КАКО СУ СЕ СРБИ ВЕКОВИМА ПРИПРЕМАЛИ ЗА СВ. ПРИЧЕШЋЕ: СЛУЖЕБНИК СПЦ ИЗ 1962.ГОДИНЕ.

Поштовани читаоци, сведоци смо да се у последње време учестало позива на Св. Причешће без дужне припреме, без поста и исповести. Ево доказа да је србско предање од старина садржало пост и исповест као обавезну припрему за Св. Причешће, што је недавно почело да се укида од стране највише црквене јерархије. У питању је Служебник СПЦ из 1962. године у коме лепо и јасно пише: "Ко хоће изван четири обична поста да приступи Светом Причешћу: седам дана пре тога да пости, пребивајући у црквеним и домаћим молитвама (ово ако није у нужди, у нужди три или један дан да пости) и припремајући себе за редовно исповедање својих грехова. Који су у супружанству, у те дане да се уздрже од супружничког сједињавања. Пред осми дан да исповеди пред јерејем све грехе своје, и од вечери ништа да не окуси: који не могу да не окусе ништа од вечери ради младости или престарелости, нека мало што окусе: од поноћи свакако сви да се уздржавају, и молитвама, поклонима и духовним размишљањима да се баве колико могу, припремајући се: а којима не знају да читају, и који живе далеко од цркве, јереј нека одреди какво ће правило коме и дому њиховом да завешта..."

МИРОСЛАВ ПАВЛОВИЋ

СВЕТО ПРЕДАЊЕ СПЦ О ПРИПРЕМИ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

И́же а́ще разори́тъ еди́ну за́повѣдiй си́хъ ма́лыхъ и научи́тъ та́ко человѣ́ки, мні́й нарече́тся въ Ца́рствiи Небе́снѣмъ: а и́же сотвори́тъ и научи́тъ, се́й ве́лiй нарече́тся въ Ца́рствiи Небе́снѣмъ.

„Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповијести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небескоме“ (Мт. 5:19)

Дубока подела у СПЦ међу свештеницима, духовницима, па и епископима, по питању служења Литургије и праксе причешћивања верних и даље не јењава. Објављују се на интернету разни текстови и видео снимци, који потврђују једну или другу праксу. Чак се и директно прозивају неки духовници због своје, углавном старе, праксе. Није ми циљ да браним ниједног србског духовника, јер Господ каже: „Проклет је сваки који се узда у човека“, већ да изнесем оно што је, по мени, србско црквено предање, то јест свештена традиција, која је, по учењу Светих отаца, једнако важна као и Свето Јеванђеље, и која се не сме мењати, јер доноси разградњу црквене грађевине која је са муком изграђивана, као и духовну погибао онима који то чине.^[1]

СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

СРЦЕ УЗ ЧАСНИ ПОСТ

Сине мој, дај ми срце своје! говори Господ (Приче 23, 26)

1. О Богу мисли пре свега, јер и Бог мисли о теби пре свега. Као што чобанин мисли о једној изгубљеној овци више него о целом осталом стаду, тако и Бог твој мисли о теби, који се губиш у греху, више него о свима анђелима на небу.

АРХИМ. СЕРАФИМ О ПРИПРЕМИ ЗА СВ. ПРИЧЕШЋЕ

Покојни архимандрит Серафим (Ћировић), духовник ман. Згодачица, рођени брат старца Саве Вазнесењског из Овчара, говори о новотаријама у Србској цркви, које уводе поједине владике и свештеници по питању поста пред Свето Причешће и служења Св. Литургије. Старац Серафим био је (као и цела његова породица, која је примила монаштво: отац (м. Николај), мајка (м. Ангелина), брат (схиигуман Сава Вазнесењски) и две сестре (м. Серафима и м. Параскева), духовно чедо св. Владике Николаја и прави духовни потомак богомољачког покрета, под његовим духовним руководством. У овом кратком снимку можемо видети како се истинско монаштво св. Владике Николаја односило према припреми за свето Причешће и новотаријама ''учених'' владика и свештеника које они уводе у Србску цркву.

МИТР. ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

САБОР ПРОРОКА ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

На данашњи дан, када Црква прославља великог праведника – часног, славног пророка, Претечу и Крститеља Господњег Јована, „од кога већег“, како Је рекао Сам Спаситељ света, „није било међу рођенима од жена“ – желим да скренем вашу пажњу на један случај из живота нашег Спаситеља, који се непосредно тиче Светог Јована Претече.

МИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

БОГОЈАВЉЕЊЕ – ВРЕМЕ ДА СЕ СЕТИМО СВОЈИХ ЗАВЕТА БОГУ

На дан празника Богојављења – Крштења Господњег, сваки православни хришћанин могао би да се подсети једног другог крштења, крштења које је било савршено над сваким од нас, православних хришћана – крштења у коме је свако од нас дао устима својих кумова обећање Богу, да ће се он увек одрицати од сатане и свих дела његових и да ће се увек сједињавати, ''сочетаваться'' са Христом.