Мирослав Павловић: Свето предање СПЦ о припреми за Свето причешће

МИРОСЛАВ ПАВЛОВИЋ

СВЕТО ПРЕДАЊЕ СПЦ О ПРИПРЕМИ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

И́же а́ще разори́тъ еди́ну за́повѣдiй си́хъ ма́лыхъ и научи́тъ та́ко человѣ́ки, мні́й нарече́тся въ Ца́рствiи Небе́снѣмъ: а и́же сотвори́тъ и научи́тъ, се́й ве́лiй нарече́тся въ Ца́рствiи Небе́снѣмъ.

„Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповијести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небескоме“ (Мт. 5:19)

Дубока подела у СПЦ међу свештеницима, духовницима, па и епископима, по питању служења Литургије и праксе причешћивања верних и даље не јењава. Објављују се на интернету разни текстови и видео снимци, који потврђују једну или другу праксу. Чак се и директно прозивају неки духовници због своје, углавном старе, праксе. Није ми циљ да браним ниједног србског духовника, јер Господ каже: „Проклет је сваки који се узда у човека“, већ да изнесем оно што је, по мени, србско црквено предање, то јест свештена традиција, која је, по учењу Светих отаца, једнако важна као и Свето Јеванђеље, и која се не сме мењати, јер доноси разградњу црквене грађевине која је са муком изграђивана, као и духовну погибао онима који то чине.^[1]

АТАНАСИЈЕ И ИЛАРИОН НЕ ЧИТАЈУ ПРАВИЛА

Дакле, они који су за причешћивање на свакој Литургији (разуме се, без поста од недељу дана на води, па ни исповести пред Причешћем) износе тезу сличну оној, коју је пре око годину дана огласио и модерниста који би да скраћује и постове – владика Иларион, у видео снимку у коме каже да нигде у Јеванђељу и св. канонима Васељенских и Помесних сабора не пише да треба да се пости 5-6 дана на води и да се онда причести. То исто је говорио и покојни Атанасије Јевтић у свом обраћању на овом снимку.

https://www.youtube.com/watch?v=PcURpgtXg_w&t=328s (8:20 – 9:40)

https://youtube.com/shorts/V4DQfKsc-II?si=jQwziLA-D8bpb1IM

Они кажу да ни у Јеванђељу, нити у одлукама Васељенских и Помесних сабора, не пише о припреми постом пред свето Причешће. Тачно је, не пише! Али не пише ни о обавезној исповести пред Причешће, ни о молитвама пред Причешће, нити о јутарњим и вечерњим молитвама, нити о томе да треба да се крстимо са три прста, нити о типику поста, нити о богослужбеном кругу, нити о манастирским типицима, нити о чину крштења, монашења, опела, венчања, служења св. Литургије, нити о црквенословенском језику, као ни о многим другим питањима духовног живота. Не пише! Али да ли то значи да то свето Предање не постоји и да га ми можемо мењати како нам падне на памет?!

Овде треба поставити питање: „Зашто о томе не пише нити у Јеванђељу, нити у светим канонима?“ – Па зато што се писци Јеванђеља и оци Васељенских и Помесних сабора нису бавили тиме тј. аскетиком и дисциплином, као другостепеним питањима. Бавили су се проповеђу Јенавђеља, догматима и црквеним законима (канонима). Али зато о припреми за св. Причешће пише у Типику и Служебнику, за оне који знају да читају и поштују Свето предање.

Да појаснимо овде и црквени догматско-канонски поредак: Одлуке Васељенских и Помесних сабора се тичу: догматског и законског (канонског) учења наше Цркве и зато су то одлуке највише важности за нас, православне. Оне су као Устав и закони једне државе. Међутим, пошто је духовни живот Цркве јако сложен, слојевит и дубок, он се не може устројавати само уставним (начелним) нити законским актима. Потребно је нешто као подзаконски акти, одлуке и прописи, а то су богослужбени Типик, као и све могуће црквене службе, молитвословља из требника и све остало што је потребно човековој души да се спасава у овом свету.

Зато то не пише у Јеванђељу и одлукама Сабора, већ у Типику, Служебнику и Требнику, које су књиге за свакодневну употребу, јер се тичу најфинијег дела нашег свакодневног духовног и телесног живота. Дакле, ова двојица владика – Атанасије, Иларион и хор њихових понављача, или овога нису свесни (у шта сумњам), или то намерно прећуткују и наводе на другу воденицу, да би дали достоверност и тежину свом (погрешном) учењу. Тако Иларион у том снимку погрешно говори да „нигде не постоји записано правило, ако и постоје, они су скоријег датума, да је неопходан пост пред свето причешће... То као предање не постоји, постоје различите праксе, које су се мењале, али нешто што би било опште предање Цркве не постоји“. Видећемо у даљем тексту колико је ова његова тврдња погрешна.

ФАЛСИФИКОВАЊЕ СВЕТОГ НИКОДИМА СВЕТОГОРЦА И ДРУГИХ СВЕТИХ ОТАЦА

Они, који се позивају на Васељенске и Помесне саборе, често цитирају и св. Никодима Светогорца (19. век), који се позива на следећа правила и тврди:

„И да би се сачувало то неопходно предање Господа од стране будућих хришћана и да се временом не би заборавило то што су апостоли тада радили, они су и написали у својим 8-ом и 9-ом Правилу заповедајући са строгим проверавањем и казном одлучења да нико не остане без Причешћа Божанским Тајнама, када се служи Света Литургија.

...А у 9-ом правилу они кажу: “Сви верни који улазе у Цркву и слушају Писмо, али не остају до краја на молитви и Светом Причешћу, чине саблазан и треба их одлучити од општења са Црквом”^[2]. То јест ти верујући који долазе у Цркву и слушају Писмо, али не остају на молитви и Светом Причешћу треба да буду одлучени од Цркве, јер чине саблазан.

Објашњавајући ово правило, Валсамон каже: “Назначење овог правила је веома строго, јер оно одлучује оне који долазе у Цркву и не остају до краја и не причешћују се”. И други канони на сличан начин заповедају да сви људи буду спремни и достојни Причешћа.

Антиохијски сабор је следећи светим апостолима, прво потврдио њихово горенаведено правило, а затим додао: “Сви који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али због неког избегавања реда не учествују у молитви с народом или се одвраћају од Причешћа Светом Евхаристијом, да буду одлучени од Цркве дотле док се не исповеде и не покажу плодове покајања и замоле за опроштај, и на тај начин добију могућност поновног причешћивања”^[3]. То јест сви ти који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али се не моле са осталим народом или одбијају Божанско Причешће, треба да се одлуче дотле док се не исповеде и не покажу плодове покајања и док не замоле за опроштај, после чега им може бити опроштено.

Дакле, видите браћо моја, да сви хришћани подлежу безусловном одлучењу и треба да се често пручешћују и то на свакој Литургији, да не би били одлучени ни од стране Апостола ни од стране Светог Сабора.“...^[4]

У овом кратком цитату из његове књиге је сва апологија савремених заговорника честог причешћивања. Међутим, сада ћемо видети да је то, између других разлога, и због тога што је:

1. овај превод са грчког погрешан, и

2. што је потпуно погрешно протумачен.

Да ли је то било од стране св. Никодима Светогорца или од стране његових преводилаца са грчког на србски не знам, али знам да ово што је горе наведено, а на шта се они позивају – није тачно.

СВЕТИ САВА И НИКОДИМ МИЛАШ О ПРИЧЕШЋУ НА СВАКОЈ ЛИТУРГИЈИ

Тако наш Свети Сава у свом тумачењу овог 9. апостолског правила, у Законоправилу каже: „Правило 9. Да буде одлучен онај ко не остаје у цркви до последње молитве, не причешћујући се. Тумачење: Онај ко не остаје у светој цркви до последње молитве, него још док се света служба пева и врши излази из цркве – такав као неко ко чини бешчиње у светој цркви – да се одлучи“.^[5]

Дакле, код Светог Саве нема помена о обавезном причешћу на свакој литургији већ о изласку из цркве пре краја литургије. Да је ово заиста тако, наводи нам и његов Хиландарски типик (слово 5)^[6], који монасима који не греше ни у мислима ни у речима заповеда да се причешћују три пута недељно, ако им игуман благослови, ако не – једанпут недељно, а ако имају неку препреку – ниједанпут, по игумановој одлуци. Дакле, видимо да већ у 13. веку не постоји правило о сваколитургијском причешћивању ни код светогорског монаштва, па чак ни код аскетских максималиста, као што је био наш свети испосник Сава.

Затим, у 19. веку, Никодим Милаш, у свом тумачењу овог 9. апостолског правила, даје његово кључно поимање, поштујући вишевековно црквено Предање о припреми за Причешће. Обратите пажњу на превод св. Никодима Светогорца и овај превод еп. Никодима Милаша: „Правило 9. Све вијерне, који долазе у цркву и слушају св. писмо, а не остају за вријеме молитве и светога причешћа, као такве, који неред у цркви узрокују, треба одлучити. (Трул. 66,80; антиох.2, сард 11).

Његово тумачење овог 9. ап. правила (подвлачење наше) је ово: „Хришћанска заједница у прва времена цркве изражавала се поглавито у једнаком удјелу свију вијерних на трпези Господњој (1. Кор.10,16.17) и у једнодушном борављењу свију у цркви (Д.Ап. 2,46.20,7). Ова заједница, изражена на такава начин, узета је за основу, између другога, и при саставу литургијскога чина, тако да оглашени, који су могли до опредјељених молитава стојати у цркви са вијернима, кад је почињао сами чин јевхаристије, позивани су били од ђакона да се удаље из цркве, како би сами вијерни остали, да буду удионици Господње трпезе. Овим се изражавала опћа мисао цркве о духовној заједници међу вијернима, а такођер и да ради ове духовне заједнице сваки вијерни може и има право учествовати у цркви при свима молитвама и при светоме причешћу, те укупном молитвом послије св. причешћа да сви благодаре Богу на великоме Његовоме дару. Овако је било у почетку Цркве Христове, и сви су вијерни долазили свагда у цркву, и не само што су слушали читања из св. писма у цркви, него су ту остајали док свештеник не би св. литурђију свршио и дао им благослов, да могу из цркве изићи. Али ова ревност почела је била код неких хладити, те су многи излазили из цркве, пошто би тек саслушали читања из св.писма. Ради овога без сумње је унесен био као што читамо у апостолским установама (VIII,9), у чин литурђије, послије опомене оглашенима да излазе, један ђаконски узглас, да не смије оставити службу ниједан, који има права да до краја остане. Није ваљда ни ово помагало и многи су и покрај ђаконског узгласа излазили ипак из цркве прије свршетка службе. Ово је морало вријеђати побожни осјећај истинито вијерних и и узроковало је у самој цркви неред; и услијед тога издано је било ово строго правило, које наређује да се одлучи од заједнице са црквом сваки онај, који долази у цркву, а неће да остане у цркви на служби, док се служба не сврши.

По разумијевању овога правила неких канониста, вијерни су морали не само да остану у цркви до краја св. литурђије, него су морали такођер сви и да се причесте. Може лако бити да је тако; а за потврду могу служити она мјеста из св.писма, што су приведена у почетку тумачења овога правила. Али нијесу могли бити принуђени сви вијерни, да се баш и причесте сваки пут, кад долазе у цркву, јер лако је могло бити, да сви нијесу свагда спремљени да приме св. причешће, било због гласа своје савјести, било због другог каквог узрока из породичког или друштвеног живота. Па да би и овакви могли бити бар дјеломично удостојени учешћа у светињи, с друге стране, да се избјегне пријетња казне овога правила, и да ови, који се не могу причестити буду ипак обвезани остати до краја св. литурђије, заведено је раздавање антидора, да би тај антидор сваки примао из свештеничке руке на своје сопствено посвећење“.^[7]

А правило 2. антиохијског сабора гласи овако у преводу Никодима Милаша: „Правило 2. Сви они, који долазе у цркву и слушају свето писмо, али који неће да учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од светога причешћа јевхаристије по некој противштини реду, такви имају бити искључени из цркве, док се не исповједе и не принесу плодове покајања, и тада, кад узмоле, моћи ће добити опроштај...“ Еп. Никодим у тумачењу каже: „У овоме се антиохијском правилу говори о ономе истоме, о чему је ријеч у 9, 10, 11 и 12. ап. правилу“.

Дакле, акценат је, као и код Светог Саве, на остајању на литургији до краја, а не на обавезном причешћивању, како то хоће да нас убеде савремени тумачи Предања и канона, које успут, „каче мачку о реп“.

Дакле, ради се о (свесном?) извртању речи канона и погрешном тумачењу основног учења наше Цркве о Литургији и причешћу. Међутим, ако се само прочита тимачење Светог Саве као и еп. Никодима Милаша, који су наши најбољи тумачи канона, све постаје јасно и види се да је у питању нека превара.

Ако је неко спреман да фалсификује тако важне Свете оце, треба бити обазрив према свему што они говоре и цитирају. Јер фалсификовање Светих отаца је увелико на делу.

САБОРНИ ПРИНЦИП СВЕТОГ ПРЕДАЊА

Овде морамо навести још један фундаментални принцип поимања и тумачења светог Предања, који је светоотачки изнео архиеп. Теофан Полтавски, иначе велики ревнитељ светог Предања:

„На верности апостолском Предању, писаном и неписаном, утврђује се истинитост и Васељенских сабора. „Ми неприкосновено чувамо сва црквена предања“, сведоче Оци VII Васељенског Сабора, у одлукама тог Сабора. „Ми следујемо древним законоположењима Католичанске Цркве. Ми чувамо одлуке Отаца. Оне, који било шта додају или одузимају од учења Католичанске Цркве, ми предајемо анатеми. Ономе, ко унижава било које црквено предање, писано или неписано – анатема“. (Одлуке Васељенских Сабора. Т. 7, с. 284, 293–294).

Једном донете црквене одлуке, по питању догмата, забрањено је било други пут разматрати или поново доносити одлуке по том питању.

„Умољавам вашу светост“, писао је Оцима III Васељенского Сабора Картагенски епископ Капреол, „умољавам вас да бисте ви, при садејству Светог Духа, Који ће, не сумњам, бити у вашим срцима при свим вашим делима, силом древног Предања, поражавали нова и до сад нечувена учења, не дотицавши се оних, које је раније Црква одбацила, да не би под предлогом поновног испитивања, поновила оно што је већ раније било одбачено.

Јер, ако неко почне да подвргава новом испитивању већ решене предмете, о њему праведно морамо рећи да он не ради ништа друго него да сам сумња у веру, која је до сада имала силу.“ „Такво је мишљење свих нас, ми сви говоримо то исто!“, у одговор на ову изјаву Картагенског епископа, узвикнули су Оци III Васељенског Сабора (Одлуке Васељенских Сабора. Т. 1, с. 230)...

Дрско се данас поново разматрају учења, која је Црква давно одредила, и не мање дрско се проглашавају потпуно нова! Код нас је „свако богослов, иако и хиљаду мрља има на души“...^[8]

Дакле, ако је Црква саборно донела одлуку о обавезној припреми за свето Причешће, и та обавезна припрема је ушла у богослужбене књиге Служебник и Велики типик, и кроз вековну праксу је та припрема освештана и потврђена животима многих светитеља – онда они који ту праксу сада руше и проглашавају за погрешну и намећу нам нешто ново под називом „старог“ – онда они уводе у Цркву новотарије и хуле на Духа Светог, који обитава само у саборним одлукама, и то не у свим, већ само у онима које су донете у складу са претходним одлукама и учењем Цркве, то јест, у одлукама које надограђују Цркву у истом Духу и представљају развој Цркве у времену. Дакле, иза увођења нове праксе без припреме за свето Причешће стоји и можда нека, за сада скривена, јерес?

Стиче се утисак да они, који уводе те новотарије, имају жељу да замагле право поимање теме, прескачући векове духовног развоја Цркве, јер, ако се већ позивају на одлуке Васељенских и Помесних сабора, треба да кажу и када је одржан последњи, десети Помесни сабор у Константинопољу, чије су одлуке ушле у збор канона? Било је то у 9. веку, 879. године и био је то чувени Фотијев сабор. Да ли то значи да се Црква није развијала после тог сабора и да је све остало онакво какво је тада било? Наравно да није јер је Црква живи организам, али он има правила свог развоја. Црква је прихватала само оне новине, које су биле у складу са до тада донетим одлукама, јер су сва црквена правила, и стара и нова – једно у Духу Светоме, све их је донео Он. Зато се у саборским одлукама и каже: „Изволе се Духу Светоме и нама“.

ВЛАДИКА БАЊАЛУЧКИ ЈЕФРЕМ ПРОТИВ БОГОСЛУЖБЕНИХ НОВОТАРИЈА

Тај принцип износи и преосвећени владика Јефрем Бањалучки, у свом поднеску СА Сабору из 2007. г. под насловом „Нарушавање богослужбеног поретка“^[9]: „Заборавља се основна правно-канонска аксиома, да свако ново правило, по истом питању, старо ставља ван снаге. Овакво правно дејство производе само оне одлуке које су донесене од правних субјеката и црквених ауторитета: Св. апостола, Св. отаца, васељенских и помјесних сабора. У даном случају, у нашој Цркви, ради се о личном произволу који сам у себи налази покриће и оправдање. Ту никога не може оправдати ни једнотомна написана, ни најављена нова дебела „Апологија личног произвола“. Очекивали смо да ће бити заштићен наш освештани вјековни богослужбени поредак, а не брањено оно што је супротно томе. Ако се хтело нешто реформисати онда је требало полазити од себе - нашег приступа Св. Литургији, а за то је било довољно пажљиво ишчитати и усвојити „Извјестије учитељноје“ које се дотиче свих сфера живота и припрема свештенослужитеља који намјерава богослужити. Нажалост, млађе генерације свештенослужитеља, једва да су и чуле, а још ређе читале и у литургичкој припреми примјењивале ово свеобухватно правило које је на волшебан начин нестало из новог српског служебника. Да ли баш случајно?... Сви смо се ми приликом презвитерске, а посебно архијерејске хиротоније, врло гласно заклињали, између осталог, да ћемо чувати неповређене богослужбене прописе. Иако остају нејасни мотиви и циљеви овако олаког нарушавања и мијењања наше освештане богослужбене литургичке праксе, последице су већ видљиве и јасне, са тенденцијом катастрофалног исхода. Какво нам је јединство на богослужбеном плану, такво нам је стање Цркве у цјелини. Господа која су била актери новотарења, или су га допустили у својим епархијама, биће директно одговорни за настале подјеле које су већ евидентне, и у будућности ће се само продубљавати... У преступ се ушло кроз гордост, из њега се излази кроз покајање... Све је рађено самовољно и без благослова Цркве. Црква мора наћи снаге и одбранити свој вјековни поредак у богослужењу и праксу која се увијек држала. Све се то треба догодити одмах, како не би настала још већа духовна штета, а она је евидентна, колико само ружних „нареканија“ је изговорено и написано, између осталог и на епископски чин.“

Дакле, да разјаснимо: ако је СПЦ заједно са Руском Црквом саборно прихватила и званично унела у своје Служебнике од 1699. године обавезан пост пред причешће, који је прописан у Учитељном известију, као саставном делу Служебника, свако враћање на ранију праксу чини еклисиолошки прекршај тј. нарушавање правно-канонске аксиоме, како је то назвао владика Јефрем. А заправо је то напад на саборност Цркве, јер све одлуке по тако важним питањима као што су богослужење и све везано за њега, морају бити донете саборно, док ми видимо да ови црквени модернисти, под видом повратка на „старо“, заправо цепају јединство Цркве и уводе нешто ново, како је то приметио мудри владика Јефрем.

ПРАКСА СВАКОЛИТУРГИЈСКОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА И ЕПИТИМИЈЕ

Морамо да приметимо и да наши заговорници сваколитургијског причешћивања, који се позивају на св. Никодима Светогорца, узимају од њега само позиве на причешће, али не и епитимије. Ако се већ позивају на каноне Васељенских и Помесних сабора, онда треба да прихвате цело интегрално предање тог времена и да примене и епитимије које су донете на тим саборима. Међутим, они то не раде, јер би се ретко ко данас причестио по тим критеријумима, и они то знају.

Притом, пракса сваколитургијског причешћивања уопште није била свуда присутна, у целој Цркви, ни до 9. века, већ само у појединим областима. У многим крајевима је био чест обичај и причешћивања само једанпут годишње, и то је било често међу монасима. О томе пише старац Клеопа: „Св. Амвросије Медиолански, године 307., показује да се у његово време Света литургија служила сваког дана (90. Посланица), али нам исти он казује да су се у његово време хришћани причешћивали једва једанпут годишње”... А Божански отац Јован Златоуст казује да се у његово време у Цариграду Света литургија служила свакодневно, али су се како хришћани, тако и монаси, причешћивали Светим тајнама веома ретко, јер вели: „Многи се овимТајнама причешћују једанпут годишње, а други двапут... а монаси из пустиње исто се једанпут годишње причешћују, а често и на две године” (Подела пшенице, стр. 53)... „Обичај свакодневног причешћивања не беше општи, није се никада упражњавао у (целој) Хришћанској Цркви, нити у сва времена, него је имао своје месне индивидуалне праксе”.^[10]

ПОСТОЈЕ ЛИ КАНОНИ У СПЦ?

Међутим, има и нешто добро у томе што су се ове наше владике позвале на каноне Васељенских и Помесних сабора, иако их је Атанасије, кажу „качио мачку о реп“. Значи наше владике ипак знају да постоје канони! Па зашто нису, по канонима, свргли владику Пахомија, кад је био на суду због педофилије и толико монаштва и свештенства је сведочило против њега? Зашто нису Качавенду свргли него само пензионисали? Зашто рукополажу хомосексуалце за епископе, кад знају да су то? Зашто служе са јеретицима и честитају Јеврејима хануке, кад знају да је за то запрећена казна рашчињења? На основу ког канона су канонски србску територију поклонили македонским расколницима, који се ни за шта нису покајали, него су отишли код Вратоломеја да просе аутокефалију коју никада неће добити него ће заувек остати под Цариградом? На основу ког канона половина наших владика служи неку искасапљену Литургију, а предњачили су Иринеј Бачки, Амфилохије, Атанасије, Игњатије, Јован Шумадијски, Хризостом, да не спомињем Григорија, Порфирија и остале следбенике Атанасијеве и Иринејеве, укључујући и млађаног Илариона, упркос трострукој одлуци СА Сабора СПЦ (2006, 2007. и 2008.) да се Литургија не сме мењати? А положили су заклетву – архијерејско исповедање, кад су рукополагани за епископа – да ће поштовати све одлуке СА Сабора! Живи су сведоци тога, владике Јефрем Бањалучки и Георгије бивши Канадски, који су се борили за поштовање вишевековног литургијског поретка^[11]. Има ту исувише питања зашто они, по питању канона, нису одреаговали, може се сматрати да је наша црква од доласка патријарха Павла на власт, под окупацијом ових анти-каноничара, који све чине да искваре наше свето Предање.

Осим тога, ове владике се буне против вековног поретка наше свете цркве, а нешто их нисам чуо да су се бунили, кад су Грци (Цариград и Атина) пренели прославу Пасхе (у корони 2021.г.) на Вазнесење, 40 дана после Васкрса, упркос одлуци 1. Васељенског сабора у Никеји, чиме су потпали под древну анатему!?

То им ништа не смета, а Типик и Служебник по којима су наши свети живели и служили им сметају?!

ПРОТИВ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Проблем, дакле, са њиховим поимањем припреме за св. Причешће је у томе што оно противречи србском и руском црквеном Предању, које је код нас вековно, најмање од 17. века (формирало се од 12. до 17. века). То предање су држали и сви наши новији патријарси од Димитрија до Германа (Павле га је укинуо под утицајем грчке школе, пошто је тамо учио, па му се вратио пред крај живота јер је схватио да је у заблуди), св. владика Николај и сви србски старци – његова директна и индиректна духовна чада, затим о. Јустин, као и сво србско свештенство које је школе учило пре доласка владика школованих у Грчкој, који ни монашку школу у србским манастирима нису ваљано прошли, а вратили су се надувени знањем и са жељом да нас, православне Србе (ваљда духовно неписмене варваре?) просветле светлошћу цариградског, папо-екуменистичког православља.

Притом се поставља питање: како су Иринеј, Атанасије и Амфилохије прошли духовну школу код о. Јустина, када су избацили обавезну припрему постом на води пред св. Причешће, коју је о. Јустин држао, као и св. Владика Николај, његов духовни узор? Под чијим утицајем су они променили србско предање, које је чувао о. Јустин, наводно њихов духовни отац? Јер о. Јустин у Догматици (3. део стр.569) наводи: „Припрема (за Причешће) се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћавају душу од сваког греха и нечистоте... Приступи ли светом причешћу неприпремљен, човек навлачи на себе страховиту осуду.“

О томе можемо прочитати и код св. Владике Николаја у његовом катихизису „Вера светих“, где каже: „Како треба да се припремамо за свету тајну причешћа? Постом и молитвом, исповедањем својих грехова и опраштањем онима који су се о нас огрешили. Колико би пута требало да се причешћујемо? Најмање четири пута годишње (у току четири поста). Али је препоручљиво приступити св. причешћу што чешће, што је у зависности од приправности причесника. Особито је важно причешћивање у болести“. Дакле припрема постом, молитвом и исповешћу.

Овде видимо да се реформатори србског литургијског предања (тзв. новотарци) директно противе учењу и пракси св. Владике Николаја и о. Јустина, иако се представљају као њихови ученици. Тиме се и пред нас и пред њих поставља питање: „Кога да слушамо: Николаја и Јустина или вас, новотарце?“. Мислим да је одговор очигледан.

УЧИТЕЉНОЈЕ ИЗВЕСТИЈЕ ИЗ 1699.Г.

Уобичајени пост пред свето Причешће, који је у Срба важио сигурно од 17. века до светог Владике Николаја, као и свих његових духовних чада, као и у целој СПЦ и РПЦ, па све до патријараха Павла, Иринеја и Кирила (који су унели измене у то предање) – био је онај који пише у црквеном Типику (уставу, на црквенословенском), као и у Учитељном известију, које је вековима (тачније од 1699.г.) саставни део Служебника, из кога се врши св. Литургија, и који каже да је обавезна припрема за св. Причешће пост на води од 7 дана, исповест, и читање прописаних молитава: „Ако неко хоће да се причести Светим Христовим Тајнама, треба да се сачува целе недеље, од понедељка, у посту и молитви и трезвењу савршеном, разуме се, и тада, са страхом и великом побожношћу, нека прими Пречисте Тајне“. (Типикон, сиесть Устав. Т. I. СПб., 1992. С. 9).

"Ко хоће изван четири обична поста да приступи Светом Причешћу: седам дана пре тога да пости, пребивајући у црквеним и домаћим молитвама (ово ако није у нужди, у нужди три или један дан да пости) и припремајући себе за редовно исповедање својих грехова. Који су у супружанству, у те дане да се уздрже од супружничког сједињавања. Пред осми дан да исповеди пред јерејем све грехе своје, и од вечери ништа да не окуси: који не могу да не окусе ништа од вечери ради младости или престарелости, нека мало што окусе: од поноћи свакако сви да се уздржавају, и молитвама, поклонима и духовним размишљањима да се баве колико могу, припремајући се: а којима не знају да читају, и који живе далеко од цркве, јереј нека одреди какво ће правило коме и дому њиховом да завешта..." Учитељноје известије (Поучно упутство), у саставу Служебника СПЦ из 1962. године на црквенословенском.^[12]

Дакле нетачно је оно што је изјавио вл. Иларион да „нигде не постоји записано правило, ако и постоје, они су скоријег датума (1699.?), да је неопходан пост пред свето причешће“...

Владика Атанасије се у једном свом обраћању, које је заправо напад на свето предање србске цркве, обрушио на то Учитељно известије, у току полемике о литургијској реформи, која се живо водила међу нашим епископима у периоду 2006.-2008. и која је изнедрила горе наведене три (3!) одлуке Светог Архијерејског Сабора (значи највишег тела Помесне цркве) о томе да се не сме мењати поредак свете Литургије, имајући у виду отварање и затварање царских двери, избацивање појединих делова св. Литургије, тајно читање свештеничких молитава и других новотарија, које су тада потресале СПЦ и смућивале многе верне. Тада су владике учене у Грчкој: Иринеј (Буловић), Атанасије, Амфилохије и њихови сателити: Игњатије, Јован, Хризостом, Давид, Порфирије, Грифорије, Максим и прочи, остали упорни у непослушности СА Сабору и наставили да служе св. Литургију, сваки по свом чину (сасвим сигурно не по дотадашњем Служебнику СПЦ) чиме су заслужили свргнуће, по канонима Васељенских сабора.

Тада је и на Атанасијеву критику Учитељног известија одговорио владика Бањалучки Јефрем: „Шта је скривило “Учитељноје извјетије“ (Ово упутство је крајем XVII вијека по наредби патријарха Јоакима саставио монах Евтимије, ученик Епифанија Славинецког (веома ученог филолога и преводиоца светоотачке литературе, који је у вријеме патријарха Никона вршио исправљање богослужбених књига), “Учитељноје извјестије“ то дивно литургијско упутство свештенослужитељу, владици Атанасију, па га назива “унијатским“, то нико не зна. Да ли то што тамо пише да се Литургија, осим у крајњој нужди, не смије служити нигдје осим у храму, а владика Атанасије на предавањима говори о служењу Литургије на ливади, гдје нема ни царских двери, ни завјесе? Да ли зато што пише да лице које се рукополаже за свештеника треба да буде “часно, писмено и зналац Светог Писма и других црквених правила“, а неки су почели да рукополажу скоро људе са улице, ниподаштавајући богослове као необразоване у њиховом кључу? Да ли зато што свештеник не смије да служи Литургију без пуних одежди? Да ли зато што свештеник који има гријех на души, не треба да литургише док се не покаје и исповједи своме духовнику? Да ли зато што треба са свима да се помири прије служења? Да ли зато што треба да се уздржава од брачних односа прије и послије служења (као и лаик уосталом).

Да ли је унијатско упутство то што пише да треба да се чува од расијаности, раздражености, преједања, препијања, претјераног спавања? У “Учитељном извјестију“ вели да свештеник треба да се стара “да има све оне врлине које ће очистити савјест његову од гријехова, а срце његово да је чисто од свих тјелесних пожуда“. Је ли то “унијатство“?

Да ли је унијатство то што свештеник уочи Литургије треба да одслужи вечерњу и да размишља о страдањима Господњим и Васкрсу, читајући молитве припреме и акатисте? Да ли фали нешто упутствима о томе у коме стању треба да буду богослужбени предмети и сасуди? Или какав да буде евхаристијски хљеб (“простом водом умијешен, добро испечен, квасан, непресољен, свјеж и чист“), или вино (“мора имати вински укус и мирис, за пиће пријатно и да је чисто, непомијешано ни са каквим другим пићем“)?

Да ли су штетна упутства о специјалним случајевима који се могу десити са Светим Даровима у току служења Литургије (нпр. ако хитно позивају свештника да причести умирућег)?

Нека нам се објасни зашто је “Учитељноје извјестије“ ''типични производ и намет на вилајет оног новодобског западног ропства православног богословља'', а коришћење дјела римокатоличких литургичара за вршење реформе православне Литургије (Роберт Тафт, Хуан Матеос, Мигуел Аранц) није ''западно ропство''! Толико, тек да се зна да Свето Предање није увијек оно што неки тврде да јесте. А непоштовање одлуке Сабора, јасно је, зна се куда води и каква ''теологија'' подстиче да се Сабор презре. Sapienti sat, или, на српскоме, паметном доста.“^[13]

Какви су то епископи, ако нису послушни трима одлукама СА Сабора? Атанасије Јевтић је отишао најдаље са својом чувеном изјавом: „Каноне мачку о реп!“^[14] Изгледа да он тога није био свестан, али он је тиме окачио своје епископство мачку о реп, јер га управо канони, на чије се чување заклео у епископској хиротонији – и чине епископом. Такође, у горе поменутој беседи се позива на каноне, а овде их качи мачку о реп. Значи канони се користе по потреби, што се каже. Али добро, оставимо по страни те непријатне детаље, он је био „јуродив“.

Конкретно, напад на Учитељное известие уследио је ради кидања веза са Светом Русијом и везивања за цариградски (НАТО) правац, који треба да нас, коначно, преко јеретичког Цариграда, веже за Рим, а затим да нас растопи у екуменистичком лонцу Светског савеза цркава и панрелигијског покрета уопште, и да нас на крају приведе – и самом антихристу.

СРБСКА ПРЕДАЊСКА ПРАКСА

Зашто ја тврдим да је управо ово србска предањска црквена пракса?

Ево шта о томе каже наш чувени литургичар и кандидат за патријарха србског, владика Шумадијски, Сава Вуковић:

https://youtube.com/shorts/tFcSBF4my98?si=mKoH-GM615bGtiDm

Навешћу овде и примере наших временски најближих духовних ауторитета, који су се држали управо тог предања и није им падало на памет да нешто мењају.

На пример покојног о. Дионисија из Липовца, који је био један од многих, који су били управо тог, богомољачког духа и учења св. Владике Николаја, и којима је типик био светиња, као и Учитељноје известије из Служебника. Он је говорио: „Познато вам је да у нашој Православној Цркви постоји разрађена пракса усрдног припремања за примање Светих Христових тајни, која се састоји у пооштравању поста (дакле, од поста на води) у ревновању у усрднијој молитви, у преиспитивању своје савести и покајничког начина живота, које се завршава Светом Тајном Исповести, уочи Причешћа“^[15].

 Затим можемо навести и старца Тадеја и његово духовно чадо, недавно упокојеног о. Јоила, који, иако је био у Амфилохијевој епархији, никада није хтео да причести човека, који се вишедневним постом на води, исповешћу и молитвом, није припремио за свету тајну Причешћа.

Затим старца Гаврила Бошњанског, као и целу породицу Ћирковић, која је подигла манастир Згодачицу код Крагујевца, замонашила се и цео животни век провела у монаштву. Најпознатији од њих је сигурно о. Сава из манастира Вазнесење у Овчарско-Кабларској клисури.

Његов рођени брат, архимандрит Серафим, на овом снимку потврђује вековно србско предање о припреми за причешће.

https://www.youtube.com/watch?v=hx_CV7fcik8

Затим његов врсник, во времја оно велики ауторитет у СПЦ – игуман студенички Јулијан, који на овом снимку говори једној девојци да не може да се причести ако није постила без обзира на благослов. Такође спомиње вл. Атанасија да је он уводио ту новотарију.

https://www.youtube.com/watch?v=NGcQj-TV2lA

Ту су још и св. Јаков Арсовић, старци Никанор, Мојсије и Агатон Хиландарци, Гаврило Ралетиначки, Евстатије Преображењски, Макарије Јовањски, Сава Рукумијски као и схиархимандрит Петар Денковачки, дугогодишњи духовник Хиландара, који је посведочио да је и о. Јустин учио да се мора припремати постом на води и исповешћу за св. тајну Причешћа, за разлику од његових „духовних чада, Јустиноваца“.

https://www.youtube.com/watch?v=UseJEaZMcEc

Списак духовника, код нас и у Руској цркви, који су држали, и даље држе овај типик припреме за свето Причешће је подугачак и не можемо навести сва њихова имена, док је напротив, оних, који нападају на овај поредак далеко мање, и међу њима нема светих (осим ако Атанасије и Амфилохије не буду свети јер већ имају иконе, од првог дана упокојења!? Амфилохију је Атанасије у гроб ставио његову икону и он је, ваљда, једини у историји Цркве, који је сахрањен са сопственом иконом у рукама!?!).

У Руској цркви су многи свети држали ово правило: Оптински старци, Игњатије Брјанчанинов, Теофан Затворник, Јован Шангајски, целокупна Руска Загранична Црква, с. Николај Гурјанов, с. Кирил Павлов, и многи, многи други.

Они, који данас нападају на тај поредак – или га не познају, или мисле да су они који су га држали вековима били у прелести, а да су они паметнији од свих њих (а ту има подоста светих), или све ово заједно.

Јесу ли сви ови наши свети и толико мноштво црквених пастира у току векова, који су држали тај поредак – били у прелести? Или смо ми у прелести што их слушамо? Или су ови други у прелести са цариградском сектом екумениста? И ко њима даје за право да мењају вековни поредак и свето предање Србске православне цркве, које смо ми примили од наших, временски најближих светих: светог владике Николаја и многобројних србских стараца?

Зар они не схватају да је то црквено предање, које је написано у вековима старим црквеним књигама – заиста једино валидно и верно црквено предање, јер је део живог црквено-народног духовног живота, које је потврђено вековима у животу и историји, и да га они руше тим својим измишљотинама и да своју паству воде у погибао тиме што се праве паметнијим од Владике Николаја и других светих?

ПОСЛЕДИЦЕ ПРИЧЕШЋИВАЊА БЕЗ ДУЖНЕ ПРИПРЕМЕ

И, за крај, да наведем које су последице причешћивања без дужне и прописане, предањске припреме.

Као пример недостојног причешћивања навешћемо прво Јуду Искариотског, у кога је после причешћа ушао сам ђаво! Како? Тако што се недостојно причестио, са мишљу да изда Христа.

Апостол Павле каже онима који се недостојно причешћују: „Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире“. (1. Кор. 11:30).

Зато заправо они, који уче народ да се стално причешћује, без дужне припреме, која је, како смо видели – предањска, заправо они товаре на његова плећа терет осуде, који народ не може да носи. И зато има много болесних и лудих, јер се недостојно причешћују.

А све се то ради са једним циљем: да се уподобимо католицима, који немају никакву припрему за „причешће“ хостијом и који се сада „причешћују“ на свакој миси, без икаквог поста и исповести, и да се, пошто се потпуно уништи побожан однос према Светињи над светињама, и свако подвижничко поимање духовности, ми прво ставимо у потпуну послушност Цариграду и њиховом „православном папи“, а затим се, преко њега сјединимо и са римским папом, а преко њега да се потчинимо Јудејима и поклонимо самом антихристу. Зато се уништава побожан однос према светом Причешћу - да бисмо изгубили страх Божији и духовно расуђивање – оно што су многе наше владике одавно изгубиле, ако су га икада и имале.

Не заборавимо да се припрема уједињење православних са католицима на Васкрс 2025.године, на 1800 година од Првог васељенског сабора у Никеји, и да они желе да доведу и антихристовог претечу – папу у Србију! Већ су припреме у току. 

А ми, верни народ, треба да држимо памет у глави и да познајемо своју веру и свето Предање, јер пише у Светом писму да ће сатана у наше време преварити и изабране, а то су по Светим оцима – епископи, и да идемо путем којим су ишли наши свети а то је пут побожног и богобојажљивог поштовања Светог предања и праксе коју су они држали.

Њиховим молитвама, а најпре нашег Светог Саве и светог Владике Николаја, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин.

 

14/27.11.2024.

На светог Јустинијана Великог

 

---