Поштовани читаоци, ради читања у Великом посту, доносимо Велики покајни канон св. Андреја Критског на црквенословенском са паралелним руским преводом, и на србском говорном језику. Током прва четири дана као и у четвртак пете недеље Великог и Часног поста, на повечерју, чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. Опростите и ви нама грешнима, помјаните и благословите!
Код Павла Ивића читамо: „Заједнички књижевни језик Срба, Бугара и Руса учвршћивао је припадност свих тих народа православном културном кругу… За разлику од латинског, црквенословенски језик није био сасвим неразумљив онима који га нису посебно учили.“ Словени очито не смеју да имају заједнички језик, јер би то осујетило нечије далекосежне циљеве.
ТАТЈАНА МИРОНОВА
...А очистити људску душу, која је умртвљена греховним помислима, ослободити подсвест од рушилачког неуролингвистичког програмирања може црквенословенски језик, који као летња киша, омива душу непомућеним језичким смисловима и добром енергијом словесних символа. Ово данас признају и они, који разрађују методе неуролингвистичког програмирања, ради управљања масама у политичке и комерцијалне сврхе.
Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.
Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...
Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.
Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...
У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.
Митрополит Филарет Вознесенски