Св. Лука Војно Јасенецки - О браку и васпитању деце

СВЕТИ ЛУКА ВОЈНО-ЈАСЕНЕЦКИ

БЕСЕДЕ О БРАКУ И ПОРОДИЦИ

Поштовани читаоци, предлажемо вашој пажњи две драгоцене беседе св. Луке Војно-Јасенецког на тему брака и породице, које смо одвојено објавили на сајту. Овде су обе заједно постављене као целина.

 

 

 

 

СВЕТИ ЛУКА АРХИЕПИСКОП ВОЈНО - ЈАСЕНЕЦКИ

И БИЋЕ ДВОЈЕ ЈЕДНА ПЛОТ

О односима између мужа и жене у браку, свети апостол Павле казао је велике речи: Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу. Јер муж је глава жени као што је и Христос глава Цркви. Но као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима. Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу. Тако су дужни и мужеви да воле своје жене као своја тијела; јер који воли своју жену, самога себе воли. Јер нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује, као и Господ Цркву. Јер смо удови тијела његова, од меса његова, и од костију његових. Тога ради оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело. Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви. Тако и ви. сваки да воли онако своју жену као и себе самога; а жена да се боји својега мужа. (Еф. 5, 22–25, 28–32).

Како је апостол Павле узвеличао брачни савез! Да ли постоји узвишеније поређење брака од његовог поређења са савезом Христа и Цркве? То је узвишавање на недостижну висину светости брачних уза између мужа и жене. Господ је Глава Цркве, као што глава венчава наше тело, јер се у њој налази мозак, најважнији орган нашег тела. Од Христа, као из корена, хране се светим божанским соковима сви чланови Цркве – у Њему је наш живот, зато је Црква света. И у браку, од мужа, као из главе, потиче све најбоље што је неопходно за напредовање породице.

Постоје различити облици љубави: љубав мужа према жени, жене према мужу, љубав родитеља према деци, љубав деце према родитељима. Постоји и виши облик љубави – према свим људима, јер ми у сваком човеку треба да видимо образ Божији. Постоји најсавршенији степен љубави, највиши и најсветији – љубав према Богу.

У сваком делу треба постепено усходити од једноставнијег ка вишем. Зато брак треба да нам послужи у циљу обуке у љубави. Љубав супружника је лака јер се она подржава силним непрестаним стремљењем једне плоти ка другој, она се укрепљује нераскидивом телесном свезом. Тела мушкарца и жене узајамно допуњују једно друго и тако долази до рађања новог човека у свет. Али плотска љубав не треба да буде циљ брака. У њему треба да се научимо вишој љубави: своју жену не треба волети због тела, већ због њене чисте душе и доброг срца. Жена има оно што муж нема; она га духовно допуњује, и обрнуто. Зато у односима међу супружницима са огромном силом треба да се испољавају особености духа, ума и срца, које су својствене само мужу и само жени.

У браку мушкарац налази велико допуњавање своје суштине, ризнице свога духа из ризнице душе своје жене. Грубост мушког срца се испуњава нежношћу и чистотом срца жене, јер је срце жене много тананије и способније за духовну љубав.

А жена треба да има на уму да је Бог прво мушкарцу дао већу телесну снагу него њој и силе ума које у већини случајева далеко превасходе силе женског ума. При општењу са мужем, она треба да надомести свој недостатак снаге и дубине ума његовим знањима, његовом снажном вољом. Мушкарац и жена треба да постану у браку једно тело и једна душа. Из њиховог савеза треба да се роди нешто више, сјединивши све добро и велико што постоји у сваком од њих. Зар то није обогаћење?! Зар то није благодат Божија?! Зар није у томе сва тајна брака, најдубљи значај брачног савеза?

Жене, повинујте се својим мужевима као Господу, зато што је муж глава жени. То значи да жена треба с љубављу, тихо и слободно да се потчињава мужу. Кад говоримо о потчињености, одмах горди људи, а нарочито горде жене бурно негодују. Оне неће да слушају чак ни о повиновању у љубави, захтевају пуну једнакост између мужа и жене.

И у нашој земљи, која се толико разликује од свих других земаља, које имају друге законе и обичаје, жена је у свим односима изједначена с мушкарцем. Њој су дата сва права: политичка, грађанска и породична.

Је ли добро то што је жена добила пуну слободу? Благословена је пуна слобода жене у духовном односу, али зар не треба да постоје нека ограничења те слободе? Јер жена се и по својој телесној грађи разликује од мушкарца. Особености анатомије  и физиологије жене у многоме одређују њене духовне особине. Бог, који је створио жену после мужа, саздао ју је као његову помоћницу. У жени, у складу са најдубљим својствима њене телесне грађе, постоји велико назначење које мушкарац нема – рађање деце, дакле, и васпитавање деце. Јер не сме се родити дете и одбацити; на родитељима, а пре свега на мајци, лежи најсветија обавеза – да одгаји дете и да га васпита. Та обавеза је – најтежа дужност жене.

Све велико, вечно и свето, увек треба уградити у темељ. Зато је неопходно да у животу жене тај најважнији задатак заузима прво место. Жена одговара за васпитање деце пред државом и пред друштвом. Не само то, она од те обавезе не може и не сме да се одрекне јер ће починити тежак грех. Нека се бави наукама и свим тешким пословима равноправно с мушкарцима, али нека притом никад не заборавља своје основно призвање.

Нажалост, због увођења потпуне равноправности жена и мушкараца у свим областима физичког и умног рада, васпитање деце у породици се налази у врло жалосном стању. Школа не може да замени неупоредиво важније породично васпитање.

И ко онда васпитава децу у таквим породицама где и отац и мајка обављају важне друштвене дужности, кад су од јутра до мрака на послу и немају ни времена ни снаге, ни могућности да се баве децом? У огромном броју случајева – нико.  Добро је кад је стара, добра дадиља истовремено и васпитачица у кући. Али далеко од тога да у свакој породици живи благочестива старица. А таква породица у којој нема ко да се бави васпитањем деце, не чини нераскидиву духовну целину, због чега не може бити благостања ни у друштву, ни у држави. Зато што је држава моћна кад се састоји од јаких, морално здравих породица. Као што људско тело које се састоји из засебних ћелија, пуновредним животом живи тек онда кад све ћелије организма функционишу нормално, тако је и с друштвом, које се састоји од мноштва засебних породица. Ако нека болест погоди део ћелија, то ће се неизбежно одразити на цео организам.

Нема среће у породици ако жена преузима на себе улогу мушкарца, одричући се светих породичних обавеза за које ју је створио сам Бог. Ако је брак тако велик, да га свети апостол пореди са савезом између Самог Христа и Цркве, зар он не треба да буде освештан благодаћу Божијом, благословом Цркве? Зар није потребно да највеће од људских дела – брачно јединство између мужа и жене – има у својој основи потпуно повиновање Богу? Људи, који се у потпуности повинују Богу, осећају потребу да сваки њихов корак, свако њихово дело, буде освећено благословом Цркве, молитвом и Тајном..

Црквени брак ни за кога сада није обавезан и много породица живи тако што се региструје само у општини. А зар вама, хришћанима, који чините најважнији корак у свом животу, није потребан благослов Цркве при ступању у брак? Зар ваш савез не треба да буде освештан Таинством Венчања?

У стара времена у израиљском народу су се људи према браку односили с великим свештеним страхом, сасвим не тако као сад. Људи нису могли да замисле могућност брака неосвећеног молитвом. Када је велики наш праотац Аврам хтео да пронађе достојну жену за свог сина-јединца Исака, позвао је свог омиљеног слугу и послао га је у далеку земљу, из које је сам изашао по заповести Божијој, и рекао му да тамо у његовој родбини потражи супругу за његовог сина (1 Мојс. 24). Молио је Бога да пошаље као пратњу Свог ангела, молио је за заштиту Божију, предајући тој заштити велико дело брачног савеза свога сина. А добри слуга, дошавши у Месопотамију, где су живели Аврамови рођаци, зауставио се код кладенца да напоји своје камиле, и обратио се Богу са предивном молитвом: Господе Боже господара мог Аврама, дај ми срећу данас и учини милост господару мом Авраму. Ево, ја ћу стајати код овог студенца, а грађанке ће доћи да захватају воде. Којој девојци кажем: Нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: На пиј, и камиле ћу ти напојити; дај то да буде она коју си наменио слузи свом Исаку; и по томе да познам да си учинио милост господару мом. (Пост. 24, 12–14).

И чим је узнео ову молитву, Ревека је пришла кладенцу и учинила је све оно за шта је молио Бога. Он је то прихватио као знак да је управо она невеста за Исака коју је Бог изабрао. И она га је позвала у дом свог оца Ватуила и свог брата Лавана. И он им је тамо испричао зашто је дошао, ко га је послао, да је Бог услишио његову молитву, и да је схватио да Ревека треба да буде Исакова жена. А на то су Ватуил и Лаван одговорили: Од Господа је ово дошло; ми ти не можемо казати ни зло ни добро. Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину твог господара, као што каза Господ. (Пост. 24, 50–51). Ето како су закључавали и освећивали бракове у древна времена.

Сетивши се тога, упоредимо однос Израиљаца према браку, пун благочешћа и покорности Богу, с данашњом грађанском регистрацијом. Шта се дешава с браковима који немају Божији благослов?

Колико често данас подстицај за брак бива само похота, плотско стремљење мушкарца према жени, без било каквих моралних обавеза, без дубоког поимања значења брака. А Господ је Својим присуством осветио брак у Кани Галилејкој (Јн. 2, 1-11). И ако је Он Сам сматрао нужним да то уради, зар не треба сви ми да освештамо свој брачни савез великим Таинством Венчања?

Једном су Господу пристушили фарисеји и питали да ли је због било ког разлога дозвољено човеку да се раведе од своје жене? Он им је одговорио: ''Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско?'' И рекао:'' Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело, тако да нису више двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио човјек да не раставља.''  (Мт. 19,3–6). Ето шта је брачни савез у очима Господа. Он наређује да се не разводи, осим када је нарушена супружничка верност.

А како је много данас међу нама несрећних прељубника. Колико има немилосрдних мушкараца који,  да би задовољавали своју похоту са другом нечистом женом, своју жену и децу остављају на милост и немилост судбине.

И ви, несрећни прељубници, даћете Богу страшан одговор за ону крв, којом се обливало срце ваше жене, остављене због прељубнице. Јер вас је Бог сјединио с вашим женама. Вама су невине, добре девојке дале све драгоцено што су имале, а пре свега своју девственост, чистоту тела и срца, своје стремљење ка љубави, не само породичној него и вишој љубави - Божанској Љубави.

Оне су чекале и чекају да ви будете њихови чувари, да им помажете да иду путем светости и целомудрија. Са њима је требало да идете заједно целог живота тешким каменитим путем који води у Царство Божије. А ви сте отишли у дом блуднице. Зар никад нисте чули речи апостола Павла: Брак у свему да буде частан и постеља непорочна; јер ће блудницима и прељубницима да суди Бог (Јевр. 13, 4).

Како се усуђујете да газите ногама чистоту женског срца!? Шта радите  заборављајући да вас је Господ Бог учинио једном плоти са вашом женом!? Шта радите ви, које је Бог поставио за главу породице!? Зар не видите каке страхоте се дешавају вашој деци кад остављате жене!? Зар сами не видите оборене ка земљи погледе дечјих очију, зар не видите патње дечјег срца: ''Како се могло десити да отац напусти моју мајку!?'' И плачу и ридају, а онда постају огорчени, а затим, видевши такав ружан пример код оца, окрећу очи ка другим ружним примерима: иду на улицу, на тргове, тамо црпу из извора нечистоте, зла, несреће и гину вечном смрћу.

Зар се не плашите предстојећег Суда!? Сад се можда не плашите, зато што га не замишљате у свој сили. А кад будете изашли пред Њега, задрхтаћете свим срцем. И проклећете нечисту жену с којом сте ради задовољења похоте оскрнавили брачну ложницу коју вам је Бог припремио. Ви, који гинете, ако не послушате моје речи, можда ће вас уразумити и задржати од пада у бездан речи Светог Писма, речи Самога Господа Исуса Христа: шта је Бог саставио, човек да не раставља! – и бојте се Суда Христовог!

Схватите обавезу, пре свега пред Богом, а затим пред друштвом и државом, која  вам је дата у брачном савезу. Не заборављајте речи о важности брака и градите га тако да он буде савез благословен од Самог Бога, Коме слава и держава у векове векова! Амин.

 

Извор: Предание.ру

Превод: Православна породица, Марина Тодић, април 2014.

 

 

О ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ 

"Пазите да не презрете једнога од ових малих". (Мт. 18, 10)

 

Памтите ли ви те речи Христове, да ли сте размишљали о томе да се оне односе директно и непосредно на вас? 

Зар имате мало тих „малих" које треба пазити?

Зар је мало синова и кћери због којих лијете горке сузе?

Зар је мало развратних кћери ваших и синова, лопова и хулигана?

Много, много суза због њих проливате. Због чега? Зато што се не сећате речи Христових: „Пазите да не саблазните једног од ових малих".

Кад вам је тешко због тога што чине ваша деца, тада плачете, тада се Богу молите да вам помогне. И молитва вам остаје бесплодна. Зашто бесплодна?

Зато што се своје обавезе не могу наметати Богу, зато што сте ви сами морали да се бринете о својој деци и да их васпитавате, а не да чекате да ће Бог то испунити, упркос вашег немара.

Ако ваш слуга не мари за своју дужност и чека да је ви сами извршите, зар ћете почети да радите уместо њега или ћете се, пак, на њега разгневити?

Шта ви хоћете од Бога ако сами не марите за децу вашу?

Свети Јован Златоуст је рекао страшне речи о онима који не васпитавају децу своју: „Родитељи који занемарују да своју децу хришћански васпитавају, већи су безаконици од чедоубица, јер чедоубице убиством тело од душе раздвајају, а они и душу и тело (детиње) бацају у пакао огњени".

Тешко, тешко ће одговарати пред Богом свако од вас који се не стара о васпитању деце, исто тако тешко као што је то описано у Библији, у Првој књизи о царевима, где се прича о побожном првосвештенику Илији, који је педесет година био судија израиљског народа. Код њега је служио, тада још дете, свети пророк Самуило. И једном, у сну, том светом детету Господ је заповедио да каже Илији да га чека страшна казна Божија због немара према сопственој деци.

А деца су му била свештеници и својом безбожношћу су вређали народ и одвраћали га од Бога.

Кад су Јевреји доносили месо животиње да би био принето Богу на жртву, тада су слуге тих безбожних свештеника узимали најбоље комаде меса из котла у коме се оно кувало ради жртвоприношења, и давали га безбожним свештеницима. Чак су и сирово месо отимали, а на захтев дошавших да спале сало на жртвенику, одговарали су: Ако не даш, узећемо силом.

Видећи то, народ се уклања од жртвоприношења.

Због такве непобожности, Господ је покарао не само ове свештенике него и њиховог оца Илија. Филистејци су нагрнули на земљу израиљску, и за време тешког боја 98-годишњи старац је седео на столици у храму и чекао извештај са бојног поља.

И дошао му је узбуђен, прашином покривен весник, и рекао му:

„Убили су синове твоје, а Ковчег Божији је заплењен".

Чувши ту вест, првосвештеник је пао, поломио се и умро тешком смрћу.

А Господ је јавио да ће се та казна проширити на читав род његов.

Ето видите како је страшно - сав род његов био је кажњен зато што првосвештеник Илије није спречавао своје синове да чине тешке грехе.

То прети сваком од нас, свакоме ко не мари за васпитање своје деце.

А о онима који свим срцем настоје да децу васпитају у побожности, на сваком јутрењу слушате шта се каже у 102-ом псалму:

„Милост је Господња од века и довека на онима који Га се боје и правда Његова на синовима синова оних који чувају завет Његов и памте заповести Његове, да их творе".

На веки вјеков је благослов Божији на онима који децу васпитавају у побожности. Реците шта ће бити с несрећном кћери вашом, која се у младости предаје разврату и затим оде мужу и роди децу? Хоће ли бити благослов на њој и на оном што је њено?

Не, не. Од ње ће се родити непобожни богопротивни пород. Во вјеки вјеков теретиће проклетство Божије оне које нисте васпитали у духу хришћанске побожности. Размислите, како је страшно, какву страшну одговорност имате ви пред Богом, ако не васпитате хришћански своју децу.

Како треба да их васпитате? Онако како су своју децу васпитавали древни Хришћани, Хришћани првих столећа. Они су од најранијег детињства децу учили молитви, храму, постовима, томе шта су црквене тајне. Кад су их учили писмености, учили су их по књигама Светог Писма. Они детету никад нису допуштали да седне за сто без молитве. Деци су говорили да свако дело, сваки корак Хришћанина мора почети од крсног знака и молитве. Кад су поучавали своју децу, нису се бринули о општем образовању, о паганској мудрости, о поучавању философији, музици, уметности. Не, учили су их нечему сасвим другом. Поучавајући своју децу, руководили су се дубоким, светим правилом: „Сматрали су несрећним онога који зна све, а не зна Бога. Блаженим, пак, онога који зна Бога, макар ништа друго не знао".

Не мислите да је тиме забрањено да своју децу учите световним наукама. Никако. Највећи Оци наши и учитељи Цркве су се и сами у младости предавали изучавању све научне, философске мудрости. Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти били су високообразовани људи свога времена. И наша деца треба да буду образована, учена. Али је важно једино да се њихово учење и васпитавање не ограничи само на световну мудрост, мудрост овога света. Врло је важно да они упоредо са тим упознају највишу правду и истину, да би се научили закону Божијем и заповестима Христовим, да би се научили постојаној побожности, да би они, изучавајући науке, увек имали сећање на Бога, на заповести Божије, на пут Христов. Тада, и само тада они неће залутати на путу човечанске мудрости, само тада ће изнад свега поставити мудрост хришћанску, познање Бога.

Тако треба да учите децу своју.

А како их морате васпитавати, како у њих усађивати најузвишенију мудрост хришћанску?

Пре свега, СВОЈИМ ПРИМЕРОМ, јер се деца васпитавају понајвише родитељским примером. Реците хоће ли порасти добра и чиста деца која код својих родитеља виде најгнусније примере неморалности? Хоће ли чиста, за крађу неспособна, бити ваша деца ако их у томе не будете спречавали од најранијих дана детињства?

Кад ваши синови краду и пустоше баште, кидају оно што је туђе, кад не остављају да плодови сазру у воћњацима, и кад људи дођу да се на њих пожале, мајке спокојно одговарају: „Па шта, деца су мала, шта се друго од њих може очекивати?" Господ ће од вас тражити одговор! Тражиће страшно, питајући зашто сте својој деци допустили лоповлук од најранијих година, зашто их нисте учили заповестима Божијим, зашто им нисте усадили одвратност према лоповлуку и хулиганству.

   Тешко ћете пред Богом одговарати због сваке саблазни коју код вас примете деца ваша, због свих свађа, псовки, празнословља, туча, које се збивају пред њиховим очима. Ако сами тако поступате, чему ћете научити децу своју?

Велики учитељ света, највећи црквени говорник, Јован Златоусти, је, ево, овакве страшне речи казао о родитељима који децу своју не уче добру, него развијају њихове лоше особине, њихове страсти и непобожност:

„Тешко, речено је, онима који се смеју сад", а ви деци дајете мноштво повода за смех. „Тешко богатима", а ви се само старате око тога да вам се деца обогате; „тешко вама кад сви добро почну говорити о вама", а ви сву своју имовину често траћите због славе људске; „ко брату своме каже: „будало!" крив је паклу огњеном", а ви сматрате слабим и колебљивим оне који ћутке подносе туђе увреде. Христос заповеда бежање од сукоба и расправа, а ви стално своју децу наводите на та зла дела. „Ко воли живот свој, изгубиће га", а ви на сваки начин настојите да их на ту љубав навучете; ако не отпуштате, вели Он, људима сагрешења њихова, ни Отац ваш небески неће опростити вама", а ви чак укоревате децу ако не желе да се освете увредиоцу. Христос је рекао да они који воле славу, што год да раде - посте ли, моле ли се, дају ли милостињу, све то чине без користи; а ви се само о томе старате да ваша деца стекну славу.

И није само то лоше што ви деци говорите оно што је противно заповестима Христовим, него и то што добро хулите, називајући скромност – необразованошћу, кротост - плашљивошћу, праведност - слабошћу, смирење - слугерањством, незлобивост - слабошћу.

Ви их наводите на таква дела за која је Исус Христос одредио неминовну пропаст; ви сте немарни према њиховој души, као према нечему неважном, а о оном што је заиста излишно бринете се као о неопходном и најважнијем.

Све чините да вам син има слугу, коња и најлепше одело, а не желите ни да размислите о томе да он буде добар; не, - бринући се о дрвету и камену, душу не удостојавате ни најмањег дела такве бриге. Све чините да би на кући стајала лепа статуа и да кров буде златан, а да најдрагоценија скулптура - душа - буде златна, о томе ни не мислите".

Као што је говорио свети Јован Златоусти у древна времена, пре 1500 година, треба да вам се каже и сад, јер, зар и ви не васпитавате своју децу исто тако лоше, не учећи их страху Божијем? Зар се свим силама не старате о томе да својој деци дате што бољи положај, да их ставите у ред властодржаца, богатих и моћних? Зар деци не говорите да је у парама моћ, да треба стећи што више знања због богатства и обезбеђивања безбрижног живота?

А зар је све то нужно? Нужно је управо обратно. Децу треба учити презирању свега тога - новца, богатства, славе, високог положаја у друштву. Треба им развијати љубави према чистоти, светости, побожности. А о томе се сви брину мање од било чега другог.

Малу децу треба почети васпитавати од самих пелена, јер се само у најмлађем узрасту деца лако предају сваком поучавању. Њихова душа је мека као восак, у њу се упечаћује све - како ваши лоши примери, тако и побожне речи и сваки светли и чисти пример.

Древни Хришћани су од најранијег узраста учили децу молитви и читању Светог Писма. А сада кажу - зар је то за децу, да се баве псалмима? То је посао монаха и стараца, а деци је потребно весеље и радост. Ви заборављате да је свети Тихон Задонски казао: „Куда год накренеш мало дрвце, оно тамо и расте; нови суд ће мирисати онако како га налијете, уливајући у њега или смрадну или ароматну и чисту течност".

Тако, ако у душу малог детета уливате сваки смрад, она ће увек бити смрдљива. Ако будете уливали мирис Христовог благоуханија, ваша ће деца мирисати пред људима, биће радост и утеха за вас.

Својим примером васпитавајте децу. О томе је дивно рекао славни руски проповедник, архиепископ Херсонски Амвросије. Чујте какве је он једноставне, у душу продируће, речи казао: „Када ни један члан породице не може да остане без вечерње и јутарње молитве, кад отац не излази из куће на свој посао а да се претходно не помоли, и кад мајка ништа не почиње без крсног знака, кад ни малом детету не дају да узме храну не прекрстивши се, зар се тиме деца не уче да у свему просе помоћ Божију и да се на све призива благослов Божији, и да верују да без помоћи Божије нема безбедности у животу, а да без Његовог благослова нема успеха у делима људским?’’

За децу не може бити бесплодна вера родитеља, кад они, у нужди и сиромаштву, са сузама у очима говоре: шта да се ради? нека буде воља Божија; у опасности: Бог је милостив: у тешким околностима: Бог нека помогне; приликом успеха и радости: слава  Богу, Бог је послао.

Овде се увек и у свему исповеда благодат Божија, Божији промисао, Божије правосуђе.

Мајка, предмет свеукупне љубави и нежности детиње, стоји с побожним изразом лица и моли се пред иконом Спаситељевом: деца гледају час на њу, час на икону - и нема потребе у дугачким објашњењима онога шта то значи!

Ето првог, немог часа богопознања. Ево првог, најважијег часа побожности. Такве часове можете и морате увек давати деци својој.

Морате чувати децу од свега што је нечисто, ружно. Морате спречавати своје кћери да читају нечедне, сладострасне романе, морате од њих захтевати да читају са разумом, морате их спречавати да гледају непотребне призоре, не дозвољавати им да се стално забављају и пречесто одлазе у позоришта и биоскопе. Морате их учити тихом и марљивом домаћем животу.

И још не смете заборавити да се мало дете не може васпитати ако се никад не кажњава. Увек морате знати да највећу грешку праве они родитељи који су заљубљени у своју малу децу, који се њима забављају, и све им праштају, никад не кажњавајући. За такве је рекао премудри Сирах: „Мази дете и утераће ти страх у кости".

А ево шта вели наш велики светитељ Тихон Задонски: „Млади некажњавани и у зрело доба дошавши су као коњи неувежбани и побеснели. Зато Хришћанине воли децу своју и кажњавај их. Нека их, док су мали, заболи тело, да те касније због њих не би болело срце. Нека они плачу од тебе, да ти не би плакао од њих и због њих. Међутим, умереност у свему похвална је и потребна"!

Неопходна је умереност у кажњавању, као што рече светитељ. Деца не смеју бити кажњавана са раздраженошћу, злобом, мржњом. Треба их кажњавати спокојно, љубвеобилно; кад деца осете ту љубав, они ће осетити и да су казну заслужили, и тада ће кажњавање бити на корист и поправљање. О таквом кажњавању деце многи од вас ни не мисле, и остављају некажњеним не само мале, него и тешке преступе - чак и лоповлук, хулиганство, распусни живот младих девојака.

Видите ли какви огромни задаци стоје пред вама у делу васпитавања деце, видите ли како су свете обавезе мајке. Нема важније обавезе и теже одговорности пред Богом за мајку него што је добро васпитавања деце. Пред Богом ћете дати велики одговор и на читаво ћете потомство навући гнев Божији ако не будете марили за васпитање деце своје. И мучићете се, и плакаћете, плакаћете гледајући на њих.

Стога: „Пазите да не саблазните једног од ових малих".

Свагда се о њима старајте, свагда им пружајте чисте, свете примере побожности, и тада ће благослов Господњи бити од века и до века на деци вашој и на вама самима.

са руског

Владимир Димитријевић

Преузето из зборника

„Православна ризница: О браку и породици“

стр. 231-236

У издању:

ТРОЈЕРУЧИЦА – Мисионарски и духовни центар Манастира Хиландар

Подвлачење: Православна породица