ФЈОДОР МИХАИЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ
Деца су чудан свет — она се привиђају и сањају. Уочи кићења јелке и на само вече уочи Божића, стално сам сретао на улици, једног малишана који није имао више од шест–седам година. По страшном мразу био је одевен готово као лети, само му је грло било умотано неким старим шалом — значи, неко га је ипак спремао и слао. Он је ишао »са испруженом руком«; то је технички термин — који значи просити милостињу. Тај израз су измислили сами малишани. А таквих као он има много. Мотају се по вашем путу и плачно говоре неке научене речи. Овај, међутим, није кукао, већ је говорио некако наивно и невично ми гледајући са поверењем у очи — а то значи тек је почињао да се бави прошењем...
Молитва св. Јована Кроншатског Чудотворца: "Господе! Име Ти је – Љубав: не одбаци ме, заблуделог човека. Име Ти је – Сила: укрепи ме, изнемоглог и палог. Име Ти је – Светлост: просветли моју душу, помрачену земаљским страстима. Име ти је – Мир: донеси спокој мојој узнемиреној души. Име Ти је – Милост: не престај да ме милујеш"...
ИЗ УСПОМЕНА ПРОТОЈЕРЕЈА МИХАИЛА БОЈКА
Познати кијевски протојереј о. Михаило Бојко († 2003) имао је огроман ауторитет у Кијеву и шире. Духовник кијевског свештенства и многобројне пастве привлачио је меким срцем, необичном љубављу и саосећајношћу према сваком ко би му долазио. Богослужења у Покровском женском манастиру, где је носио свештеничко послушање више од 30 година, нису ограничавала баћушку да буде чест гост своје духовне деце: током духовних беседа уз чај причао би о свом тешком животу. Многе беседе и проповеди старца су потом записане...
Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.
Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...
Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.
Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...
У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.
Митрополит Филарет Вознесенски