Блажени Филарет Исповедник: Сабор Јована Крститеља

Објављено 20 јануар 2024

jovan3МИТР. ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

САБОР ПРОРОКА ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

На данашњи дан, када Црква прославља великог праведника – часног, славног пророка, Претечу и Крститеља Господњег Јована, „од кога већег“, како Је рекао Сам Спаситељ света, „није било међу рођенима од жена“ – желим да скренем вашу пажњу на један случај из живота нашег Спаситеља, који се непосредно тиче Светог Јована Претече.

 

 

 

 

Свето Јеванђеље нам говори да је Јован, кад је већ био у тамници, послао своје ученике Спаситељу да би они у његово име поставили Спаситељу питање: „Ты ли еси грядый, или иного чаем?“ тј. јеси ли ти Онај Који треба да дође (подразумева се наравно, Месија, Спаситељ света) или другога да чекамо тј. не Тебе?

Ово питање, које су ученици поставили у име свог светог учитеља, може код човека да изазове мисли да је Јован, који је тако убеђено својевремено сведочио о божанском достојанству Јагњета Божијег, које узима грехе света, одједном посумњао у тамници. Један од богослова изрекао је претпоставку да је Јован имао тешко искушење у тамници; кад се пред њим показало сво његово пророчко служење, он као да је одједном посумњао: „А можда то и није Месија и све што сам урадио, све је узалуд?“ Заиста, таква мисао се може појавити од онаквог питања.

Али, овакво објашњење се никако не слаже са оним што је рекао Сам Спаситељ, после тога што су Јованови ученици отишли. Кад су Га они питали, говори Јеванђеље, Господ им Је рекао: „Идите и кажите Јовану то што сте видели и чули“. „Испричајте му о чудима“, рекао Је Спаситељ, „да се прокажени очишћују, нишчи благовесте и мртви васкрсавају“.

О свим тим чудима требало је да испричају свом учитељу. Али како не би било схваћено да је ово указање упућено само Јовану, Господ Је после тога рекао онима који су били око њега: „Шта сте ишли да видите у пустињи? Трску коју повија ветар?“ Одговор није био потребан.

Силни пророк и Претеча Господњи толико није личио у својој чврстини и истрајности на трску коју повија ветар, да одговор није био потребан – он се несумњиво подразумевао. „Шта сте ишли да видите“, пита даље Господ, „човека у меке хаљине обученог“ (тј. оног који живи на уобичајен начин, као многи други). „Не. Такви се налазе у царским одајама“, говори Господ. И опет никакав одговор није био потребан. Сви су памтили и знали Јована.

А онда Господ, на крају, говори: „Шта сте изашли да видите? Пророка? Да, кажем вам, и више од пророка“. Овде Је Господ указао да је он „глас вапијућег у пустињи, о којем је говорио древни пророк“ а затим Је рекао: „Нема међу рођенима од жена већег од Јована Крститеља“.

Ове речи, којима Је Господ утврдио ауторитет и духовну висину Свог Претече, који је некада о Њему сведочио, никако не допуштају тумачење о којем сам малопре говорио (као да је Јован посумњао). Господ управо овде указује на његову чврстину, истрајност и висину. А како примећује Свети Јован Златоусти, који танано и дубоко поима Свето Јеванђеље, питање није било постављено ради Јована, већ ради његових ученика.

Мудри наставник, Свети Јован Претеча, видео је да се његови ученици колебају и сумњају. Осим тога, Свето Јеванђеље нам даје повод и да са несумњивом увереношћу сматрамо да су они имали неку врсту љубоморе због свог учитеља. Јер некада је Јован био највиши ауторитет, онда када је загрмела његова проповед, када је загрмео „глас вапијућег у пустињи“ над водама Јорданским. И Сам Спаситељ света Је примио прво сведочанство од Јована.  

А затим, како говори јеванђелист Јован, ученици Јованови су у једном тренутку пришли свом учитељу Јовану и рекли: „Равви, ево Онога, Који Је био с тобом, о Коме си ти сведочио, Он крштава и сви иду к Њему (не иду теби већ Њему)“. Ту се види јавни призвук такве искрене, али неразумне љубоморе за славу свог учитеља.

И зато, видећи све то код својих ученика, Јован их је послао Спаситељу, да би се они тамо лично убедили ко стоји пред њима, јер „дела која Је творио Спаситељ“, како Је Сам Он говорио, „она су сведочила о Њему“. У овом случају видимо како Је Господ сведочио о Свом Крститељу као о „највећем међу рођенима од жена“. Данас ми празнујемо успомену на Светог Јована Претечу.

Црква, на празник Усековања главе Светог Јована Претече, у прокимену тј. основном стиху који изражава главну мисао празника, проглашава: „Возвеселится праведник о Господе, и уповает на Него.“ (Обрадоваће се праведник у Господу и надаће се на Њега.). То се односи управо на Јована Претечу, кад је већ био у тамници и кад је био обезглављен.

jovan.krstitelj.krit.16vek

Значи, Јован није имао никаквих сумњи, већ се као праведник радовао у Господу своме, чак и онда када се тако неочекивано обрушила на њега та насилна смрт, коју му је послао цар Ирод, који се неразумно заклео половином свог царства. Запамтимо то! Како је истрајан био Јован Претеча свуда, увек и у свему! И управо тај пример његове истрајности и треба данас да одушевљава верујуће људе. Колико саблазни има данас!

Саблазни које наводе на грех су саме по себи расејане свуда, али за грех се човек може покајати. али друге саблазникао што су: духовна обмана, духовни фалсификати, лажне цркве и слично, које су, такође, данас свуда расејане, су најстрашније. И баш овде човек треба да буде стамен и мужаствен, и да не одступа од стајања у истини.

Богу хвала, ми припадамо оној Цркви, која свето чува православне уставе и традиције и целокупни начин живота, какав он треба да буде код православних људи. Благодаримо Богу због тога!

Колико је данас људи, који искрено траже истину, али су ипак у заблуди и иду погрешним путевима. Треба их жалити и молити се за њих, и не осуђивати их, као што неки данас раде. Много је људи који траже спасење, али их враг обара и гура на погрешни пут, тамо где они мисле да је истинита црква, а где су, у ствари, само фалсификат и лаж.

Некада Је Господ говорио верноме Свом у Апокалипси: „Держи, что имеешь.“ (Држи, (чувај) оно што имаш.). И нама се кроз Његовог тајновидца тај глас обраћа: „Держи, что имеешь“. Благодари Господу за то што припадаш истинитој Цркви и тај дар милости цени изнад свега. И као што Је Он увек веран Својим обећањима, тако и ти буди веран Њему до краја, као што Он и говори у тој Апокалипси: „Буди верен даже до смерти и дам тебе венец жизни.“ (Буди веран до смрти и даћу ти венац живота.). Амин.

Извор: Проповеди и поуке митрополита Филарета Вознесенског 2. део, манастир Рукумија, 2018.   

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски