Проф.Др. Александар Фатић: Права деце и грађански законик

ПРОФ.ДР. AЛЕКСАНДАР ФАТИЋ

ПРАВА ДЕЦЕ И ГРАЂАНСКИ ЗАКОНИК

Држава нема право да родитељима забрањује да „шљапкају“ своју децу, чак и ако верује да то није најбољи начин да се она одгајају, ништа више него што има право да родитељима прописује како ће хранити своју децу, чак и ако верује да је органска храна здравија од палачинки са Еурокремом. Стога је овај предлог решења један неосетни, „мекани“ корак на успостављању тираније државе над родитељством. Психолози, психијатри и НВОи просто нису компетентни, нити имају права, да врше притисак на јавност да се таква тиранија државе успоставља, без обзира на то шта они мисле о квалитету васпитања у коме има места и за „шлљапкање“.

 ---

Нацртом новог Грађанског законика Србије предвиђено је да родитељима буде забрањена било каква врста телесног кажњавања деце. Овај предлог проистиче из схватања права деце на физички интегритет које је изведено право од елементарног људског права на живот. Да би се предлог правилно разумео, ваља га сагледати на добронамеран начин. С друге стране, да би се он правилно проценио, ваља разумети шта су права, каква то права деца имају и докле она сежу.

Питање о томе шта су права и докле она сежу је генерички филозофско питање. Када се то питање једном реши, онда је регулисање права у функционалном смислу једно оперативно питање за позитивистичке правнике. Какве ефекте одређена права и њихово уживање имају на децу и њихов развоје је питање за психологе, психотерапеуте, и све остале професије које се баве унапређивањем менталног здравља и менталне добробити деце.

Шта су, дакле, права деце?

У начелу, сваки човек поседује неотуђиво право на живот, па је стога неспорно и да свако дете има право на живот, те да свако телесно кажњавање које угрожава живот (и здравље, које је предуслов за квалитетан живот) крши његова људска права. На том плану, предлагачи новог Грађанског закона су на правом трагу, али то није тема око које се ломе копља у јавности, јер се, како се чини, сви слажу да насиље које угрожава живот и здравље није допуштено. Уосталом, такво насиље је већ сада забрањено кривичним законодавством, те стога нема принципијелног оправдања за чињеницу да се такво насиље над децом ипак дешава, а не санкционише.

С друге стране, телесна принуда у процесу васпитавања деце око које се води дебата, на чијој једној страни је један психотерапеут у Србији, Зоран Миливојевић, а на другој читава војска невладиних организација, психолога и психијатара окупљених око тих невладиних организација, не представља, у начелу, насиље којим се угрожавају живот или здравље деце. Провербијално „шљапкање по гузи“ како би се спречило истрчавање пред аутомобил у покрету можда јесте, строго говорећи, насиље, али свако разуман ће се сложити да оно не нарушава дететово право на живот и телесни интегритет. Управо је то „шљапкање“ предмет читаве хајке коју су представници психолошке и психијатријске струке подигли против једног човека, Зорана Миливојевића.

Ако „шљапкање“ није угрожавање права на живот и телесни интегритет, да ли је онда оно угрожавање права на лично достојанство? Постоје телесне казне које не угрожавају здравље ни живот а које понижавају дете, као што су ударци у главу, у народу популарно „шамарање“. Таква казна, ударац у лице, поготово у јавности, нарушава идентитет и личност детета који се огледају у његовом лицу којим гледа свет. Стога такве казне, по својо прилици, такође треба забранити. Но, и ту се обе стране у дебати о Грађанском законику слажу.

Да ли ударац отвореном руком по задњици угрожава достојанство детета? Питање је овде мало сложеније. Да направимо паралелу. Да ли би ударац отвореном руком по задњици одраслог човека угрозио достојанство тог одраслог човека? Претпостављам да ћемо се сложити да би. У чему је, онда, овде разлика, ако је има, између права одраслог човека и права детата?

Једноставно: разлика је у томе што нека права представљају функцију компетенција; другим речима, постоје права која имам само уколико поседујем одређене способности, то јест компетенције. Поседујем правну способност да склапам уговоре и водим своје послове само ако сам компетентан да расуђујем о свом интересу. Стога одрасли имају ово право, а деца га немају и то право за њих врше њихови родитељи. Поседујем право да учествујем у саобраћају ако сам компетентан да процењујем ризике и квалификован да управљам неким возилима. Поседујем право да бринем о себи ако сам довољно компетентан да процењујем сопствене потребе и безбедне начине да их задовољавам: у супротном немам то право и додељује ми се старалац. У свим тиме случајевима ограничавање мојих права које би, у случају да сам компетентан да их вршим, представљало нарушавање мог људског достојанства, аутоматски више није нарушавање мог достојанства.

Слично томе, деца нису компетентна да доносе одлуке о својим интересима, да процењују и задовољавају своје потребе на безбедан начин. У неким ситуацијама је неопходно да буду телесно кажњена на начин који не угрожава њихово достојанство, а поготов не њихово право на живот и здравље, како не би претрчавала улицу по којој се одвија саобраћај, како не би гурала руке у утичницу за струју, како би се окупала итд. Та врста „шљапкања“ је миленијумима део одгајања деце у свим културама у људском друштву.

Дакле, деца немају права на слободу од благе телесне принуде у извесним случајевима у којима одрасли имају такву слободу, због тога што не задовољавају услов за уживање таквих права, а то је компетенција да процењују и задовољавају своје потребе на безбедан и социјално прихватљив начин. Та компетенција се развија телесном принудом, јер деца немају способност расуђивања која је довољно развијена да антиципирају последице и уважавају разлоге за фрустрацију жеља на истом оном нивоу на коме ту способност имају одрасли. Стога је аргумент о правима када је реч о „шљапкању“ неоснован. Деца немају права да не буду „шљапкана“. Држава, такође, не би требало да се меша у ту врсту односа између родитеља и детета, јер је ону врсту насиља која угрожава дечје здравље и живот већ санкционисала (а ако је потребно може и додатно санкционисати) кривичним законом.

Наравно, овде је реч само о једној страни дебате, наиме, о правима којима се бави закон. Други део дебате у јавности води се о томе да ли телесна принуда добро или лоше утиче на развој деце. О том питању овде не може бии речи јер аутор овог текста за то није стручан. Међутим, то није питање на основу кога се доносе закони. Закони се не доносе на основу различитих погледа на то шта је добро, а шта је боље, или шта је лоше, у било којој струци. Они се доносе на основу права људи уопште, или појединих класа и категорија људи.

Закон регулише моје право да се школујем, а то који начин школовања је бољи за мене, на основу различитих истраживања, не сме да се регулише законом, већ је то ствар моје личне слободе. Слично томе, постоји известан степен дискреције који родитељи поседују у васпитавању своје деце, и у ту дискрецију закон у једној легитимној и праведној држави не сме задирати. Држава нема право да родитељима забрањује да „шљапкају“ своју децу, чак и ако верује да то није најбољи начин да се она одгајају, ништа више него што има право да родитељима прописује како ће хранити своју децу, чак и ако верује да је органска храна здравија од палачинки са Еурокремом. Стога је овај предлог решења један неосетни, „мекани“ корак на успостављању тираније државе над родитељством. Психолози, психијатри и НВОи просто нису компетентни, нити имају права, да врше притисак на јавност да се таква тиранија државе успоставља, без обзира на то шта они мисле о квалитету васпитања у коме има места и за „шлљапкање“.

Разлог за ово је врло једноставан. Закони се доносе на основу права и дужности, а не на основу стручних уверења. У супротном, свака слобода у друштву би, преко ноћи, ишчезла јер би нам држава, са стручним мишљењима, диктирала сваки детаљ тога како треба да живимо, како треба да се хранимо, крећемо, спавамо и волимо се.

Александар Фатић (Српско удружење за филозофску праксу)

 

О аутору:

Александар Фатић је научни саветник у Институту за филозофију и друштвену теорију. Александар је такође директор Студијске групе за етику Центра за безбедносне студије у Београду. Бави се примењеном етиком, укључујући етику за јавну службу, етику безбедносних служби, етику у психотерапији, као и филозофско саветовање као форму савремене примењене филозофије. Научни је сарадник и саветник Америчке асоцијације филозофских практичара. Основне студије филозофије завршио је на Филозофском факултету у Београду, последипломске студије европских студија на Средњоевропском универзитету у Прагу, а докторирао је филозофију на Аустралијском националном универзитету у Канбери. Предавао је на више универзитета на различитим континентима, укључујући стално место вишег предавача на Универзитету Јужне Аустралије у Аделејду, Институт за интердисциплинарне студије Карловог универзитета у Прагу, Англо-Амерички колеџ у Прагу и друге. Држао је гостујућа предавања на Ст. Антонyс колеџу Универзитета у Оксфорду, Школи за славистичке и студије југоисточне Европе Кинг’с колеџа у Лондону, London School of Economics, Средњоевропском универзитету у Будимпешти, Универзитету у Хелсинкију, Универзитету у Београду, а предавао је и на заједничком Мастер програму Универзитета у Београду и Универзитета Ла Сапиенза у Риму. Такође је био предавач и члан Управног одбора Дипломатске академије Министарства спољних послова Србије, као и директор Дипломатске академије Црне Горе и директор Института за међународну политику и привреду у Београду, као и председник Научног већа тог института у више наврата, члан његовог Управног одбора ии главни и одговорни уредник часописа The Review of International Affairs.  Објавио је велики број књига и чланака у Србији и иностранству, а његове примарне области садашњег рада укључују примену филозофске методологије на развијање професионалне етике, укључујући и етику за саветодавне и терапеутске професије.

хттп://www.етика.еду.рс/1735/права-деце-и-градански-законик.пхп?ланг=СР