Aнтоније Ковачевић: Батина (ни)је из раја изашла

АНТОНИЈЕ КОВАЧЕВИЋ

БАТИНА (НИ)ЈЕ ИЗ РАЈА ИЗАШЛА

И зато сам против тога да држава, која је по својој функцији сила и репресија, законима и параграфима, дакле силом и репресијом, учи или спречава мене или било ког родитеља да васпитава своје дете онако како мисли да је најбоље за њега. Ниједна држава, чак ни она најбоља, а Србија поготово, не може бити бољи родитељ од оца и мајке. Погледајте наше домове за незбринуту децу и све ће вам бити јасно.

Запљуснути морем информативних фекалија о Шешељу и "Јужном току", Чумету и Космајцу, некако смо и ми из Наших (Новина) у запећку оставили теме од којих се живи, оне које се тичу већине нас, а не само привилегованог слоја појединаца. Таква је и јавна полемика око Предлога закона о породици(иначе у склопу усклађивања српског и ЕУ законодавства), по коме би убудуће родитељи који физички казне дете - по пријави малишана или трећег лица - могли да буду одстрањени из породица. Параграфи прописују и забрану приступа малишанима, а неки иду толико далеко, па (скандинавски модел) забрањују да деци убудуће кажемо како смо нпр. изгубили посао или како немамо пара јер их тиме трауматизујемо и излажемо се опасности да нам их одузму.

Као што то већ код нас бива, тема је брже-боље банализована, па се све свело на дискусију да ли дете треба тући или не. С једне стране, нашли су се заговорници "тврде" варијанте (окупљени око др Миливојевића), који се држе оне старе да је "батина из раја изашла", а с контрастране модерни теоретичари који се гнушају и најмање употребе силе и сматрају је насиљем, а од државе ишту да игра улогу породичног полицајца.

Искрено, нисам присталица ни једне ни друге теорије, сувише су искључиве за мој укус. Можда грешим, али у васпитању деце не воде ме никакви принципи, предања из давнина нити модерне теорије, већ искључиво осећај, некакво шесто чуло. Имам их двоје, из два брака. И нимало не личе, ни физички ни психички (наравно, и мајке се ту нешто питају, тј. њихове генетике), па им тако и прилазим. Капирам да би примена једног васпитног шаблона довела до тога да једно од њих пати. А можда и обоје.

Ђука (10) је старији и васпитавам га као мушкарца, без много "мажења и пажења", учим га да буде храбар и поносит, одговоран и вредан (с ова последња два ми мало теже иде). Анђелија (5) је маза, тражи више такта и пажње, али у границама нормале. Обоје, наравно, имају своје "тренутке".

У животу нисам често дизао руку на њих, али је комбинација повишеног тона и пацки по гузи некад била неизбежна. Јер шта да радите кад вам, рецимо, двогодишње дете кашикицом упорно чепрка по утичници или се залеће на врелу рерну? Било је таквих ситуација и касније, кад су превазишли оно "пец-пец" и "боц-боц" и спознали разлику између "врућег" и "хладног", али не сасвим и ону између "доброг" и "лошег", прихватљивог и неприхватљивог. И за то су добијали пацке. У тим приликама размишљао сам на следећи начин: боље да их ја научим томе, него да их сутра учи полицајац, судија или неко трећи. Васпитање доживљавам и као припрему за живот, учење правила која их чекају кад кроче у "браве неw wорлд".

И зато сам против тога да држава, која је по својој функцији сила и репресија, законима и параграфима, дакле силом и репресијом, учи или спречава мене или било ког родитеља да васпитава своје дете онако како мисли да је најбоље за њега. Ниједна држава, чак ни она најбоља, а Србија поготово, не може бити бољи родитељ од оца и мајке. Погледајте наше домове за незбринуту децу и све ће вам бити јасно.

Наравно, постоје и екстреми, родитељи насилници, маме и тате психопате, али зато су ту закони и службе које такве стављају тамо где им је место - иза решетака или у институције за ментално здравље. У том смислу би било много боље када би се држава максимално посветила "збрињавању" тог извесног процента опасних по околину, који су углавном већ лоцирани и познати полицији, него што себи даје у задатак доста крупнији залогај који, јасно је ко дан, неће моћи да прогута, али ће зато уништити оно мало што је остало од породице.

Дакле, ако ме питате да ли у Србији треба пресликати скандинавски или било чији модел, рећи ћу вам НЕ. И увек ћу пре подржати брижне родитеље, који у тој бризи, а понекад и афекту, лупе дете по гузи или повисе тон, него "савршене" породице у којима малишани родитеље не зову "мамама" и "татама" већ их ословљавају именом, и државе у којима социјалне службе одузимају децу "развратним" родитељима који су их фотографисали голе у кади (сетите се случаја српске породице Настић у САД).

Можда батина и није из раја изашла, али је у неким случајевима насушна (уз, наравно, мудре речи и примерна дела приде). Да је примењивана у једном о коме смо ових дана сви читали и дискутовали, можда се не би десило да дечак од својих 19 лета, без положеног возачког испита, поседује кола на своје име (која, бy тхе wаy, сигурно није купио својим новцем) и њима у смрт одведе троје вршњака. Мислите о томе...

Аутор је главни уредник ''Наших новина''

(Наше новине)

Илустрација: С. Печенић