Др. Зоран Миливојевић: Родитељски ауторитет

ДР. ЗОРАН МИЛИВОЈЕВИЋ

РОДИТЕЉСКИ АУТОРИТЕТ

Један од проблема савременог васпитања деце је у томе што деца не усвајају ауторитет од родитеља и одраслих који треба да им служе као модел понашања и да их социјализују. Однос према ауторитету се изграђује у примарној породици, из које дете касније креће у школу, где на учитеља преноси претходно изграђени однос према ауторитету.

Оно што је на први погледа јасно када посматрамо родитеље који покушавају да властиту децу подижу на „савремени” начин, јесте да избегавају да се према деци поставе као надређени, као ауторитет. Избегавајући вертикални однос, постављају се у једнакоправан, хоризонтални однос са дететом, покушавајући да му буду најбољи друг или другарица. Oви родитељи не уче децу како да се здраво подреде. Због тога ова деца добро функционишу уколико је однос хоризонталан или уколико су они ти који издају заповести и чија се воља поштује.

Кризи родитељског ауторитета су допринеле савремене теорије васпитања које су подстакле родитеље да развију одбојност према позицији надређеног. Док су се некада деца плашила да родитељи не престану да их воле, савремени родитељи су ти који се плаше да ће деца престати да их воле уколико буду превише захтевни или „напорни”.

Кризи ауторитета је допринело и неразликовање између два блиска појма са потпуно различитим значењем: ауторитативности и ауторитарности. Док је ауторитативан онај ко има ауторитет, којем се ауторитет признаје, ауторитаран је онај ко се слепо подређује надређенима, а од подређених захтева исту такву слепу послушност. Неразликовање ова два појма је довело да многи ауторитет повезују са односом господара и роба.

Да бисмо ауторитет исправно схватили, треба се вратити самој речи која долази од латинског глагола augere – повећати, увећати, развити, обогатити. Исто порекло има и реч аутор, онај који ствара, твори, додаје неку нову вредност. Родитељ је архетипски ауторитет, управо због тога што храни дете, одгаја га и помаже му да расте и да одрасте. У етимолошком смислу и наше речи васпитање (од питање, храњење, гојење, данас са значењем храњења на силу, посебно животиња: „питање гусака”) и одгајање (од гојити) такође имају значење увећавања и подстицања развоја.

Тиме што су „савремени” родитељи масовно абдицирали из позиције надређеног, старијег, онога ко повремено заповеда, властиту децу су лишили могућности да изграде правилан однос према ауторитету и да развију способност здравог подређивања које се налази, према Фројду, између слепе покорности и сталног бунтовништва. Узрок за „алергију” младе генерације према ауторитетима у школи, на улици и у друштву, треба тражити у „спљоштеним” породицама из којих извире. Зато се не треба чудити мишљењу да се васпитање без ауторитета може схватити као модерни начин неодговорног родитељства.

Зоран Миливојевић

(Политика)