
Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, у црквама ће се појавити јереси и расколи и, као што су предсказивали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и обмануће многе. Непријатељ рода људскога дејствоваће лукаво да би, ако је могуће, на јерес навео и изабране. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да мења Предање Светих Отаца од Духа Светога, учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове ''типике'' приметиће веома мали број њих, оних који су најискуснији у духовном животу... Читај даље
ПРЕПОДОБНИ ВИКЕНТИЈЕ ЛЕРИНСКИ
Поштовани читаоци, имамо велико задовољство што можемо на празник светих првоврховних апостола Петра и Павла, да вам представимо још један превод из наше радионице. У питању је капитално дело "Подсетник (Commonitorium)" светог Викентија Леринског, светог оца из 5. века из тадашње православне Галије. Св. Викентије се бавио критеријумом православности како би могао да разликује праву веру од јереси и новотарија у свим временима, и његова дефиниција ушла је у уџбеник догматике митр. Макарија Булгакова, као и о. Јустина Поповића, а нарочито су га цитирали наши савремени оци Руске Заграничне Цркве, који су се бавили чистотом Православља, као што су: Теофан Полтавски, св. Јован Шангајски, Филарет Вознесенски, Аверкије Таушев и Серафим Роуз... Постоје две верзије његовог Подсетника: интегрални - овај који смо превели, и он је преведен са латинског на руски 1904. године; и један сажети, који је много читљивији и који је преведен са латинског на руски 1869.године и он је објављен у штампаном издању манастира Рукумија. Уживајте!
МИТР. ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ
Ево већ се завршава, љубљени, прва седмица. Завршава се и пост оних који се припремају да се причесте Св. Христовим Тајнама на Божанственој Литургији – или сутра или прекосутра, у недељу. А сада, они који завршавају пост, треба да исповеде своје грехе да би се над њима савршило Тајинство покајања, које обично код нас претходи Тајинству св. Причешћа. Треба приметити да у старо, добро време код нас, у Мајчици Русији, нису тако постили пред Причешће1, као сада.
МИТР. ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ
Налазимо се пред почетком поста. Истини за вољу, православним хришћанима не би ни требало објашњавати шта је то пост и зашто је он човеку потребан, зато што је пост црквена установа а сваки православни човек који познаје св. Јеванђеље треба да памти важне речи Спаситељеве: ''Ако човек не слуша Цркву, он је исто што и незнабожац и цариник'' то јест, кроз грех непослушности Цркви он сам као да престаје да буде православни хришћанин.

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.
Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...
Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.
Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...
У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.
Митрополит Филарет Вознесенски