АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

ДЕМОНИЗАМ ГРЕХА И ТАЈНА ВЕЧНИХ МУКА

Шта је то грех? То је тајанствена реалија нашег живота, невидљива радијација, која га прониче у потпуности; то је несхватљива сила, која приморава нашу земљу више од седам хиљада година да рањава нашу земљу (духовно срце космоса) у болним грчевима. Историја људског рода у многоме подсећа на историју хроничне болести. Наши савременици, попут древних хуманиста, покушавали су да упросте тај проблем, да објасне грех моралним несавршенством, човека, уклањањем од неког моралног стандарда, несклада између ума и осећања, пројављивањем егоизма у друштвеном животу, а понекад случајношћу и грешком - неправилно изабраним решењем.

ПРОТОЈЕРЕЈ СТАВРОФОР МАТЕЈА МАТЕЈИЋ

ПОСТИТИ ИЛИ НЕ ПОСТИТИ?

...Ми православни смо једини хришћани који се придржавају, или би требали да се придржавају, не само ускршњег, већ и свих других постова у току године. Код Протестаната је пост потпуно укинут. Римокатолици посте врло мало дана у години и то под веома убалженим правилима. Када би хришћани увек живели и понашали се онако како је Богу мило, пост не би био потребан. Али они тако не живе нити се понашају. Због тога је пожељно и потребно да постоје макар неки периоди у нашем животу када се макар трудимо да живимо истински хришћанским животом. Дани поста су ти и такви периоди...

ПРОТОЈЕРЕЈ СТАВРОФОР ДР МАТЕЈА МАТЕЈИЋ

У ПРАВУ СУ, АЛИ ГРЕШЕ

Већ вековима се православни Срби, а и други православни, припремају за примање светога причешћа молитвом, постом и исповешћу. У последње време неки „обновитељи древних хришћанских обичаја" кажу да нам је то погрешно. У почетку хришћанства, говоре они, света тајна причешћа није била везана за пост и исповест. Први хришћани нису морали ни да посте ни да се исповедају да би примили причешће. Према томе, пост и исповест не треба да буду, нису, услов за примање светог причешћа...

МИТРОПОЛИТ КИЈЕВСКИ ОНУФРИJЕ О „ПАРАДИ СОДОМИТА“

ТО ЈЕ ЈАВНА И ОТВОРЕНА ПРОПАГАНДА ГРЕХА

Обраћање Предстојатеља Украјинске Православне Цркве верницима и представницима градске власти због одржавања „Параде поноса“ у граду Кијеву 17. јуна 2018. године: "Света Православна Црква, коју је основао Господ наш Исус Христос и која се руководи дејством Светог Духа, вековима стоји на стражи очувања чистоте јеванђељске истине. Током протеклих векова, наше деде и прадеде су свето чували и преносили својим потомцима породичне вредности, и породичне традиције засноване на заповестима Божијим. Институцију породице — као савез мужа и жене, установио је и освештао Сам Бог. И данас ми, православни украјинци, не можемо ћутке да гледамо, како се газе и уништавају традиционални породични односи. Покушавају да нам наметну не само туђ, него и греховни поглед на свет.

ДР МИОДРАГ М. ПЕТРОВИЋ

КРИТИЧКИ ОСВРТ НА „ПРЕДЛОГ КОМИСИЈЕ ЗА ПРОМЕНУ УСТАВА СПЦ“

I Неколико разлога има који су ме неодољиво подстакли да накратко одвојим време од основног рада на Законоправилу Светога Саве и изнесем неколике кључне штетности и мањкавости у тексту насловљеном „Предлог Устава Српске православне цркве – Пећке патријаршије“. Основни разлози за то су: 

- историја црквеноканонског права је поље које ме деценијама посебно занима, у шта спада и Устав Српске православне цркве;

- на основу одлуке Светог архијерејског сабора (АС бр. 20/зап. 30 од 3. новембра 1993. године), Свети архијерејски синод Српске православне цркве ме је својом одлуком (бр. 3015/зап. 2251 од 9. октобра 1993. године) именовао за члана Комисије за израду „Нацрта Закона о Српској православној цркви“, на челу са „Епископом шумадијским г. Савом, председником“;

- у својству научног саветника у Историјском институту САНУ, захвалио сам Светом архијерејском синоду „на указаном поверењу“, подневши оставку на чланство у Комисији...

АРХИМАНДРИТ ДР НИКОДИМ БОГОСАВЉЕВИЋ

ПРЕДЛОГ НОВОГ УСТАВА СПЦ ПРОТИВ ИНТЕРЕСА РПЦ

Читав 20. век Цариградска патријаршија је искористила за ширање либерално-модернистичког богословља, стављеног у службу остваривања њених неопапистичких амбиција, на плану спољашње и унутрање мисије, ка тзв. инославним хришћанима, а заправо јеретичким религиозним заједницама на Западу, и према осталим Помесним Црквама. За спољашњу мисију коришћена је свејерес екуменизма, а унутрашња се спроводила помоћу јереси литургијског богословља и обнове, есхатолошког богословља и нарочито борбе против тзв. јереси етнофилетизма, која је, на другој страни, откривала крајњи циљ Цариградске патријаршије: присвајање себи статуса центра Православља, као тзв. и самозване Васељенске патријаршије, односно и коначно, стављања читаве дијаспоре под њену власт.