
Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, у црквама ће се појавити јереси и расколи и, као што су предсказивали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и обмануће многе. Непријатељ рода људскога дејствоваће лукаво да би, ако је могуће, на јерес навео и изабране. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да мења Предање Светих Отаца од Духа Светога, учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове ''типике'' приметиће веома мали број њих, оних који су најискуснији у духовном животу... Читај даље
ВЈАЧЕСЛАВ МАЉЦЕВ
Многозначни термин „ружичасто хришћанство“ није нов. Увео га је, крајем 19. века, Константин Леонтјев. Овај дубоки мислилац окарактерисао је предреволуционарно расположење интелигенције на следећи начин: „Страх од Бога? Ма какав страх? На крају крајева, Бог је Љубав и само Љубав“. Заговорника „страха Божијега“, Леонтјева, су прогонили... Чак су и неки представници духовништва, неосновано, у заговарању страха Божјега, видели мрачњаштво, заговарање „ужаса“. Међутим, Господ је пресудио другачије. Оптински светитељи су Константину Леонтјеву дали благослов за књижевну делатност у назначеном правцу, што је код Берђајева изазвало огорчење...
На Велику суботу, верни се у великим групама окупљају у цркви Светог Гроба, јер на тај дан са небеса силази Благодатни огањ и пали ватру у кандилима ове цркве. Тако у једном од многих водича посвећених Васкрсу у Светој Земљи читамо: „Хришћанско чудо Благодатног огња у православним црквама је познато као највеће од свих хришћанских чуда. Оно се догађа сваке године, у исто време, на исти начин, на истом месту. Није познато да се ма које друго чудо појављује тако редовно и током тако дугог временског периода; о њему можете читати још у изворима који потичу из 8. века. Чудо се одиграва у цркви Светог Гроба, која за милионе верника представља најсветије место на земљи. Црква Светог Гроба је, сама по себи, тајанствено место. Богослови, историчари и археолози сматрају да црква обухвата и Голготу, брдашце на којем је разапет Господ Исус Христос, исто као и „нови гроб, недалеко од Голготе, који је примио Његово мртво тело, као што читамо у Јеванђељима. Најзад, хришћани верују да је Господ управо на том месту васкрсао из мртвих.
ЕП. ВЕНИЈАМИН БРАНИЧЕВСКИ
А ево и речи србског владике о томе како треба да живи православни Србин: ''Све српске славе су славе Православља. Кад славимо победе Православља, славимо и све победе српске. Отуд је безуман сваки онај, ко мисли да може раздвојити српство од Православља, да може бити Србин а да не буде православни хришћанин. Безуман може то раздвојити, али шта ће тиме добити? Српство без садржаја, српство без вредности, српство без славе, српство без победе! Коме користи такво српство? ''

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.
Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...
Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.
Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...
У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.
Митрополит Филарет Вознесенски