Црвена куга (28. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Давид оборио Голијата

Новинар и публициста, песник, уредник листа Србија, Брозов заточеник испунио је живот часним делима

 

А браћа-шта је било са њима? Имали су и они неку вајдицу: Од пара којима су располагали у затвору могли су да купе четкицу за зубе, ималин за ципеле и пола килограма мармеладе. Истина, у јесен је Славко могао да купи гомилу лубеница са затворског имања. Џокеја, Селимира и мене чашћавао је слатким кришкама. И тако, док је комунистичка власт чашћавала себе баснословном имовином и девизама Теокаревића, браћа су и даље била у робијашници и посртала од глади. Превара је успела-Теокаревићи су упали у добро припремљену замку. Остала је само једна загонетка. Ако је Драгослав Аврамовић онај „Деда Аврам“ како су звали спаситеља галопирајућег инфлаторног динара и комунистичког режима био начелник у Министарству за финансије у отприлике двадесетшестој години живота, онда је реч о истој личности. Витез у рату против насилника и освајача отачаственог прага, витез хуманости у грађанском рату међу људима истог језика, витез несаломивости и снажне психолошке кичме за време шеснаестогодишњег заточења у сремско-митровачком казамату, том средишту пакла, искрени молитвеник пред Богом, аутор потресних књига и епских песама жељних гусала и драгоцени сведок историје.

Претње Кости Куманудију

Сви ови епитети приањају уз име Давида Дамјановића. Ако су Голијати сви они силни непријатељи српства који су га на крст распињали, на коље набијали, сабљама и ножевима главе одсецали, оковима спутавали и по Брозовим тамницама, ако су, дакле, они Голијати њих је поразио човек библијског имена: Давид.

Они су поражени, он још сведочи. И пише. У једној од својих књига, у исповедној прози, протканој епским десетерцем Давид описује улазак своје групе затвореника у митровачку робијашницу. У групи су између осталих, проф. др Коста Кумануди, министар у пређашњим владама, проф. Милан Рајић, један од оних из бесмртног батаљона 1.300 каплара, адвокат Јован Здравковић, доктор финансијских наука Жарко Ступар и он, Давид.“Добродошлицу“ им приређује стражар кога Давид описује као човечуљка злих очију, танких усана и широке виличне кости. Чим је угледао 83-годишњег Куманудија, осуђеног на дванаест година робије с принудним радом, узвикнуо је:

- А, а, опет си дошао, стара магарчино! Овога пута нећеш жив изаћи одавде!

- Бог зна, можда и хоћу-сасвим мирно је одговорио чика Коста.

- Е, ни тај твој Бог ти више неће помоћи! - сиктао је зао човечуљак.

Пришао је мени, оштро ме погледао злим ситним очима и рекао:

- А, ти си тај познати злочинац! И тебе ћемо средити овде“

Давид Дамјановић пише како је упознао поједине чланове Централног комитета Равногорског покрета - др Стевана Мољевића, др Ђуру Ђуровића, др Војина Андрића, поручника Андрију Лончарића, кога су Удбини агенти, после издржане дугогодишње робије, убили у његовом стану у Паризу, док је Војин Андрић, после робије нестао - причало се да је убијен на српско-грчкој граници. Узгред: др Стеван Мољевић је умро у петнаестој години робијања у Сремској Митровици. Био је веома висок, прав као бор, одлучан, бескомпромисан борац за српство које није било само у Шумадији - српство је и преко Дрине, и преко Саве, и поред Вардара. Како његово мртво тело није могло да стане у ковчег од грубих дасака, склепаних у робијашкој столарској радионици, пребили су му ноге маљевима, а тело избушили усијаним шиљком да би се уверили да је мртав. А др Ђура Ђуровић је издржао 22 године у митровачкој робијашници.

Давид се у књизи „Моја животна стаза“ бави и појединим удбашима у казамату, па истиче једног од најсуровијих - Мила Торомана бившег учитеља из околине Чачка, заменика управника робијашнице. Истиче Дамјановић да је Тороман зликовац, да се у рату немилосрдно светио четницима и четничким фамилијама, а у поратним данима, кад су многи четнички борци пали у комунистичко ропство, његова груба освета је била без граница.

Савети оца Николе

Сурове призоре наводи Давид у својој књизи: самоубиство потпуковника Петра Симића и самоубиство Славка Барлеа, познатог националног посленика. Потпуковник Симић, јунак са Солунског фронта, командант Краљеве гарде, скоком са другог спрата, не могавши више да поднесе мучење, смрскао је лобању о бетонско тле. Славо Барле, честита српска душа, лиши себе живота вешањем.

Треба ли рећи да су се овоме радовали и управник Миленовић и његов заменик Тороман. Један српски официр мање и један српски националиста мање.

Дамјановић описује и прву посету својих родитеља, приспелих из родног села Голубића близу опеваног Книна, јер се за време усташке владавине певало „Далмацијо, да ти није Книна, не би знала да имаш Србина“. Записао је и прве мајчине речи при сусрету:

- Сине, да те нешто не боли, јер си ми много утањио и ублиједио. Море бити да си гладан, или да те, па застаде и погледа милиционара између нас и не заврши друго питање.

Ушле су у Давидову књигу и прве очеве речи:

- Сине, немој се ти за нас секирати, него чувај себе и буди нам добар. Све што дође, то и прође“.

На ове речи брижног оца, следи синовљев коментар:

- Погледао сам милиционера и у мислима се питао да ли он разуме ту здраву и јасну филозофију динарског сељака да све што дође мора и да прође.

Све што дође, то и прође! Шта је све долазило и шта је све пролазило! И тутњало овим српским земљама. Биле буне и устанци, беснели ратови, пламен гутао села и градове, кошена нова жртвена поља, реке ваљале људске главе. Ову земљу Србију газили су везири и паше, цареви и краљеви, убице и тамничари, отимачи и пробисвети, јунаци и улизице, велики људи и ситне душе, туђинци и бранитељи отачаства, трећепозивци који су говорили да Бог чува Србију, а они ћуприју.

Вечан је само Бог

Све што дође, то и прође. Тако је говорио Давидов отац Никола. Данас те речи понавља и Давид. Зна Давид да је све пролазно и да је вечан само Бог.

А Давид још траје, још сведочи. Ено га у америчком градићу Шервилу, близу Чикага, у свом дому, са сином Николом и снахом Анастасијом, ено га у позним годинама за писаћим столом: уређује месечни лист под вечним именом Србија и исписује своја потресна сведочења.

Свима упућујем поруку: немојте ни покушавати да ми из памћења отргнете познатог београдског адвоката Александра-Ацу Спасића, оног из Светогорске, негдашњег ђака Гимназије у Нишу, осуђеног на погубну тамницу јер се усудио да се успротиви комунистичком насиљу. Ухапсили су и његовог оца, проту Томислава, па тукли мокрим конопцима преко голих леђа час сина, час оца, па син моли да не бију оца, а отац моли да не бију сина. А на Лоњском пољу, том суровом стратишту, Аца Спасић је био - гробар. Укопавао је и по десетак мученика - робијаша, убијених моткама - чабрењацима. Убијали су их Ознаши и чувари међу ко јима је било Шиптара и усташа.

Не дам ни Димитрија Дикулу Мирковића из села Севојна, кога, као робијаша - мученика осакатише у руднику Трепча: ту се „случајно“ покварили зупчаници, откачио се лифт и група од двадесетак људи суновратила се са осамдесет метара висине. Тако су осакаћивали и убијали осуђенике на временске казне које су у овај рудник упућивали из својих робијашница.

Крвави пакао се зове Лоњско поље

На радилишту, између Градишке и Окучана, командовали бивши усташа Марековић и бивши балиста Рамадани

То је онај Дикула Мирковић који је с неизмерном тугом гледао скрнављење богомоље у кругу митровачке робијашнице. Била лепа црква, имала заједнички хол, а лево и десно одвајали се делови за католике и православне. Хоће богомољу да претворе у некакав дом културе. Неће у том рушењу и скрнављењу да учествују робијаши. Крсте се и моле Богу да их поштеди тог зла. Били у то време неки Италијани у затвору, они пристали.

Гледао Дикула, гледали мученици робијаши како износе и на гомилу бацају иконостасе, иконе, кандила, чираке за свеће. Нашао се међу Италијанима и један Србин, неки Бурековић да им у томе помогне: он се испео на куполу и дебелим ужетом привезао крст. Командир страже Мане Шушњар и он, тај Бурековић, вукли су уже и оборили крст...

И Мирковић и Спасић кажу да су тада у очима многих робијаша видели сузе. Тако ће, мислили комунисти, уништити Бога. А Бог је био у нама и чувао нас... Да није, зар бисмо ми данас могли да сведочимо о том злу. Онај Бурековић је убрзо потом полудео па су га стрпали у лудницу...

Причају, наизменично, Спасић и Мирковић:

- Био сам у највећем комунистичком паклу који се зове Лоњско поље. Неком је пало на памет да треба исушити огромну мочвару у славонији између Окучана и Старе Градишке - то бескрајно земљиште од памтивека су плавиле реке Уна, Лоња и Сава. Требало је исушити мочвару, насути милионе кубика земље, подићи бедем на Сави висок петнаест метара. Учинити мочварно земљиште плодним - био је циљ владајуће комунистичке олигархије. Трошкови овог подухвата били су безначајни јер је радна снага бесплатна - на остварењу овог циља радило је и по тридесет хиљада Брозових заточеника из свих робијашница. Рад је био исцрпљујући, сплачине које је управа називала храном, казне невиђене... За непослушне, за оне који не испуне норму - предвиђене су сурове казне. Постављени су чучавци, врата стравичног затвора у које су трпали робијаше у чучећем ставу. Несрећни људи, кад их пусте, падају као свеће...

Људи падају као свеће

- Не знам да ли сам био најмлађи, нисам имао ни двадесет година, а око мене су били старији људи који су посртали и падали од исцрпљености и глади - сведочи Спасић. - Ко паде, а не може брзо сам да устане - бива згажен коњима. Ту где је био тај логор било је и гробље, мада ничим није било обележено. Ја сам одређен да будем гробар, укопавао сам плитко те живе костуре - боље су и згледали они логораши у Матхаузену, у Дахау и другим немачким логорима за време рата. Ко су били ови несрећни људи? Највећим делом Срби, осуђени на дугогодишњу робију као непријатељи комунистичке идеологије. Било је доста „житара“, како су звали оне који нису могли да испуне наметнуте обавезе принудног откупа хране. Управник овог логора био је неки Марековић, за кога се шапатом говорило да је био активни усташа. Командир страже био је извесни Рамадани - без усташа и Шиптара, као шефова, није било робијашница. Стражари су изнемогле људе који су падали убијали моткама - чабрењацима, Марековић метком у потиљак, а Рамадани изводио људе из логора и убијао ножем...

Наставља Дикула Мирковић:

- Једног дана дође до побуне робијаша: не могу више да издрже, ближа им је и смрт од овог насиља и понижења. То разбесни чуваре - они узјашу коње па почну да витлају моткама - чабрењацима по главама. Убише тога дана осам робијаша. Само Бог зна које је ово убијање било по реду - свима су биле смрскане лобање. Дошло ми да викнем: Јадна моја Србијо! Овде убијају твоје синове, овде их касапе, изгладњују, тероришу, овде твојом судбином, твојим животом управљају усташа Марековић и Шиптар Рамадани...

Ненадмашни мајстори преваре

Неко је успео да о овом суровом логору и свакодневном убијању робијаша обавести свет, па је нека новинарска америчка делегација најавила долазак на лице места. Невиђеном брзином ми смо камионима и возовима враћени у робијашнице, бараке су срушене, чучавци оборени на земљу, брана на обали пробијена је на неколико места, река Сва је поново овладала Лоњским пољем.

За сваки случај, близу Лоњског поља доведена је једна омладинска радна бригада која је имала задатак да завара америчку делегацију - ето, нема ту никаквих робијаша, како су писали листови у информбировским земљама, то је чиста лаж, постоје само добровољне омладинске радне бригаде. У село близу Лоњског поља населила се велика група Ознаша и прерушених милиционара који су дочекали америчке новинаре и почастили их добрим ручком. После су новинари писали како су били обманути да у Титовој Југославији постоје концентрациони логори...

Мајстори преваре још једном су посведочили да су ненадмашни у том послу.

А учесници у овој драми, Спасић и Мирковић, шта је било с њима?

Ђак нишке гимназије, Александар Спасић пребачен је на ново радилиште - у Добановце, у Срему, на изградњу ловишта за „друга Тита“, а Димитрије - Дикула Мирковић са великом групом робијаша из Сремске Митровице на изградњу аутопута Београд - Загреб.

Да су Брозови заточеници градили овај пут - то режимска штампа никада није забележила.

Божјом вољом, уз материјалну потпору браће Стевлић из Чикага, и трудом истинског патриоте Мирослава Костића у селу Горња Горевница, у чачанском крају, на Митровдан пре десет година откривен је скроман, али веома леп споменик петорици давно побијених припадника покрета отпора.

Оживели су, тако, у сећању Слободан Бајић, Властимир Достанић, Исидор Матијевић, Момчило Стевлић и Милован Тодоровић. Рођени су у три суседна села и у приближним годинама, али су сви убијени у једном дану - 10. новембра 1945. године.

Осим Бајића, који је био поручник Краљевске авијације, и који је већ од 1941. године био под командом Драже Михаиловића, остали су се, како су стасавали, сврставали под заставу Равне горе, а последњи међу њима био је Тодорић који је убијен у двадесет првој години живота.

Ова петорица младих људи била је наоружана и неко време добро скривана - мештани околних села, будући да су знали да су добри и честити људи, да никоме никаква зла нису починили, хранили су их и склањали од потера. Под притиском и страхом, свакако и да би се удворили комунистичким властима, неки су открили њихову земуницу па су лако и брзо, не пружајући отпор, заробљени. Ни они који су их издали, ни они који су учествовали у њиховом опкољавању и хватању, нису очекивали да ће ови млади људи, без ислеђења и суђења, бити побијени на лицу места, поред земунице у којој су се неко време скривали. Пресудио им је Миле Тороман, чувени злотвор из овог краја, који је нешто касније био управник робијашница у Сремској Митровици и Пожаревцу, где је за собом остављао крваве трагове. Чим је обавештен да су младићи ухваћени, Тороман је из Чака дојурио на коњу и изговорио неколико речи у виду пресуде - истог часа ови млади људи изрешетани су митраљеским рафалима.

Ковчег испод кревета

Пет породица је завијено у црно, а лелек мајки и сестара одјекивао је у три села. Изрешетана тела Матијевића, Стевлића и Тодоровића предали су родбини да их сахране, док су зликовци одвукли тела Бајића и Достанића далеко од села и закопали у врбацима поред Мораве. Није им било довољно што су их лишили живота, него су настојали да им се ни за гроб не зна. Тек после седам година родбина је некако сазнала за тајновите раке, па је ноћу, кришом, успела да покупи њихове кости и пренесе у село. У малом ковчегу Достанићи су испод кревета чували кости свога сина, а Бајић је кришом сахрањен у дворишту породичне куће. Његова несрећна мајка само је ноћу, кад је нико не види, палила воштанице на гробу свога сина.

Мајка најмлађег из ове групе Милована Тодорића, чија је супруга била пред порођајем, скинула је са свога сина копоран и кошуљу и онако крваве и пробушене мецима чувала све до своје трагичне смрти - не могавши да преболи сина, извршила је самоубиство.

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml