Црвена куга (27. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Замало да се угасе кандила

Говори се о три-четири милиона Срба разасутих по свету, али нико отворено да каже откуда они тамо. Јесу ли тамо, у туђину, одлазили драге воље, трчећи за лагоднијим животом, или су узмицали пред комунистичким насиљем да би сачували голи живот?

Зашто се од око 300 хиљаде српских заробљеника, који су били по немачким логорима, само незнатан број вратио у земљу? Између самоизгнанства и живота у комунистичкој диктатури изабрали су ово прво. Лакше су, расејани по свету подносили ропски рад него ропски живот у комунистичком јарму! Бежећи илегално преко границе сви су бирали између некакве слободе у туђини и суровог прогона у отаџбини.

О томе сведоче и књиге Мише Бељаковића.

О томе сведочи и потресна исповест најстаријег српског политичког емигранта у Ослу.

Потресне странице исписује ових дана Драго Кешељевић.

Исписује их у главном граду Норвешке, у позним годинама свога живота, с молитвеном побожношћу, проверавајући, увек изнова, истинитост својих и туђих сведочења.

Кешељевић, видљиво је, исписује свој тестамент. Не онај уобичајени - коме ће завештати своју имовину - него необичан духовни тестамент којим обавезује своју породицу, синове Филипа и Петра, супругу Стојанку, рођаке и пријатеље у отаџбини и оне расуте по свету: да не забораве! И да у књиге-памћенице упишу оно што и он зна. А Драго Кешељевић дуго памти и много зна.

У седамнаестој години живота остао је без оца: убили су га. Датум очеве смрти урезао је у памћење: 22. новембар 1941. године. Четири месеца касније убијене су његова мајка и сестра. У кратком временском размаку убијено је још седам Драгових блиских рођака, међу њима три стрица. Замало да се утуле кандила и угасе огњишта у кућама Кешељевића.

Нису Кешељевиће - Филипа, Марију и Видосаву - што се у то сурово ратно време могло очекивати, убили окупаторски војници, нису то учиниле ни усташе, ни Шиптари, ни муслимани; убили су их црногорски сепаратисти и комунисти, они са српским именом и презименом.

Навешће Драго Кешељевић, а потврђују то и сведоци, имена убица свога оца, своје мајке, своје сестре и својих блиских рођака.

Нужан је, на почетку, још један податак: Кешељевић је из оног дела најстарије српске политичке емиграције - 64 године је у Ослу, шест и по деценија није видео свој завичај и отаџбину.

Добровољац из Америке

У раној младости, тек што је стасао у момка, Филип Кешељевић се из села Вилуси, код Грахова, отиснуо у Америку: Тамо су га, у граду Галвестону, у држави Тексас, чекала браћа Павле и Радован. Филип се у овом америчком граду појавио у црногорској народној одећи па је онако висок, млад и леп привлачио општу пажњу. Намеравао је, како је говорио, да остане десетак година, али је рат, ко ји су против Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе водиле Аустро-Угарска и Немачка скратиле боравак.

У то време свака српска кућа у Америци била је осматрачница са које је праћена дивовска борба српског народа у одбрани слободе и независности. А када је, у јесен 1915. године, навалила немачка оружана сила, широм Америке огласили су се српски добровољци, молећи америчку владу да их отпреми на српско-црногорско ратиште. Међу првима је био Филип Кешељевић. Зар да ја седим овде, у изобиљу, да зарађујем доларе док моја браћа гину за отаџбину! Тако је, на скуповима, говорио Филип Кешељевић.

Према једној верзији било је око 500 добровољаца који су америчким бродом превезени до неке италијанске луке, а одатле паробродом „Бриндизи“ кренули према Медови. На око 200 метара од обале брод је, торпедован, почео да тоне. Биланс ове несреће био је стравичан: утопило се око 380 добровољаца. Људи су скакали у море, пливали према луци спаса; други су се дочепали неких сандука, дасака, џакова, а олујни ветар гурао је неке према обали.

Спасао се и Филип Кешељевић. У то време беснела је Мојковачка битка.

Преживео је Филип Кешељевић и две тешке ране од аустријске гранате.

Две године по свршетку рата оженио се Маријом Булајић - из тог брака родило се петоро деце: Видосава, Лука, Драго, Ксенија и Благоје.

Филип Кешељевић је уживао велики углед међу мештанима Грахова и околине, биран је, без прекида, за општинског одборника, за њега је реч била светиња, смиривао је, кад год је требало, узавреле страсти и настојао да отуђене приведе Богу и Цркви. Неколико месеци пред нови рат остварио је скромну инвалидску пензију.

Мир међу људима у овом крају пореметила је појава комуниста: започела је невиђена хајка на часне и богатије људе, скрнављење храмова, отимање имовине, премлаћивање људи. Филип Кешељевић, одборник граховске општине, добровољац из Америке, један од малобројних који је преживео бродолом и задобио две тешке ране, био је прва жртва комунистичког терора: убијен је 22. новембра 1941. године.

Ковачевићи мучки убише оца Петра

Секретар преког комунистичког суда у Грахову била је Марија Кош из Шибеника, а пропаганду је водио Ернест Фишер из Загреба

Згодан је тренутак да се загледамо у духовни тестамент Драга Кешељевића: шта очекује од својих синова Филипа и Петра, од своје супруге Стојанке, рођака и пријатеља широм света?

-Очекујем да не забораве да су мога оца Филипа, ратног инвалида, општинског одборника, добровољца из Америке и бродоломника убили црногорски комунисти: Војин И. Андријашевић, Мрко Т. Андријашевић и Душан Ђ. Вујачић. Мој отац је прва жртва комунистичке тираније у овом крају. Убили су га зато што им је, као одборник, гледајући како скрнаве храмове и пљачкају домаћине, рекао да ће, кад дође слобода, одговарати за своја недела.

-Очекујем да не забораве да су моју мајку Марију и моју сестру Видосаву, у 21. години живота, убили Драго. Ј. Булајић и Митар П. Булајић. Зашто су убили две немоћне жене? Зато што су носиле црнину за својим мужем и својим оцем и зато што су лелекале и после његове сахране. Њихова тела бачена су у кречану близу храма у Вилусима. Нас четворо малолетне деце остадосмо сирочад.

Опоганила кандило

-Надам се да ће остати упамћено за сва времена да су браћа Ковачевић убили свога оца, племенског капетана, осамдесетогодишњег Петра Ковачевића. Убио га је његов син Павле, у то време секретар Среског комитета. На збору жена, поводом 8. марта, те стравичне 1942. године, Павле се похвалио да је убио свога оца, а свакоме је било јасно чему се може надати онај који убија своје очеве. Председник тог комунистичког суда био је Сава Ковачевић Мизара, а секретар Марија Кош из Шибеника, док је главну пропаганду водио Ернест Фишер из Загреба. Ово двоје су се у Грахову обрели још 1941. године да би својој браћи Црногорцима помогли у ликвидацији што већег броја честитих Срба.

-Треба свакако памтити „подвиг“ скојевке Милеве Ковачевић, кћерке Илијине: она је из храма Светог Николе у Грахову донела кандило, позивајући окупљене жене да не верују у Бога, јер, како је рекла, ако Бога има нека је казни за овај поступак. Затим је, без трунке страха и стида задигла сукњу и опоганила кандило. Бог јој ово није опростио.

-Ја све ово помињем због тога што су и данас видљиве последице комунистичке тираније и комунистичке владавине - истиче Драго Кешељевић у свом стану у Ослу.

Пре десет година Кешељевић је наишао на разумевање издавачке куће „Огледало“ у Подгорици, која је, уз помоћ приређивача Чедомира Радусиновића и рецензента Јована Дујовића објавила његову потресну књигу о злочинима и злочинцима у граховском крају. Његовом породичном трагедијом бавио се и наш познати писац и професор Слободан Вујовић који живи у Оџацима.

Два пута у чељустима смрти

Шта се даље збивало с трагичним јунаком ове потресне исповести?

-Мој брат Лука и ја, иако малолетни, још невични оружју, одемо у четнике, у вучедолску бригаду под командом капетана Ивана Јаничића. С њим до краја: у борбама, у повлачењу, напуштању отаџбине. Чим су совјетски војници прешли преко Дунава у Србију, знали смо шта нас чека. Кренули смо на онај марш смрти кроз Хрватску и Словенију до Аустрије. Логори, бодљикава жица, глад, изгон, патња... Лука и ја сретнемо се у једном лагеру. Он оде у Легију странаца, стигао је и до Вијетнама, а мене и неколицину других Енглези изруче комунистима у Југославији. Продали су нас. Рекли нам, најпре, да идемо у Италију, да нас тамо чекају војводе Ђујић и Јевђевић. А ми право у Јесенице...

До Љубљане смо већ сви били опљачкани - сатови, прстење, ланчићи, крстићи, ко је шта вредно имао. Ту у Љубљани, поново сам срео капетана Јаничића и капетана Миловића из Бањана. Коначили смо у некој школи или касарни - сутрадан, кад су комунисти славили рођендан свога вође и учитеља није било ни Јаничића ни Миловића: успели су дас побегну. Два дана касније побегао сам и ја. И још петорица официра и бораца. Бежећи, чинило ми се да наизменично чујем три гласа - оца, мајку и сестре: „Бежи, сине, бежи, не дај се крвницима у руке; бежи, бато, бежи...“ А после једва чујан глас: „Ко ће нам воштанице на гробовима упалити, ко ће крсну славу очувати?“ И ја том гласу одговарам: „Остали су Ксенија и Благоје - њих, ваљда, комунисти неће побити, још су деца...“

Још једном су, убрзо потом, Енглези изручили Драга Кешељевића и опет је успео да побегне.

-Бог ме је сачувао да бих и данас могао да казујем горку истину - понавља у свом дому Кешељевић. - Првих пет година свога изгнанства провео сам у болесничкој постељи. Излечили су ме племенити Норвежани. Богу и њима дугујем за свој живот. Одужио сам се својим поштеним радом, а они мени пристојном пензијом. И овде су ме цинкарили мали „брозовићи“ да сам хтео да убијем њиховог амбасадора. Боже сачувај, нисам и не бих ничијом крвљу упрљао своје руке.

Отимање имовине

Подсетник: Није нова власт само обећала враћање отете имовине, она је то и озаконила.

Закон је ту, ту је и имовина, али није у рукама власника. Има палата, вила, станова, фабрика, млинова, шуме, оранице, винограда, рибњака. Све у туђим рукама.

Грађани Србије траже правду у међународним судовима.

Власт олако продаје нечију приватну имовину. Ону коју по закону мора да врати.

У сурово комунистичко време, кад се судило разним „издајницима“, прво се гледала имовина оп тужених, па се по њој одређивала пресуда: конфискује се.

Судили су, поред редовних, судови националне части. Замислите те две речи: национална част! Ко је у то време све имао и ко је губио националну част и ко је судио у име националне части!

Такав суд заседао је у Ужицу у мају 1945. године - судило се члановима управног и надзорног одбора ткачке радионице. На оптуженичкој клупи нашла се седморица акционара. Сви су, према пресуди, били сарадници окупатора и домаћих издајника јер је фабрика радила за време немачке окупације. За све оптужене речено је да се бестидно бране. И сви су осуђени на трајан или привремени губитак националне части, неки уз то, и на две године тешког, а неки на годину дана лаког принудног рада. Имовина се свима конфискује.

Петра Пржуљевића, познатог ужичког трговца и добротвора, чија је трговинска радња била у центру града, осуђују на седмогодишњи губитак националне части и конфискацију целокупне имовине осим куће у којој станује.

Радо би овај суд осудио Петра и на робију, али је био слабашан на ногама... Он слабашан а син Душан здрав, здрав као дрен, и помало пркосан према осионој власти. Нису се доушници смирили док га нису спетљали и отпремили на трогодишњу робију.

Како су опљачкани Теокаревићи

На челу тима који је преварио браћу Теокаревић био је Драгослав Аврамовић, у нашем времену познат као Деда Аврам

Е, сада, не пишем ја ово због овог суда и његових жртава - било је тог јада и чемера у свим српским градовима. Пишем због млађег Петра Пржуљевића, који је достојанство и част наследио од својих предака и кога, по тим особама знају многи Ужичани. Као што се види Петар је име и презиме наследио од свога деде. Наследио је и подужи списак имовине коју су комунисти отели 16. новембра 1941. године и ту отимачину оверили својим потписима и печатом партизанске команде.

Петар Пржуљевић би да поверује законима демократске државе Србије па очекује повратак имовине која је узета, како пише у документу, за потребе Ужичког партизанског одреда.

Тражи се повратак имовине

Шта држава Србија треба да врати? Петар Пржуљевић очекује да му држава врати: триста педесет четири овце, три вола, пет крава, троје телади, три свиње, четворо прасади, три козе, четворо јаради, шездесет кокошију, три ћурке, сто качица за сир, шест кила соли, пет литара зејтина, шест кила ексера, пет и по кила пиринча, пет кила шећера, сто комада шибица, педесет кила кромпира, деведесет девет кила пшеничног брашна, четрдесет кила кукурузног брашна, сто седамнаест динара готовог новца, бруто шест стотина тридесет кила масног сира, сена око четири и по вагона.

То је то. Ни мање, ни више. Претрес извршили Момчило Недељковић и Миливоје Јечменица. Потписи својеручни, врло јасни и читљиви. Дакле: узето за потребе Ужичког партизанског одреда. Тако пише у документу који се у породици Пржуљевић чува 67 година. Има и једна примедба потписника: „Доле наведено треба проценити“.

Петар Пржуљевић Млађи ништа друго и не тражи: да се све по списку врати или да се вредност процени и исплати. Поштено. Демократски.

Кад су се уфотељили и наотимали вила, кућа и станова, сабијајући њихове власнике у сутерене и подруме, бацајући им, као псима, отпатке са своје раскошне трпезе, када су се снабдели из дипломатских магацина, отворених само за партијце, кад су се наотимали Унриних пакета, намењених сиротињи и породицама страдалим у рату, комунистички властодршци су почели да трагају за фабрикантима и другим богатим људима који су имали банковне рачуне у западним земљама. Све што су до тада наотимали било им је мало. Они су бескрајно мрзели режиме у тим капиталистичким земљама, али су, исто тако бескрајно, волели њихове фунте и доларе...

Да ли уз помоћ доушника или увидом у неку документацију пронашли су да браћа Теокаревић, индустријалци из Лесковца и Параћина, имају велику суму новца у Лондонској банци. И не само што имају дебеле паре у Лондону, него имају огромну вуну у Аустралији. У даљем трагању открили су да је та огромна количина вуне раније плаћена, да је била припремљена да бродовима крене за Краљевину Југославију, али је почетак Другог светског рата зауставио тај бродски транспорт. Вуна је враћена у складишта у Сиднеју.

Е, ништа толико није могло да обрадује комунистичку власт као ова сазнања: ем ће се дочепати енглеских фунти, ем ће бити и чувене аустралијске вуне за штофове.

У Министарству за финансије већ су направили планове како да приволе браћу Теокаревић да своје паре пребаце из Лондона у Београд и како да та вуна из Сиднеја стигне у нову комунистичку државу. Неопходна је, дакле, сагласност браће Теокаревић. И њихови потписи...

Кад су планови били готови одлучили су да о свему обавесте свога вођу и учитеља Јосипа Броза који је већ пет година газдовао Београдом и државом. Броз је чуо за браћу Теокаревић, али није знао колико их има и где се сада налазе. Рекли су му да је реч о тројици браће, да имају фабрике штофова и да су осуђени на робију и одузимање целокупне имовине у земљи. Овде је реч о великом богатству ван домашаја домаће власти. Браћа Теокаревић се зову: Лазар, Владе и Славко.

Броз се, према сведочењу Славка Теокаревића нама, робијашима у Сремској Митровици, веома љутио:

-У каквом затвору, божју ти мајку, а толике паре вани! Требало је прво покупити паре, па их тек онда отпелати у затвор. И шта сад? Они у затвору, а њихово богатство у туђим земљама. Па шта смо ми ту добили? Ништа!

Превара је успела

Комисија је уверавала Броза да ће она успети да наговори Теокаревиће да своју имовину пребаце у своју државу, али да и њима, будући да су на робији, треба учинити неке уступке.

-Обећајте да ће бити пуштени ван, то вас ништа не кошта - рекао им је Броз. - А после им треба рећи да је народна имовина враћена народу...

Пошто је примила упутство како да превари Теокаревиће, комисија је стигла у Сремску Митровицу где су тројица браће била заточена - била су браћа неко време и у пожаревачкој Забели. У соби у којој је било више од 300 робијаша, био је и Славко Теокаревић; био је у дугом реду трећи од мене - лежали смо на слами, на постељини коју смо од кућа донели. Поред мене, с леве стране, био је Живан Лазаревић, џокеј по занимању, кога је познавала цела робијашница, до њега Селимир Ранковић, из села Бргуле у ваљевској нахији, па Теокаревић. Враћајући се из управне зграде причао нам је да је дошла нека комисија из Београда која им у замену за паре из Лондонске банке и вуну из Аустралије нуди велике олакшице у затвору, а није искључено ни пуштање на слободу.

Шеф ове комисије, како нам је причао Теокаревић, био је извесни Драгослав Аврамовић - како се представио, а његови сарадници ословљавали су га са „друже начелниче“. Аврамовић је, причао је Теокаревић, млад човек, нема ни тридесет година, а већ је начелник у Министарству за финансије. Уз помињање имена овог човека, Теокаревић је додавао да је елегантан, лепо обучен, и уверљив у обраћањима.

Они који су се те јесени 1950. године затекли у робијашници чули су шта се догодило браћи Теокаревић. Браћа, позивана појединачно, пристала су да повуку своје паре из Лондона и потписала захтев трговцима из Аустралије да отпреме у нову државу давно плаћену вуну. Од браће, први је уговор потписао Лазар зато што га је комисија уверила да је то узвишени патриотски чин јер ће њиховим парама, парама браће Теокаревић, држава да купи пшеницу и ублажи велике невоље народа. Неће, рекла комисија, власт заборавити патриоте и добротворе Теокаревиће - одмах ће размотрити могућност њиховог пуштања из тамнице. Осим тога, док су још у затвору, добиће извесну суму динара на своје књижице па ће у затворској кантини моћи да купе оно што им је најпотребније.

Тако је у банку комунистичке државе стигло из Лондона све што су Теокаревићи држали на својим рачунима. Њима је, по споразуму, требало да се исплати око 400 милиона динара. Готово у исто време из Аустралије је стигло око 900 вагона првокласне вуне - довољно да прораде у рату и после рата закрљале фабрике браће Теокаревић.

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml