Црвена куга (25. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Млади позивају народ на побуну

Град је засут лецима којима се грађани позивају да пруже отпор комунистичком терору

Од старијих људи за наш отпор и нашу организацију знао је адвокат Милија Јовичић, од почетка комунистичке диктатуре „обележен“ као љути противник. Зидови његове канцеларије у најстрожем центру града били су исписани слоганом: БИЛТЕНЏИЈА! То је значило да адвокат Јовичић прима Билтен Америчке амбасаде у Београду, што га сврстава међу непријатеље комунистичког режима и излаже свакодневним понижењима и увредама. Кад је Јовичић сазнао да се српска младост противи насиљу, радо је, у потаји, разговарао са двојицом наших другара - Драганом Мандићем и Драгославом Новаковићем Фиргом. Резултат тог разговора био је драгоцен: Јовичић је момцима поклонио стару писаћу машину на ћирилици, италијанске производње. Рекао је да им верује али их је заклео живим Господом Богом да то, без обзира на све последице, остане тајна.

Да су те, 1946. године комунистичке власти знале да су леци који позивају грађане на отпор режиму куцани на писаћој машини адвоката Милије Јовичића, он би вероватно завршио у једном од оних ровова на Пори. Шта би с нама радили с обзиром на наших петнаест и шеснаест година тешко је проценити. Наше хапшење убрзао је један догађај, смео и опасан, који је Озна тумачила као нашу невиђену дрскост.

Удба је мач партије

Најмлађи члан наше дружине, Реља, кога смо из милоште звали Циго, био је мајстор за - праћку: могао је са удаљености од тридесет па и четрдесет метара да погоди врану на дрвету. Он је са дрваре, где је сада зелена пијаца, одапео праћку и кроз отворен прозор шефа обласне Удбе убацио гомилу летака! Везао је пресавијене летке за каменчић и непогрешиво убацио у кабинет пуковника Чизмића. Кад сам се нашао очи у очи са овим пуковником питао ме је знам ли шта је Удба. Одговорио сам да знам, али је он брзо, не чекајући мој одговор, рекао: „Удба је исукани мач комунистичке партије који брзо и лако одсеца сваку непослушну главу!“

Удба је приметила да су леци куцани на машини и умножавани на шапирографу па је настала провера по установама, предузећима, приватним кућама за које се претпостављало да имају ове уређаје. Власт је знала ко је све имао старе немачке шапирографе, заплењене у немачкој команди, који су сада служили за умножавање расписа и наредби нове власти. Управник неке задруге, који је Рељи, знајући му мајку и сестру, позајмио овај уређај, уплашен последицама, није смео то да каже него је изјавио да је украден...

Према нашој заклетви, у случају хапшења нико другог не сме да открије, па смо тако сачували не само Рељу него на стотине наших вршњака које смо, примајући кривицу на себе, сачували од сурових последица.

Побити без суђења

Удба је контролисала све папирнице и књижаре не би ли сазнала ко купује веће количине папира... Један од наших поверљивих људи био је Братислав Радосављевић, судија Општинског суда. Пре рата у Краљевини, Братислав је био судија - кривичар, у комунистичком времену судија за парнице. Задржан је у служби да би обучавао судије - лаике, али му нису веровали зато што је његов отац био командант Четвртог пешадијског пука „Стеван Немања“ после јуначке погибије пуковника Душана Пурић на Мачковом камену.

Имали смо још једног човека на кога смо могли да се ослонимо - Владету Милетића, адвоката и јунака са Солунског фронта кога комунистичка власт управо због тога није уважавала, али се плашила његовог знања и његовог поимања моралних вредности. На суђењу, бранећи нас, тражио је да нас врате у школе, да смо заслужили само прут а не робију... Његова претећа реченица била је: „Пуцајте у ову децу, у синове Србије, али убијате овај народ који се гуши у сузама“.

Увече смо адвоката Владету Милетића видели у затворском ходнику - такву одбрану српске младости Удба није могла да му опрости.

То суђење упамћено је и по једном кожњаку кога су звали Чворо и који је упао у судницу и обратио се судијама овим речима: „Какво суђење, какви бакрачи! Одмах то треба извести на Пору!“

На Пору, на губилиште, на стратиште у неку јаму, у ров, у траншеју, ако је ишта остало непопуњено, ако још има места за нове жртве. Џелат, са српским именом и презименом, отпадник од вере и нације, ненасита ала у људском облику и уз песму „Носим капу са три рога и ратујем против Бога“ тражи нову крв, нове жртве. Што више Срба побију биће све већа радост напредног човечанства.

А суза на суђењу јесте било. Јесте народ ридао кад је видео децу пред комунистичким судом. Побунила се српска деца против тираније, против смрти, против тајних гробишта и масовних гробница. Деца жељна Божје и људске правде, жељна слободе. Чини ми се да и данас чујем гласове злотвора: Правда - то смо ми! Бог - то смо ми! Слобода - то смо ми!

Неће бити тако и не може бити тако. Могу се мирити странке, али то не може бити проглашено националним помирењем. Можда и власт и поједине странке желе национално помирење, али без сећања на оно што је било: ко нас је побио, утамничио, осакатио, опљачкао, протерао у свет.

Можда би власт да и мене лиши јавног сећања на моје вршњаке, на моје другове, на бунтовнике против комунистичког насиља. Е, не дам!

Не дам Милорада Радоњића, кога смо звали Пикула и који је презирао власт која му је убила оца Драгомира и брата Предрага. У сваком комунцу, како их је он звао, видео је убицу свога оца.

Не дам Душана Полића, који је писао летке против комунистичког режима и коме су злочинци ломили ребра и кичму.

Опљачкани и протерани

Не дам Драгослава Новаковића, кога смо због црног тена звали Фирга. Док сам био на мртвој шетњи по затворском кругу, бацио ми је кроз решетке писмо писано његовом крвљу.

Не дам Зорку Недић и Наду Васиљевић које су у оптужници наведене као сведоци, да би их обласни јавни тужилац Миливоје Сератлић претворио у оптужене зато што су на његово питање шта мисли где је већа демократија - у нашој земљи или Енглеској, оне рекле шта мисле. Због тога што мисле осуђене су на пожаревачку тамницу. Не дам да у заборав потисну Мирославу-Миљу Мољковић и њену браћу Илију Мољка и Алексу - широко је познат њихов отпор комунистичком насиљу.

Не дам једноруког Видана Станојевића који је левом руком разносио наше летке по околним селима...

Не дам Радоја Вирића који је по златиборским селима упознавао српске домаћине са бунтом српске младости, позивајући и њих на побуну.

Не дам Драгана Мандића који је успешно крио шапирограф на коме су дечаци штампали летке. Њему су, касније, маљевима пребројавали ребра.

Остају у незабораву

Не дам Василија-Васу Карапанџића чије се батинање и мучење може безмало упоредити са мукама распетог...

Не дам Драгана Миловановића Гембеша који је говорио да је љубав према отачаству нешто најплеменитије што краси човека.

Не дам Бранислава Пецовића који је у млађаним годинама због комунистичког насиља морао да бежи у свет.

Не дам ни мога брата Бранислава кога су, због тајанственог бекства преко границе дуго држали и мучили у мариборском затвору...

Не дам Љубомира Смиљанића, једног од најинтелигентнијих ужичких ђака који је говорио да је комунизам највеће зло.

Не дам Павловића, Павлушу, кога брутално истераше из школе зато што је имао нешто дужу косу и што му је испод ревера нађене кокарда.

Не дам моју сестру Косару која је три и по године туцала камен на Голом отоку зато што је рекла да су комунистичке главешине за себе отвориле дипломатске магацине у којима се снабдевају и птичјим млеко, а народу дали бонове за хлеб...

Не дам Павла Станојевића из домаћинског села Љубања у чији су патриотизам и оданост Српској православној цркви и роду српском сви бескрајно веровали.

Не дам Дејана Никачевића из Прибоја, из познате националне куће, коме је у четрнаестој години живота Синиша Мићовић био инструктор на течају за младе Равногорце - овај течај одвешће га у комунистичку тамницу.

Нудио хлеб за парче оловке

Бора Пекић, знаменити писац и академик, Брозов заточеник у Сремској Митровици.

Не дам чачанске ученике и мученике Драгољуба Полића, Дару Радојичић, Милојка Јовановића и Данила Никитовића које осакатише драконским осудама јер су њих четворо били велика опасност за постојеће државно уређење.

Не дам родољубе из националних кућа у Чачку - Милоша Пауновића, Владимира Стегњајића и Нинослава Пешића који прођоше кроз патње и искушења зато што су, изазвани комунистичким насиљем, јавним цртежима изједначили црни кукасти крст и црвену петокраку звезду.

Не дам да ми из памћења отргну Раста Крстића, данас магистра и професора, браћу Кнежевић, Лазара, гимназијалца и Владислава данас лекара, Драгомира Костића Кочу и десетине људи разних занимања из Лесковца које сам упознао у тесним и влажним затворским ћелијама.

Наговештаји великог писца

Не дам да ми отму Борислава-Бору Пекића, студента из Београда, касније познатог писца и академика који је у сремскомитровачком казамату међу младим људима био најомиљенији саговорник. Пленио је интелигенцијом, био нада оних заточеника који су непрекидно веровали у освит слободе и демократије.

Често сам га затицао с главом на савијеним коленима, једино је тако могао да продужи сан јер су се робијаши саплитали о његове ноге када би по тмини излазили у умиваоник. У соби су тада била три реда лежајева на слами - два реда свачијег простора била су „уцртана“ оловком у зидове. Да ли ће бити десет сантиметара или још два више зависило је од тога колико ће робијаша да се нађе изван робијашнице. У собама, предвиђеним за двадесетак људи, било је и по три стотине душа.

Наш другар Бора Пекић није вапио ни за ваздухом ни за хлебом - кад је имао парче оловке да забележи неку своју мисао био је задовољан и сит. Отуда је често нудио своје следовање проје ко би му на сат-два позајмио оловку која је, иначе, била опасан реквизит. У време претреса наших ствари, кад је Удба трагала за оловкама, највише се задржавала код њега. А он би понекад, у смирај дана, уверен да нема доушника, позивао нас неколицину да нам прочита неку своју писанију и данас се сећам једне његове приче из времена окупације која почиње речима: „Зелено, сиво, шљап, шљап, шљап...“ Описивао је Бора немачког стражара који по лапавици у обући од сламе стражари пред неким логором и стрепи за свој живот зато што је у туђој земљи. Ове његове приче наговештавале су великог писца који ће сурове робијашке дане описати као „године које су појели скакавци“.

Сва ова имена, која сам навео, и многоструко више она која су у другим записима, била су на нишану власти. И била су, највећим делом, по робијашницама.

Јесмо ми били дечаци, јесмо били неупућени у многе појаве и појмове, можда ми нисмо знали шта све хоћемо, али сасвим је извесно да смо знали шта нећемо. А нећемо комунизам који убија. Нећемо насиље, нећемо насилну смрт, нећемо тајанствене гробнице, нећемо пљачку туђе имовине, нећемо оне који скрнаве и руше храмове, нећемо оне који пуцају у Господа Бога, нећемо оне који Карађорђевим потомцима забранише да живе у својој земљи и у својој кући да би се управо у тој кући шепурили пробисвети чија се права имена ни данас не знају.

То што је српска младост знала шта неће, одвешће је у сурове Брозове казамате у којима ће бити мучена глађу, насиљем и тешким физичким радовима.

Тако ми у младалачким годинама упознасмо робијашницу у Сремској Митровици. Нађосмо се у комунистичком осињаку и људском мравињаку, не слутећи да ћемо упознати личност челичне воље и здраве памети, да је иза ових решетки домаћинска и молитвена Србија коју немилосрдно гази ногама безбожничка руља, да власт над овим робљем, овим професорима, докторима наука, бившим министрима и народним трибунима, школованим краљевским официрима, писцима, студентима, ђацима има ова безумна гомила која само зна да кличе Јосипу Брозу зато што их је он прогласио господарима живота и смрти.

Кад је Сремска Митровица имала четири-пет хиљада становника, у робијашници је регистровано више од шеснаест хиљада душа. Нису сви били под истим кровом, хиљаде њих били су у баракама Хомоља, у Руговској клисури, код Високих Дечана, на исушивању Лоњског поља у Славонији, између Окучана и Старе Градишке, у руднику Трепча, на аутопуту Београд - Загреб, на изградњи вила за комунистичке функционере на изградњи ловишта за Броза и његове стране госте...

Знали смо шта нећемо

Брзо смо се уверили да овде свака наоружана шуша - звала се она Џеладин, Радован, Јаблан, Голуб, Хаљиљи - може да бије и убије. И да не одговара. Ако би се неко из власти заинтересовао за жртву, стигло би објашњење да је робијаш покушао да бежи.

Не дам да у заборав гурну ниједну жртву комунистичке тираније.

Не дам Давида Дамјановића, из Голубића код Книна, витеза у одбрани отаџбине у рату, дугогодишњег Брозовог заточеника у лажном миру. Ко је у робијашници Сремске Митровице упознао овог човека библијског имена, сазнао је поближе како је Давид победио Голијата: смирен, али одважан, спор у речима и закључцима, темељан у одлукама, обаран суровим ударцима али се усправљао захваљујући јакој психолошкој кичми, слике и призоре из свог мученичког и часног живота успео је да пренесе у књиге-памћенице које потписује. То драгоцено сведочење је у српским кућама и библиотекама широм Америке у којој се обрео после робије. Годинама већ уређује месечник Србија, чији је оснивач и уредник био војвода Момчило Ђујић.

Ни оптужнице, ни пресуде

Можда је Србија посрнула овде, у отаџбини, али се Србија коју уређује Давид и они који је читају држи - усправно.

Не дам ни старог слободара и демократу Косту Куманудија кога сам гледао како посрће од глади и под притиском година, али се не савија пред комунистичком силом.

Не дам да у заборав оде ни Брозов министар, први министар полиције поп Владо Зечевић, а не дам ни његовог брата Марка, осуђеног на двадесет година робије зато што је остао веран заклетви да ће се борити за краља и отаџбину на коју га је обавезао поп пре него што је постао распоп.

Не дам да буде заборављен Сретен Поповић, студент и села Заблаћа код Чачка, који је провео дванаест година у сремскомитровачком казамату а никад у својим рукама није имао ни оптужницу ни пресуду. Био је у штабу генерала Михаиловића. Рехабилитацију, коју му је неко у нашем времену поменуо сматрао је највећом преваром. Баш као што је четничке пензије и равногорске споменице назвао великом обманом.

Не може ми нико из памћења отргнути калуђера Гаврила Ковачину, кога су српски и шиптарски комунисти кад су Високе Дечане претворили у политичку школу „Јосип Броз Тито“ отпремили, без суда и пресуде, у митровички казамат.

Не дам ни тада млађаног Животу Алексића кога су пребијених ногу у ћебету преносили из затворске Удбе до његове робијашке собе. Могли су да га бију само везаних руку и ногу.

Не дам да буде заборављен Драгић Јоксимовић, доктор правних наука, адвокат светске репутације који је нама, младим робијашима, причао како је син славног војводе Живојина и брат мајора Александра, Војислав Мишић, инжењер по струци, свакако по налогу Озне, настојао да грозно оклевета генерала Михаиловића.

Десило се нешто незамисливо: један брат, у овом догађају мајор Александар Мишић, жртвује свој живот да би спасао пуковника Михаиловића; други брат жртвује своју част и углед породице Мишић и тако упада у каљугу клеветника. Он ће се две године касније кајати јер га је она иста дружина која га је ангажовала као лажног сведока отпремила на Голи оток...

Не дам да буде потиснут у заборав ни Милутин Јанковић, жандармеријски потпоручник, командант четничког одреда у Драгачеву, који је први јуришао на Краљево отимајући га од Немаца. Још се у овом крају памти његова беседа: „Народе српски, окупатор је дошао и окупатор ће отићи за две, три или четири године. Упамтите Срби: ако се комунисти дочепају власти остаће дуго, па ће из вас пропиштати мајчино млеко“.

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml