Црвена куга (24. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Сеоба Србаља под Озном

Село Горња Атеница које се наслања на Чачак било је исељено по наредби мајора Ратка Дражевића

 

Оно што није знала Раденка, знао је Божо Ђокић, врло речит и врло писмен сељак из села Висибабе код Пожеге. Комунисти су ојадили кућу Ђокића још у првим данима окупације када су побили неке укућане, а Божо је записивао многе ратне догађаје онако како су се збивали тако да се претворио у завичајног хроничара коме ниједан догађај од значаја није измакао. Знао је ко је где био за време грађанског рата, ко је био у чијој служби, ко је крао, пљачкао, убијао. Знао је добро и човека кога су звали Жути - био му је комшија. Жути има име: Радојко, има и презиме: Ристовић, имао је и занимање: сељак који се бавио пољопривредом, а у завршници окупације и грађанског рата био је - убица. Често се хвалио како је био главни у ужичкој Озни и како је само у једној ноћи убио 37 људи. Прво је био у пожешкој Озни, па кад је ту добро окрвавио руке и показао се као немилосрдан убица напредовао је до ужичке Озне. Војни рок је одслужио у Озни и стекао официрски чин. Био је сила, господар живота и смрти. Толико је био осион да је појединим људима причао како им је он побио очеве - Митру Јовићевићу, из Бакионице, рекао је да му је убио оца и за то „откриће“ тражио да га овај части пићем у кафани.

Сахрана без опела

Његове злочине људи памте и данас - доста их је остало у записима. Али, у записима је и његово страдање мало подаље од родног села и на начин који нико није могао ни да замисли. Зна се и датум: 11. јул 1975. године - Жути отишао мало да се разоноди, повео и неке своје пајтосе па стигли до Јелове горе: ту наручили крку и пиће, Жути је у томе уживао. И таман кад му је било најслађе, упадоше непознати момци, један као да је од планине одваљен, па се као орао обрушио на Жутог: Јеси ли ти, очију ти, Радојко Ристовић? Ја и главом и брадом, потврдио Жути. Е, кад је тако, доносим ти поздраве од многих људи, а поздравља те и мој отац. А ко је твој отац? - питао је Жути. Знаш ти њега добро - рекао је момак, али он није међу живима. Ти си га убио, ти си му судио и пресудио.Тог часа на Жутог се сручила гомила мотки, столица, делова од столова. Момци су нестали колима непознате регистрације, а Жутог некако скупили и отпремили у ужичку болницу. Сутрадан, кад је Озна сазнала ко је настрадао, пребацили су га хеликоптером у Женеву, где је после неколико дана умро. Без опела, без свештеника, без воштаница укопан је на пожешком гробљу. Можда је његово име заборављено, али његови злочини нису.

Подсетник: Принудна сеоба Србаља под Озном и мајором Ратком Дражевићем, из завичајне Горње Атенице у непознате крајева праћена је јауцима и клетвама и презривим погледима партијских главешина Петра Стамболића, Милоша Минића и Раденка Мандића.

Црна слика Атенице

Призор достојан кичице неко великог сликара трагедије: вриска деце која се, усплахирена, хватају за мајчине скуте, малолетни унуци који покушавају да старце, сакате и немоћне, подигну на запрежна кола, несрећне мајке, слуђене страхом, које трче по кући не знајући шта је најпрече да понесу, пас, дечји љубимац, као да је од страха занемео, краве као да осећају драму ричу промукло, вране уз пискаво грактање слећу на околна стабла. Црна, јесења слика Горње Атенице. Нема бичева и црвених чизама, али има кундака и пушчаних цеви, има псовки на српском језику и претећих узвика:

- Брже, брже! Хоћеш да храниш четничку банду, је ли? Банду помажеш! Е, сад ћеш да видиш шта ми умемо!

Иза ове лажне оптужбе да село јатакује последњим групицама четника, па да стога морају све да их иселе да би одметници остали без подршке, крила се сурова освета комунистичких моћника према селу које је од почетка грађанског рата словило као четничко и из кога је много његових житеља било у четницима.

Овој принудној сеоби, према сведочењу људи који су били у непосредној вези с овим догађајем, није се радовао Раденко Мандић, али је био немоћан пред моћницима као што су Стамболић и Минић.

Ударила сила на Горњу Атеницу - сјатила се Озна, војска, милиција, све се стуштило на село под планином Јелицом, све навалило на богато село добрих домаћина. Са изузетком три-четири куће, за које се говорило да „нагињу“ комунистима, све остале биле су сумњиве. И све их је, према плану мајора Озне Дражевића требало иселити. Куда? То нико од мештана није знао, али су сви знали шта је сурови бич Комунистичке партије. Никоме није било дозвољено да каже хоће-неће, него им је речено да у року од 24 сата не смеју бити у својим кућама.

Породици Гавровића, која је била међу најбројнијим, речено је да иде у Горњу Горевницу. Како? Пешице, на таљигама! Код кога? На ледину! На ледину, а месец октобар. Гониоци су помињали Сибир, тамо би они протерали ове што се противе срећи човечанства која их чека чим ова шака јада, ови лажови и преваранти освоје власт у свету. Тако су певали: свет ће бити њихов или ће свет „осетити њихову пест“. Певало се тако и у Атеници, Горњој и Доњој, пред избезумљеним домаћинима који су за време немачке окупације и грађанског рата настојали да све прође без озледа и увреда.

Сведочи срчани прота

У то време један од најмлађих изгнаника био је једанаестогодишњи Крстомир Гавровић, данас уважени прота у пензији, кога Чачани знају по надимку Батош. Прота памти овај догађај као нешто најстрашније и најружније у свом животу.

Било је, каже прота, свакојаких искушења, пролазио сам кроз велике патње, нагледао сам се српских јада и чемера, наслушао сам се претњи и увреда и псовки, оних најгрубљих, псовки Бога и хлеба насушног, Богородице и кандила, па се не чудим свему овоме што нас је снашло - питање је да ли смо и ову Божју милост заслужили. Замислите ви шта је њима пало на памет: да домаћине, добре и честите људе, занемарујући Божју и људску правду, истерају из њихових домова, са вековног огњишта, да их освете, из обести, учине оно што ниједан окупатор није радио: Пролазили су овуда и немачки војници, пролазили и тенкови, али није било протеривања и није било отимања имовине. Шта је у својој деведесетој години доживела моја прабаба Стана, па моја баба Макрена, па мој деда Станимир, па моја мајка Олга па ми, читав буљук малолетне деце! Доживели смо да будемо истерани из куће у којој смо се сви родили! Мој отац Велизар био је у чачанском затвору - једва је отуда извукао живу главу, али је умро од последица мучења; стриц Благоје, тек што се вратио са Сремског фронта, био је прогнан.

Замислите, каже прота, нас шеснаесторо у туђој кући, или на тавану туђе штале, у сену, са туђим комадом, хлеба у рукама, са туђом чашом воде. И још под стражом! Као у немачком логору. Нема овде Немаца, нема усташа, нема балиста, има само српских отпадника од вере и нације. Али, дао Бог, има и добрих људи- и овде, у Горњој Горевници где смо ми протерани, и у Прислоници, где су се нашле друге породице, и у Такову, где је било највише изгнаних, има и добрих људи. Добар је и наш домаћин Свето Ћировић-разумео човек нашу трагедију, жао му, па чини све што је у његовој моћи да нас прехрани. А и други сељани кришом доносе храну, не да се народ, жилав је, прегрмео је многе несреће, прегрмеће и ову, мада ова највише боли. Али, добро је и то, упознали смо најмрачнију идеологију, упознали најцрње прогонитеље. И упознали и упамтили. Заувек.

Куће су опустошене

Неко време, наставља прота своју мрачну исповест, провели смо у Ћировићима, па су нас упутили у Кораксиће, остатак јесени и целу зиму провели смо у штали. Храну су нам, као и у Ћировићима, доносили одважни и племенити мештани, мада су понекад и наше мајке припремале храну од прилога који су стизали.

После петомесечног прогонства, прича прота, стигао је глас да можемо да се вратимо у своје село. Повратак, као и одлазак, на таљигама. Али, где се враћамо? У опустошену кућу, опустошене штале, торове, у опустошене вајате, опустошене подруме вина и ракије, опустошене пушнице и таване крцате пршутом и сланином. Ништа нисмо затекли. Имали смо два коња, пет крава, педесет оваца, пуне каце сира и кајмака, пршуте, рекло би се, као дрва. Све у то однели ослободиоци. Свега су нас ослободили, осим глади и смрти. Да не стиже помоћ поцркали бисмо од глади. Убрзо смо сазнали да су наши прогонитељи превозили нашу храну у аустријске и немачке градове и тамо трампили за скупоцене аутомобиле. Ми на таљигама, а наша народна власт у „мерцедесима“! Купљеним за нашу пршуту!

Спремали атентат на краља Александра

Срески начелник на Цетињу био обавештен да црногорски сепаратисти намеравају да убију српског краља

Трају сећања у проти Батошу. Трају и у другим људима.

Прекид траје само у онима који мисле да су власт и да све треба заборавити. Кад се помире две идеолошки сродне странке, које су се мало посвађале због положаја и пара, власт помисли да се могу помирити џелат и жртва, прогонитељ и прогоњени, пљачкаш и опљачкани, мучитељ и мученик.

А прота Крстомир Гавровић, кога читав град зна као Батоша, завршава своју мучну исповест. - Имао сам, каже, пса кога смо звали „Џеки“ - он је преживео наше изгнанство и онако мршав и изгладнео, једва се држећи на ногама, дочекао наш повратак. Од силне радости скочио ми је у крило и тако посведочио своју неизмерну оданост. Неко му је свакако дотурао храну - толико да не угине. Није дуго живео: убили су га из ватреног оружја они на које је лајао кад су чучали пред прозором наше куће ослушкујући шта ми причамо. Нису они то радили из личне радозналости, него по задатку партије. Или зато што су били плаћени. Било како било, ништа није заборављено.

Заседа на брду Белведеру

Велико зло задеси и Ђуриће онога часа када њихову избегличку кућу на Пори опколише људи у кожњацима, а двојица са упереним аутоматима стадоше на улазна врата. Неко је очигледно дојавио да је пола сата раније у нашу кућу ушао висок, непознат човек педесетих година што упућује на претпоставку да је кућа била под присмотром. Гост је био Милован Илић, зет моје мајке, муж њене рођене сестре Јулке. У Краљевини Југославији Милован Илић је био срески начелник са службом у неколико градова: Прибоју, Новом Пазару, Пљевљима, на Цетињу. Причало се да су црногорски сепаратисти и комунисти за њим трагали још с почетка тридесетих година. То је доста замршена прича о брду Белведеру изнад Цетиња, где су се окупљали противници династије Карађорђевић.

Наставак те приче је наводно припремање атентата на краља Александра у часу кад се с краљицом Маријом буде враћао из Милочера.

У фамилији нико поуздано није знао шта је истина: да ли су сепаратисти, чије су жртве већ биле многобројне, стварно намеравали да убију краља па је то сазнала цетињска полиција и њен начелник Милован Илић. Полицајци су, каже даље та прича, позвали сепаратисте да се разиђу, а они су отворили ватру и ранили неколицину. Тада је, каже се даље, Милован Илић, срески начелник, наредио да се на ватру из пиштоља узврати ватром из пушака. Тако је Белведер обојен крвљу, а Милован Илић добио додатак имену: Белведерац.

Од тада је Милован Илић на нишану црногорских сепаратиста и комуниста.

Понешто се зна из његове биографије: рођен је 1895. године у селу Дријенак код Колашина од оца Јована и мајке Јеле. Завршио је Правни факултет у Београду и службовао у неколико градова. Ожењен је Јулком Стијеповић из Пљеваља, рођеном сестром моје мајке. С њом је имао четворо деце: Војислава, Милицу, Војиславу - Војку и Веру. Време окупације породица је провела у Прибоју на Лиму.

Ова некадашња турска касаба често је мењала „ослободиоце“ - држали су је наизменично четници и партизани. Кад год би се четници повлачили из Прибоја, с њима је варошицу напуштао и Милован Илић, а његова кћерка Милица, учитељица, крила се по кућама националиста по селима, највише у Будимлији, у породици Микавица.

Светили се деци

У кући су до децембра 1943. године били Јулка и њихове две кћери: Војислава - Војка, поштанска службеница, и деветогодишња Вера. Кад су те године комунисти напуштали ову варошицу повели су Војку Илић, Десу Јовановић, ученицу, кћерку управника поште, хотелијера Игната Качара, Владимира Оташевића, сељака из Прибојске бање и младог полицијског писара Рајка Несторовића.

Ова група људи усмрћена је на свиреп начин 6. децембра у Јаковљевића гају у Рудом. Млада ћерка Милована Илића, моја сестра од тетке Војка нађена је исечена на комаде - десно око извађено, обе дојке исечене, бутина десне ноге расечена од колена до ребра, лобања смрскана. Иако није имала ни пуних осамнаест година усмрћена је на најбруталнији, зверски начин. Њена једина кривица била је што је кћерка Милована Илића. И Деса Јовановић, кћерка управника поште, ученица шестог разреда гимназије, усмрћена је на исти начин. Игњат Качар, Рако Несторовић и Владимир Оташевић нађени су у седећем ставу размрсканих лобања.

Њихова унакажена тела била су изложена у порти цркве у Прибоју.

Као главни џелат помињан је Мујо Ковачевић „Мизара“ синовац Саве Ковачевића за кога се говорило и писало да је лично побио велики број своје родбине...

Кад нису могли да нађу Милована Илића Белведерца, нашли су његову кћерку Војку и заклали је.

Кад нису могли да убију управника поште Драгишу Јовановића зато што је пошта радила за време окупације, дивљачки су искасапили његову малолетну кћерку Десу.

Милованова сестра Видосава Бајић, узалуд је обилазила тамнице, као што је нешто касније узалуд обилазила которске јаме: не зна се у коју је бачен.

Последња особа која га је на неколико тренутака видела била је његова десетогодишња кћерка Вера - сажалили се на њу и пустили је код шефа државе Блажа Јовановића.

Верина старија сестра Милица била је по затворима и дуго није смела да каже ко је њен отац. Била је наставница у Баљевцу на Ибру и у Краљеву, где је њен муж Радоман Зуковић био професор француског језика.

Син Војислав стигао је са четницима до далеке Аустралије, у Аделаиду, где је умро и где су му ратни другови подигли споменик.

Од мушких потомака жив је Милованов унук инжењер Владан Зуковић који никада није загрлио своју децу, али упорно трага за тајанственим детаљима његове судбине.

У животу је, Богу хвала, Милованова кћерка Вера, удата Фодуловић, која је, још као дете, била уписана у црне комунистичке књиге као кћерка „злочинца“ Милована Илића.

Истога дана кивни на мога оца када је из избегличке куће Ђурића у насељу Пора одведен Милован Илић, само два сата касније одведен је мој отац Милан, добровољац у комитском одреду војводе Вука Поповића и рањеник у Церској бици...

Њега, мога оца, одвезли су џипом ужички кожњаци оптужујући га да је био јатак свом пашаногу Миловану Илићу. Ма какав јатак, човек је изненада дошао у кућу и био у њој највише пола сата. Нешто друго је било у питању: од шесторо његове деце ниједно није било нити члан омладине а камоли Скоја. Неки Доганџић, комунистички апаратчик му је то отворено замерио.

Пружити отпор насиљу

Ту ноћ смо провели будни - чекали смо да нам се отац врати. Били смо испуњени страхом, знали смо да је Пора, а то је само двадесетак метара од наше куће, пуна лешева. Чим је свануло јутро мајка је отишла у управу Озне која је била у приватној кући, преко пута дрваре близу музеја и железничке станице. Мајка се вратила мало ведрија јер је поверовала шефу Озне да је отац погрешно ухапшен и да ће брзо бити пуштен. То „ брзо“ отегло се у неколико сати - предвече се пред капијом зауставио онај исти џип из кога је отац једва изашао. Довезли су га да у граду не би приметили да је изубијан, да му је десно око затворено великим, модрим подливом. Значи: тукли га! Тукли њега, старог ратника, тукли оца шесторо деце.

У мени се тада јавила два осећања: мржња на зло и злочинце и потреба за отпором насиљу и злочину. И моји другови имали су иста осећања.

Отпор насиљу!

Мржња на зло! И на злочинце!

Отпор свакако, али с ким и с чим?

Лецима засути град! Позвати грађане на отпор, на непослушност. Обавестити их о свакодневном убијању. О смрти која нам је свима близу. О масовним гробницама...

Да пишемо летке, у реду, али на чему? Нико од нас нема ни писаћу машину!

Нема, али имају други. Не противи се овом злу само омладина.

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml