Прот. Дионисије Каменшиков: Мушки разговор

ПРОТ. ДИОНИСИЈЕ КАМЕНШИКОВ

МУШКИ РАЗГОВОР

Ако бисмо добро размислили која је узрастна категорија у савременој Русији највише погођена свим могућим социјално-политичким неприликама неће нам бити тешко да схватимо да је то – омладина. Тачније-мушкарци у узрасту до 30 година. Не постоји беда која је њих обишла. Ратови, алкохолизам, наркоманија, незапосленост - ударају пре свега по младим људима. Један мој познаник, свештеник, воли да понавља да је код њега у храму највећи проценат младих парохијана. Он није истакнути савремени мисионар и није мој колега у раду са омладином, просто се храм у коме он служи налази у затвору. Просто и страшно!

Рупе историје

А да ли је увек било тако? Да ли је увек први удар подносила омладина? Да, увек. Током целе  људске историје млади људи су били најнеприлагођенији и они су подносили највећи терет. Ипак, тако незаштићени  као данас, како се мени чини, они никада нису били. Мушкарци су некако одједном престали да буду мушкарци. Са сваким новим поколењем млади људи постају све више инфантилни. И сада, када видиш човека обученог у уске фармерке, са дугом косом, често не можеш да схватиш ко је то - момак или девојка.

То није тенденцијапоследњег времена, како може изгледати на први поглед, то је историјска закономерност, наслеђе совјетске епохе. Управо тада, у совјетско време, још пре рата, у трци за резултатима још једне петолетке, усађивала се идеологија да жена мора радити на равној нози са мушкарцем; на плакатима стаљиновог времена биле су приказане румене девојке у телогрејци (јакни наложеној акрилном ватом) са фигуром тешкоатлете и чекићем у рукама. А после рата, када се многи милиони мушкараца нису вратили са ратишта, бољшевицима је било потребно да у брзом темпу поново изграде земљу, и без женских руку поново није могло да прође. Потом су се изградили, живот је пошао мирним током, али предратно покољење младића у тој скоро глобалној безоцовштини није добило потребно васпитање и самим тим није ни могло да га да својим синовима. Ипак, мушко становништво се постепено рађало. Међутим многи од младих људи су брзо схватили да је лежање на кревету удобније од стајања за машином или чак за институтском катедром, и постепено су се премештали тамо, према већ укорењеној традицији, оставивши жене да проналазе открића и праве економска чуда.

Као резултат тако сложених историјских и идеолошких перипетија ми и сада уместо младих људи имамо бића непознатог пола који за цео живот нису подигли ништа теже од ноутбука.

Тридесетогодишња деца

Некада давно читао сам приповетку која се звала „ Заувек деветнаестогодишњаци “. Прича је у њој ишла у лицу деветнаестогодишњака лејтенанта (потпоручника) који је на крају приповетке погинуо и остао заувек у том узрасту. Мене је поразило колико је зрело он расуђивао, како је као одрастао радио. То није био деветнаестогодишњи дечак већ формирани мушкарац. Данас, насупрот томе, често се може срести тридесетогодишњи мушкарац који је заувек остао у свом развоју на нивоу деветнаестогодишњака. Није се без разлога појавила оваква изрека: „Мушкарац је дете, са узрастом се мењају само цене за играчке“.

Такво одрасло дете није способно да доноси одлуке, не може да се одважи да оснује породицу, уопште није способно за поступак.

Научници-биолози говоре да је код човека, као и код вида, пролонгирано, то јест продужено детињство. И код вас и код мене детињство траје око једне четвртине целог живота. А код неких индивидуума, како показују моја опажања, оно траје до старости. То је такође одлика нашег времена. Раније није било тако.

Александар Невски је са 19 година разгромио шведску војску. При чему историчари тврде да је све то било урађено малим силама и догађај је био успешан само захваљујући личној одважности кнеза и његове војске. Преподобни Сергеј Радоњешки је отишао да се подвизава у пустињу са двадесет и нешто година.

Висоцки има песму „О погинулом другу“. За главни лик му је послужио друг оца, Владимира Семјоновича, неки Николај Скоморохов (узгред, наш земљак, који се родио у селу Белогорскоје код Красноармејска). За време рата он је такође имао мало више од двадесет година. У једном ваздушном боју изгубио је друга и добио је дозволу од команде да поведе лични напад не би ли се осветио. Фашистички пилоти-асови су падали у ужас  од самог спомена његовог имена. Било је такође наређено да се објављује о томе да се Скоморохов подигао у ваздух. Тако су радисти и преносили својим асовима: „Ахтунг!Ахтунг! Скоморохов је у ваздуху!“ На самом крају, Николај је нашао тог пилота, који је убио његовог друга, и успешно га је напао. Фашистички ас је катапултирао и пао је у руке нашима. Прво што је урадио замолио је да му покажу Скоморохова познатог свима у Луфтвафе и када је видео Николаја, тог двадесетдвогодишњег белоглавог младића, никако није могао да поверује да је он управо тај страшни руски ас.

У историји има безброј таквих примера. А у савременом животу? Тридесетогодишње дете са својим скупим играчкама тешко да је способно за тако нешто. Оно ће увек у овом животу бити слаба карика, тешкоће ће га брзо сломити.

Буди мушко

Шта да урадимо? Зар је све код нас тако лоше и зар нема изласка из дате ситуације? Има.

И хришћанство учи да је човек све док је жив, способан да се промени и то радикално. Ако те је Бог начинио женом, тражи ослонац. А ако си се родио као мушкарац, онда и буди мушко. Облачи се као мушко, доноси мушке одлуке, не пребацуј своје обавезе на другог човека. Нека жена рађа и мирно васпитава децу, а не да „црнчи“ на два посла да би некако спојила крај с крајем. Омогући јој то, а сам се заузми за обезбеђивање основних животних потреба.

Арнолд Шварценегер је једном изрекао овакву генијалну фразу: „У свом дому, ватру у камину ја палим сам“.  Упали сам ватру у свом дому. Сам размисли како да зарадиш. Сам одлучи колико ћеш имати деце и где ћеш провести одмор, сам нађи начина да решиш проблеме које нам доноси живот. Сноси одговорност. Не можеш да урадиш – не брбљај. То није ништа натприродно, то је норма, и то значи просто: бити мушко.

 

Свештеник Дионисије Каменшиков

Православље и савременост

12 новембра 2012 г.

Извор: Православие.ру

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, октобар 2015.