Разлика између заљубљености, љубави и страсти

ПРОТОЈЕРЕЈ МАКСИМ КОЗЛОВ

РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ЗАЉУБЉЕНОСТИ, ЉУБАВИ И СТРАСТИ

Која је разлика између заљубљености и љубави, и између љубави и страсти? Неки годинама чекају велика осећања, а други бирају себи супружника међу онима који их окружују. Ко је у праву? И шта радити када ти се чини да не можеш да волиш, треба ли чекати и надати се да ћеш наћи човека кога тражиш? Одговара протојереј Максим Козлов...

 

По правилу страст је то што је ради мене, ради себе самога, то је оно без чега ја не могу, а љубав - то је оно што смо спремни да дамо другоме. Још пре хришћанске епохе Аристотел је дао тачну дефиницију љубави: то је «када другоме желимо добро». А за хришћанина, то је живот ради добробити других. И ако неко каже «желим му (њој) не само земаљску срећу него и благу вечност, и више од тога мени није неопходно» - то јесте љубав.  А ако он или она каже да жели то исто, али само заједно са њим самим, и то по сваку цену - то је страст.

Такође,  љубав се може показати као трагедија, људска унутрашња драма у случају неузвраћености или у случају страшне болести вољенога, а страст - то је несрећа коју особа доноси у животе других, од које посебно страда тај други, а и он сам у извесној мери.

Наравно, било би неразумно потхрањивати романтизам ''Ружичастих једара'' своје кћери: чекај принца који ће допловити на броду и одвести те "у далеку земљу", где ћеш бити изузетно срећна са њим и окружена свим оним о чему човек сања. Ово је непромишљена крајност.

Са друге стране, напротив, постоји крајњи прагматизам, који каже да никаквог осећања не би требало да буде, већ само рационално смишљен рачун: године младе особе су погодне, спољашњост, чини се - није лоша, социјални статус близак и по питању карактера - ништа. Ово им делује као спремно за свадбу. А после ће мо да видимо како ће породични живот да почне. Ово је друга крајност.

Вероватно да за већину младих православних људи пут лежи у средини: с једне стране душевна (мада не увек духовна) емоционална везаност за човека, стремљење ка њему, а са друге - процена да смо ми углавном сложни, да између нас нема принципијалних светоназорних разлика. Када се све то слаже, онда је ово најтрезвенији, најмудрији приступ устројењу породичног живота.

А шта радити када ти се чини да не можеш да волиш, треба ли чекати и надати се да ћеш наћи себи човека кога тражиш?

Зависи од тога шта сматрате љубављу . Ако у љубав сврстате то што је описано у "Евгенију Оњегину", а посебно у "Ромеу и Јулији" или чак  у "Јунаку нашег доба", онда је сигурно боље да се не очекују таква емотивна стања. Може да се деси, али срећом Господ не благосиља такве страсти, које се у светској литератури сматрају љубављу . Не морају бити грубо телесне и непристојне, чешће су, барем до XX века, душевне, али то су свеједно страсти. И зато чекати и стремити ка таквим осећањима ни на који начин није препоручљиво.

Али ако под одсуством љубави или под неспособношћу за њу ми подразумевамо емотивно и душевно одбијање од неког човека, који је по свим логичким закључцима за нас добар, али га душа не прихвата и не жели да буде блиска са њим, и ако бројимо сваки минут када он или она коначно одлази, онда је, наравно, присиљавати себе на везивање са њим/њом на цео живот, крајње непожељно.

Свако ко са вером и надом на Бога може да живи, молећи се, тражећи и очекујући сусрет који ће послати Господ, он ће тај састанак и наћи. О томе говори целокупно искуство Цркве.

 

Извор: Семья и вера

Превод: Православна породица, јануар  2015