Прича за Бадњи дан: Tога Божића Христос је био у нашој кући

МИЛУН С. КОСТИЋ

ТОГА БОЖИЋА ХРИСТОС ЈЕ БИО У НАШОЈ КУЋИ

Био је Бадњи дан. Снега је било мало, али је мраза и магле било напретек. Нас деце пуно. Ја најмлађи. Кућа мала, сељачка. Док сагорева, буковина пуцкета, па је милина бити поред ватре. Јуче смо заклали печеницу. Припремамо је за сутра, кад осване Божић. Бадњак је одсечен још у рану зору.

Кратак зимски дан брзо је прошао и почело се већ смркавати. Столице су све изнесене из куће. Вечерас ваља седети на слами коју ће отац или најстарији брат унети, док ће га мајка или неко од нас посипати пшеницом желећи срећно Бадње вече. Бадњак ће се исећи и наложити. Гореће у штедњаку, али и у другој зградици на огњишту које се с поштовањем чува. Отац ће упалити свеће, ставити жар у кадионицу а ми сви стаћемо испред кућних икона на молитву. Прво ће окадити жене, бадњак и све нас а потом ће однети тамјан да окади стоку у штали и све друге просторије. По завршеној молитви целиваћемо иконе и бадњак а потом поседати по слами. На сламу ће се поставити посна јела уз која ће се обавезно пити кувана ракија.

Врата се отворише, у кућу уђе мајка са Рабасом, који је, тако ми се и сада чини, држао у руци један свој опанак и био полусмрзнут. Рабас је био просјак који је стално лутао по околини и кога смо често виђали. Чобани су га понекад исмевали. Он је све ћутећи подносио.

"Откуд сад њега нађе?" почех да негодујем, "зар да нам поквари расположење?!

"Ех, ђецо моја, ћутите!", рече Маја. Тако смо је звали и ми и сви који су је познавали. "Чујем, кад сам се враћала из штале, како неко тамо, према нашој ливади, нариче. Одмах сам потрчала да видим ко је то и нашла сам га, јадника, овако смрзнутог. Каже да одавно ништа није јео".

Ми смо сви ћутали. Мислим да ни осталој деци није било право, али се, изузев мене, нико није бунио. Тако су нас учили: кад отац или мајка нешто кажу - за нас треба да буде свето.

Очекивао сам да ће мајка сада оставити Рабаса да се мало огреје и одмори а нама ће поставити ту тако очекивану вечеру на слами. Учинила је све супротно. Прво је просјака ставила ближе ватри, скинула му чарапе са промрзлих ногу, обукла му друге чисте и суве и дала му вечеру. Тек кад је њега потпуно намирила, рече му да ће сутра са нама божићковати а после нека пође кад жели. Он је блажено климнуо главом и убрзо утонуо у дубок сан.Окупили смо се пред иконом. После молитве и целивања бадњака, остала је незаборавна та вечера на слами, при светлости петролејке и ватре која букти у пећи.

Освануо је Божић. Сви су рано устали. Маја као да није ни легала. Већ је била припремила чесницу. Као и синоћ, прво молитва и кађење. Пре јела Маја је даривала Рабаса. Рекла је да је он полажајник јер се први на Божић нашао у нашој кући. Рабас је данас ручао са нама и одмах потом зажелео да крене. Маја му спреми у торбу хране и испрати га до капије. Кад се она врати, ја опет приметих: "Баш је све било лепо и синоћ и данас, само да нисмо морали бринути о Рабасу". Маја одговори: "Што се ти буниш? Ти ниси ни бринуо о њему него ја". И додаде: "Ех, ђецо моја, није то ни био Рабас, него Христос. Он је у њему дошао и божићковао са нама. Знате како се у Јеванђељу каже: све што учинисте једном од најмањих мени учинисте".

         Све то онда, као дете, нисам могао да схватим. Како сам растао бивало ми је јасније, посебно када сам постао свештеник. Срео сам се са многим људским недаћама и невољама. Лик моје Маје, жене великог срца и јаке вере, у таквим приликама увек се појављивао. Након неколико година моје свештеничке службе, на други дан Духова, читао сам у Јеванђељу: ''Гледајте да не презрете ни једног од моје мале браће. Не знате ли да и њихови Анђели гледају лице Божије". Одмах ми се створила слика оног Божића са Христом - Рабасом, тако да сам самом себи гласно рекао: "Заиста је Христос тада божићковао са нама". Те успомене овлажиле су ми лице сузама. Већ је пет година откако је Маја умрла као монахиња Агапија, у манастиру Никољу и ту сахрањена. Душом, срцем и молитвама сваки дан палим свеће на њеном гробу, иако сам просторно исувише далеко. Молим се да постигнем бар део њеног савршенства у молитви, милостињи и смирености. Није била много писмена. Знала је само да чита. Била је мудра и пуна страха Божијег. Могла је читати Јеванђеље и молитвеник често по целу ноћ. Знам да се молила за све нас. Родила нас је деветоро. Двоје близанаца рано је умрло. И то је за њу, као и све остало, била Божја воља. Такав је био и отац. Радећи доста тешко, умро је релативно млад. Маја је остала да брине о свима и да се моли за све. Захваљујући њој највише, сва деца су одрасла и остала у вери, побожности, поштењу и страху Божијем. Данас, три Мајине кћери су монахиње, син свештеник, двојица унука свештеници. Она је, кад су сва деца била збринута, отишла у манастир, замонашила се и умрла као монахиња Агапија. И сада верујем да смо, само њеним молитвама, пре пет година сви били окупљени око њеног одра. Било је то уочи наше крсне славе Светог Николе. Дошли смо да се опростимо у нади да ће нас њене свете молитве из Царства Небеског пратити и чувати.

Нека ових неколико редова и пред овај Божић, када ће Христос, можда и сада као тада, доћи да вечера са нама, буду израз моје захвалности према Теби, Родитељко, за све оно што си за своју, и не само своју, децу учинила.

Христос се роди, Мајко!

ИЗВОР: Православни брак и породица, Светигора, Цетиње, 1995., стр. 198-201.

Приређивач: "Борба за веру"