Мирослав Маравић: Дневник физикалца у Кругу двојке, Зимски стослов 2020.(1-18) (16)

Мирослав Маравић

ДНЕВНИК ФИЗИКАЛЦА У КРУГУ ДВОЈКЕ, ЗИМСКИ СТОСЛОВ 2020.(1-18) (16)

Поштовани читаоци, овај текст је одломак из књиге Мирослава Маравића: „Философија глобалне паланке у светлу физикалије“ чија промоција ће се одржати у уторак, 9. новембра 2021. године, у СКЦ Ћирилица, Скерлићева 12, са почетком у 19 часова. Књига се може поручити на 061 611-36-55; 062 970-14-17 или путем електронске поште на Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.... Прочитајте...

 

 

 

 

Мирослав Маравић: Дневник физикалца у Кругу двојке, Зимски стослов 2020.(1-18) (16)

I Зимски стослов

„Све ми је слободно, али све не користи;

све ми је слободно, али све не изграђује.“

(1Кор.10,23.)

 

1

Обрезање Господа Исуса Христа; Свети Василије Велики

(Нова година)

(1/14. јануар, уторак. Десанке Максимовић 2.)

Улазак у пешачки Круг двојке (Уметност #15). – Стојим на ободу Круга двојке и са ужасом посматрам шта грађевинци раде мојој књижевној територији! Чак и браћа физикалци са страшћу растурају последње остатке мог ауторског система! Непојмљиви ужас! Стигла је православна Нова Година и ја, стојећи окамењен, са сетом размишљам како је још пре пола године привремено укинута линија број два због небивале реконструкције. Хоће да ми отму моје парче Неба на земљи које сам тешком муком из другосрбијанског царства вратио у патриотски табор! Но ако мисле да ће ме на тај подмукли начин зауставити, да ћу свој књижевни систем без борбе препустити забораву и грађевинском раслојавању, грдно се варају! Кажу да граде, а заправо уништавају! Али ко каже да се мора писати у трамвају број два, да би се писало из Круга двојке?! Оно, додуше, мора се признати, у овим хладним јануарским данима, човеку са оловком у руци много је удобније да из једног загрејаног кружећег ракурса осматра центар, него из хладне готово статичне перспективе у којој мора да се цупкајући шетка – и шетајући захвата тек делић Круга двојке – притом често грејући руке не би ли доскочио укочености прстију која онемогућава писање. Али, као што је добро познато, баш ту на сцену ступа превејани физикалац – чији дух нису убили бесконачним реконструкцијама – који из искуства зна да је енергија призведена сопственим кретањем неупоредиво вреднија од вешташког загревања које незаслужено долази са стране. Један скок теоријског физикалца из седећег у шетајуће царство што треба да резултира преображајем у практичног физикалца! Добро дошли, дакле, у овај мали неформални перипатетички Круг двојке! У нади да ће аутор пешачењем бити опран од приземне патетике – већ чујем тај читаочев захтев – молитвама Светог Василија Великог, уз Божију помоћ, почињемо!

 

2

Преподобни Серафим Саровски; Свети Силвестар

(Претпразништво Богојављења)

(2/15. јануар, среда. Париска 6.)

О првом сусрету са Радомиром Константиновићем (Либерализам #18). – Са Константиновићем сам се први пут срео негде око 1997. године, када сам о његовом роману Декартова смрт читао полемику у којој су учествовали Никола Милошевић, Ненад Даковић и Бранка Арсић. Била је то, у основи, расправа о томе да ли је роман модернистички или постмодернистички (што је мени било потпуно небитно). Привукла ме је тема Декартове смрти у смислу смрти рационализма^[1] јер сам тада, након краткотрајне заслепљености Хегеловим системом, кроз предмет Средњовековна филозофија, на другој години факултета, од хегелијанизма почео да се лечим Монтењем и Паскалом (уз Монтења сам, чак, почео да пишем ћирилицом, јер су његове Мисли биле штампане нашим писмом). Отприлике у то време, прочитао сам Декартову смрт (тада још нисам био крштен) и, упркос разним чудним поигравањима (колико се сећам, на пример, својеврсном романескном декриминализацијом Мусолинија итд.) био сам истински погођен овом књигом. Прошла је од тада читава деценија и више, када је Константиновић већ умро и када је његово име почело да се употребљава у другосрбијанском контексту: „Отац Друге Србије“, а његово најважније дело Философија паланке као „Библија Друге Србије“. Сасвим ненадано, ових дана, и ван неког посебног плана, решио сам да испитам тај парадокс – о чему је ту, заправо, реч? Ко је Радомир Константиновић и како се епоха титоизма рефлектује кроз њега и његово дело? И напослетку, можда као најважније: колико другосрбијанство – посебно оно из Круга двојке – на који начин и колико аутентично произлази из Константиновића а колико га, са друге стране, можда злоупотребљава?

 

3

Свети пророк Малахија; Свети мученик Гордије

(3/16. јануар, четвртак. Симина 2.)

Виртуелне серијске убице из глобалног подрума(Рат #11). – Ако фотографија представља чин убиства тренутка – чији је леш овековечен уз осмех жртве – онда видео снимак представља чврсто повезане чинове серијског убиства, дакле убиства живота самог, кроз готово савршену имитацију живота.

 

4

Сабор седамдесет Светих апостола; Свети Јевстатије Српски

(4/17. јануар, петак. Трг републике 2.)

Глобални монструми наносе доживотне трауме малим невиним створењима – Џудит Рајсман (Либерализам #19). – „Пре петнаестак година, након предавања пришло ми је дете које је такође било у основној школи и поставило ми питање: „Др Рајсман, наша наставница сексуалног васпитања нам је рекла да можемо да избегнемо трудноћу ако користимо кондом. Хтела сам да вас питам: да ли, ако немамо кондом, можемо да користимо алуминијумску фолију“? Господе Боже, помислила сам. Чему уче децу која би требало да буду предана раду, да се играју, да се друже? Уместо тога, изложена су перверзији и то у нашим школама. Најгоре што можете детету да урадите је да му у мозак убаците слике са сексуалним садржајем и то подржите ауторитетом васпитача, учитеља и наставника. Када се детету говори о сексу и када му се сервирају слике и постављају питања типа: „Да ли желиш да те додирују“? „Где желиш да те додирују“ – дете се осећа уплашено. Оно осећа да таква питања не би требало да му се постављају и испуњава га мешавина великог узбуђења и страха. Педофилски монструми, по-стављени на руководеће позиције управо то стање код деце желе да изазову широм света, јер је то стање које сексуални первертити и садисти обожавају – мешавину страха, срамоте и секса.“ (Џудит Рајсман цитирана према: „Српски образовни пакети моделују децу за педофилске мреже – интервју“, http://borbazaveru.info/content/view/10007/1/, 25. септембар 2017.)

 

5

Свети Теопемт и Теона – Крстовдан

(5/18. јануар, субота. Француска 4.)

Преподобни Јустин о волунтаристичком Ничеу и о безличним и анемичним филозофима – претечама глобализма (Либерализам #20). – „„Човек је нешто што треба савладати“, то јест прождерати, – такав је апел упутио човечанству страсни синтетичар западне философије и науке – несрећни Ниче. Но – Ниче је оклеветан, подмукло оклеветан. Он није самоникла личност, није самоникли философ. Проанализирајте га; у њему ћете наћи и Канта и Тому Аквинског, Протагору и Дионисија, Шопенхауера и Дарвина. У њему су мање више заступљени сви философи и научници; но његова је смела несрећа у томе што је до личности узвео њихову безличну и аналитичну философију, што је острастио њихове анемичне теорије и крстио их у својој сопственој крви. У својој вулканској личности он је оживотворио резултате философије и науке, и завршио – лудилом. Ми имамо само дивљење за његову смелост, но исто тако само жалење за његову наивност. Његова полусловенска личност није могла а да опитом не опроба, не доживи, кабинетске теорије и хипотезе. Он је у себи венчао Шопенхауеров волунтаризам са Дарвиновим селекционизмом, и из тог брака родио се – надчовек, који је детињски наивно испричао свету страшну тајну својих родитеља.“ (Преподобни Јустин Ћелијски, Философија и религија Ф. М. Достојевског; Достојевски о Европи и Словенству (1923), Београд, „Наследници Оца Јустина“ и Манастир Ћелије код Ваљева, 1999. (7-216), стр.19-20).

 

6

Богојављење

(6/19. јануар, недеља. Немањина 4.)

Савети мудрих стараца о ћутању (Поуке Светих #48). – „1. Прво што треба држати у тајности јесу сопствени далекосежни планови. Ништа не говорите све док се они не испуне. Многе од наших замисли не само да нису идеалне, већ имају огроман број слабих места, по којима је веома лако ударити и све разрушити. 2. Друга ствар коју не треба разглашаватије сопствена доброта. Добро дело је права реткост у данашњем свету, и управо зато га треба чувати као зеницу ока. Не хвалите се добрим делима. Гордост ће то одмах увидети и потрти све то добро које је дошло као резлтат доброчинства. 3. Трећа ствар коју не треба разглашавати, ни налево ни надесно, – то је сопствени аскетизам – уздржавање од хране, сна, итд. Физичка аскеза доноси корист само ако има, између осталог, и осећајну димензију. 4. Четврто, о чему треба ћутати, то су сопствена храброст и хероизам. Неког сналазе спољашња, а неког унутрашња искушења. Спољашња искушења су видљива, због чега људи за њих добијају награде. Но, победу унутрашњих искушења нико не примећује, због чега се за њих никаква награда и не добија. 5. Пето, о чему не треба говорити, то је духовно знање. Духовна знања имају разне нивое и треба их откривати тек по достизању одређеног нивоа чистоте спознаје. Основна грешка почетника, као носиоца истине, је жеља да се подели велико духовно знање, које, уместо да донесе добро човеку, само га још више упетљава па чак и плаши. 6. Шесто, што не треба посебно делити са другима, је прича о конфликтима у својој кући и генерално о свом породичном животу. Запамтите: што мање будете говорили о проблемима у вашој породици, утолико ће она бити јача и стабилнија. Спор ослобађа од негативних емоција, које су нагомилане у процесу комуникације. 7. Седмо, о чему не треба говорити, – то су ружне речи које сте чули од некога. На улици можете да упрљате ципеле, а можете да упрљате и душу. А човек који, дошавши кући, препричава све што је чуо од неког глупака на улици, ничим се не разликује од човека који је ушао у кућу и није изуо ципеле.“ (Савети мудрих Стараца, „Седам ствари о којима треба ћутати“, http://borbazaveru.info/content/view/11009/1/, 22. септембар 2018).

 

7

Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан

(7/20. јануар, понедељак. Краљице Марије 3.)

Заједничка трпеза иза густих паукових мрежа (Породица #16). – Једна наизглед мала, успутна и неформална институција, тек данас, када је снажно угрожена свепремрежавањем виртуелног глобалног села, заиста добија на значају. Колико је борбе, колико пажње, колико промишљања, колико одрицања и, пре свега Божије милости, потребно да бисмо уопште запазили значај породичног окупљања за трпезом, а онда кренули и у реанимацију тог драгоценог обичаја? Уместо иконе имамо телевизију, уместо књиге андроид телефоне, уместо огња радијаторе, уместо напасника имамо власт, уместо коња аутомобиле а уместо заједничке породичне трпезе имамо индивидуалистичку гастро-анархију пуког задовољавања најнижег нагона за храном – хедонизам. Колико је за породицу значајан заједнички ручак, заједничка вечера, живи разговор! Ђаво је ударио на ту заједницу, тако жестоко, да ми више и не примећујемо да смо је изгубили. Кроз какве густе мреже стварних и умишљених обавеза се морамо пробити да бисмо поново изградили разорену заједницу! Господе, васкрсни наше породице из пепела заборава, егоизма и умишљености. Теби слава и хвала вавек!

 

8

Свети мученици Јулијан и Василиса;

Преподобни Георгије Хозевит; Свети Григорије Охридски

(8/21. јануар, уторак. Светозара Марковића 2.)

Књига „Константиновић. Хроника“,^[*] Радивија Цветићанина(Либерализам #21). – Први утисак. Један свет, српски свет, већ добрано начет и нагрижен предратном масонском Југославијом, сада, у комунизму, окупиран безбожним титоизмом у једном вишеструко (и до непрепознатљивости) утрнулом боготражитељу производи осећање којим доминира, пре свега, очајање. Константиновић није свестан да је обескорењеност дубински узрок свих његових патњи. Он у магновењу трага за излазом, креативношћу, маштом, игром, осваја „нова пространства“; али основа тог кретања је лаж. Тито је на власт дошао на крилима британског бомбардовања „српске паланке“ пред крај Другог светског рата. Наш проблем, пре свега, није у томе што смо, наводно, закржљали у односу на развијени свет, већ у томе што смо окупирани од стране тог истог света (који свој развој базира, понајпре, управо на том свом колонијалном карактеру). Константиновић романескно бежи од паланке, не схватајући да је њу успоставио управо окупатор, чијој се култури Константиновић диви. Читам књигу Константиновић. Хроника, изванредно уравнотежено и вишеструко занимљиво написану – иако се са аутором у многочему не слажем – из угла Радивоја Цветићанина, Константиновићевог пријатеља, и не могу да се отмем утиску снажног парадокса: Константиновић хоће, по сваку цену, да надрасте паланку али у томе никако не успева. Обузет је собом, не види да му је отаџбина окупирана, не види да су истински родољуби масовно убијани. Он у извесном смислу осећа лаж, али не жели да постане свестан њеног порекла. Он је сазревао док су комунисти немилосрдно убијали патриотску интелигенцију. Шта се то добро, лепо, истинито и херојско може изградити из те атмосфере злочина према сопственом отачаству? Ништа до србофобна Философија паланке којој приличи све супротно од горе побројаних узвишених атрибута. Све у свему, Константиновић, у свој његовој неподношљивој апстракцији која незадрживо раслојава сваку здраву вредност, представља, рекао бих, значану карику у том трагичном титоистичком ланцу аутошовинизма.

 

9

Свети мученик Полиевкт; Свети Филип Московски

(9/22. јануар, среда. Џорџа Вашингтона 2.)

Куперово креативно, комично и аутопародично оправдање западњачког интервенционизма (Политика #17). – „Европска унија је достигла постмодерно стање издигавши се испред свих других земаља, чак и испред САД. Будући да је достигла супериорни ниво људске цивилизације, неопходно је да се користи дуплим стандардима, преварама и непоштеним методама у односима са другим модерним и предмодерним државама.“ (Роберт Купер, европски посредник у дијалогу Београд-Приштина, из тима Кетрин Ештон, цитиран према: Џон Локланд, „У Србији је сакривено да је Слободан Милошевић ослобођен оптужби хашког трибунала“, разговор са Биљаном Ђоровић, Збиља бр.344-345-346, април-мај-јун 2018., стр.6.)

 

10

Свети Григорије Ниски; Преподобни Дометијан Митилински

(10/23. јануар, четвртак. Булевар војводе Бојовића 7.)

О глобалном паклу виртуелних огледала (Самопосматрање #48). – Онај ко у виртуелним огледалима гради свој идентитет, након буђења из хипнотичког сна, суочава се са тешким последицама унутрашње празнине. Онај ко уместо кроз молитву, свој идентитет гради кроз машину и технику, кад осети сву страхоту бесконачне неутаживе жеђи, неретко помишља на самоубиство. Виртуелни идентитет и јесте самоубиство у заметку, од ког нас спаси Господе и очисти душе наше!

 

11

Преподобни Теодосије Велики; Преподобни Михаило

(11/24. јануар, петак. Његошева 7.) 

Тумачење друге највеће заповести – Преподобни Јустин Ћелијски (Поуке Светих #49). – „Љуби ближњег свог као себе самог“ значи: љуби ближњег свог као што љубиш своје очишћено, обожено ја; љуби ближњег свог у Богу, Богом и кроз Бога.“ (Преподобни Јустин Ћелијски, Философија и религија Ф. М. Достојевског; Достојевски о Европи и Словенству, Београд, „Наследници Оца Јустина“ и манастир Ћелије код Ваљева, 1999, стр.133.)

 

12

Света мученица Татијана; икона Млекопитатељница

(12/25. јануар, субота. Косовке Девојке 2.)

Порекло Маравића са Косова и Метохије (Породица #17). –Дрежница је насеље у Горском котару у данашњој Републици Хрватској. Припада граду Огулину, односно Карловачкој жупанији. Насељена је скоро искључиво Србима. У време СФРЈ се звала Партизанска Дрежница, јер је током Другог светског рата била јако партизанско упориште. Површина насеља износи сто седамдесет шест квадратних километара и предствља највећу катастарску општину у Хрватској, од чега је сто двадесет пет квадратних километара под шумом. Дрежница се налази око тридесет шест километара југозападно од Огулина. Срби су се населили у Дрежницу у седамнаестом веку. По досељењу подигли су дрвене цркве у центру Дрежнице, Кракару и Николићима. 1842. године саграђена је Православна Црква у центру Дрежнице, посвећена Рождеству Пресвете Богородице, која је у Другом светском рату спаљена, а данас се обнавља. У насељу делује СКУДД Ђурђевдан, Културно уметничко и духовно друштво из Дрежнице. Пред Други светски рат, Дрежница је бројала пет хиљада становника и била највећа општина у огулинском котару. У то доба имала је две пилане од које је једна имала париону и сушару са модерном столаријом. У Другом светском рату, Дрежница је имала преко хиљаду жртава. Међу знаменитим личностима су и преци познатог кошаркаша Пита Маравића, отац Петар, деда Вајо и баба Сара Маравић. Дрежници припадају засеоци: Зрнићи, Вукелићи, Радловићи, Николићи, Кракар, Радојчићи, Палице, Локва, Томићи, Трбовићи, Селиште, Понорац и Брезно. Неки од њих су били самостална насеља. Последњи пут су се појавили на попису становништва из 1991. Према попису становништва из 2011. године, насеље Дрежница је имало 516 становника. Већина Маравића у Србији (претежно Београд и Војводина) потиче из Хрватске. Тачније из (Партизанске) Дрежнице односно Горског Котара. По њиховом казивању, потичу са Косова и Метохије одакле су прешли у Херцеговину (Мостарска Дрежница) а касније у Горски Котар и Гомирја. Осим тога, постоји оток Чиово код Трогира, на ком је сеоце Жедно где су се сви становници презивали Маравић, а сад имају и улицу Маравић. (Упореди: http://imenjak.com/prezimena/maravic/http://sh.wikipedia.org/wiki/)

 

13

Свети мученици Ермил и Стратоник (Оданије Богојављења)

(13/26. јануар, недеља. Адмирала Гепрата 3.)

Константиновић као мост ка Бекету(Боготражитељи #19)? – После почетног ентузијазма (који и није био нарочито снажног интензитета), убрзо сам схватио да ћу се, како ствари стоје, поприлично намучити са Константиновићем. Међутим (овако тешим себе), ако ништа не буде од мог бављења Константиновићем, у сваком случају би ово могао бити увод у Бекета. Тек сада, у светлу овог мучења, схватам колико је Бекет озбиљан! Поштен. Чист. Чист у свом аутентичном очајавању у празнини из које је Бог изгнан пре читавог миленијума када су паписти напустили Православље. Бекет је заиста аутентични боготражитељ – аскета међу књижевницима. Једна невероватна појава у овом савременом обезбоженом свету. Зато је Константиновић за мене тек мост ка Бекету.

 

14

Свети Сава, Први архиепископ Српски

(14/27. јануар, понедељак. Балканска 4.)

Озбиљно утемељено острво – Слободан Рељић(Србија #22). – „На једној вечери, којој сам и ја присуствовао као уредник, амерички амбасадор се жалио како су они потрошили милијарду и триста милиона долара а Руси само сто тридесет милиона, али њих сви воле. Тако то изгледа кад процењујете успех операција на народу који има канале свог архетипског подземља и може да, упркос свему, нађе неко суво и узвишено место где „Гугл“ поплава не утиче. И то је озбиљно утемељено острво.“(https://stanjestvari.com/2018/12/28/slobodan-reljic-kosovski-mit-je-nasa-odbrambena-moc/)

 

15

Преподобни Павле Тивејски; Преподобни Гаврило Лесновски

(15/28. јануар, уторак. Калемегдан парк 4.) 

Ламент над изгубљеним простором и прохујалим временом (Само-посматрање #49). – Има нечег болесног у мењању простора становања, поготово у честом мењању простора, али такође и у везивању за простор. Веза прохујалог времена и напуштеног простора човека може да доведе до тешког очајања. Успомене на давно прошле догађаје и свест да је са њима једном заувек завршено. Наш дух некада је живео у овом простору. Ми имамо потребу, органску потребу за континуитетом и свест о немогућности да се то догоди води у очајање. Бог нас није саздао за лутање кроз време и простор, Бог нас је саздао за рајски врт и Вечност и једино тај пут уноси мир у душу. У просторно-временски вртлог гурнула нас је знатижеља, првородни грех. Зато се сада гушимо у вртлогу пролазности, напуштени и заборављени у брзим – и увек-већ-прохујалим – прашњавим угловима демонских мегалополиса. Господе, извуци нас и сабери, помилуј и спаси нас!

 

16

Часне вериге Светог апостола Петра; Преподобни Ромило Раванички

(16/29. јануар, среда. Пајсијева 2.)

Свети Јустин Ћелијски о митрополиту Михајлу (Православље #47). – „Ко је Митрополит Михајло? Најтачнији би одговор био: Златоуст Српске Цркве. У времену изграђивања наше Цркве он је био та осовина која је покренула точак нашег црквеног живота. Колико богословских дела и колико добрих дела непосредних и посредних, путем јавних фондова, носе име овог славног Владике! Где су они многобројни ђаци његови, које је он слао у Русију ради школовања да подигну свој глас противу неправде која се сада чини њему мртвом? Изгледа да се код Срба најбрже заборављају добра дела. Ми би још и разумели мраовићевце, но никако онај већи део којима је Митрополит Михајло тако много учинио. Као политичка личност Митрополит Михајло се може поредити само са класичним представницима патристичког доба. Што се сада не одупире Црква ерастијанским законима наше Државе? Где јој је сада један Митрополит Михајло, да одбије извршење неког закона који би се противио канонима Цркве? Немамо сада ниједног таквог јерарха, и ко зна да ли ћемо га још икад имати. Но зато ипак не умемо да ценимо своје великане, нити да се учимо на њиховим великим примерима. Митрополит Михајло остаће заувек образац црквеног човека и типичан представник правог епископа. Људи кажу да је народ при његовој појави хрлио као на појаву неког небеског посланика; људи су се гушили у сузама од радости при виђењу са њим. Ако је когод могао да се дотакне његове руке или да проговори са њим сматрао је себе најсрећнијим. Тако је мислио прост народ, чија осећања никад не варају и који срцем познаје човека. Сравните сада данашње наше епископе и одношај народа према њима, па ћете тек онда видети размер величине овога човека према осталима. Митрополит Михајло је био цењен од целог света: у Русији је важио као светац. У Француској је изабран за председника „Међународног Друштва за Ослобођење Афричких Робова“. Из Енглеске и Америке слате су читаве делегације и вођена је читава дипломатска преписка, да се тачније дозна његова величина и значај. На истоку, у Светој Гори и Јерусалиму, он је био скоро проглашен за свеца. А само ми, Срби, после сто година од његовог рођења, не нађосмо за потребно, ни званично ни незванично, да се сетимо успомене овог великог човека и да се од њега поучимо примеру како ваља волети Цркву и како је треба бранити. Величина Митрополита Михајла тим није умањена, већ је напротив само порасла. Доцније генерације ће ваљда боље умети ценити овог великана, а ми можемо само зажалити што се наша верско-црквена генерација, чија је насушна потреба за једним тако способним вођом као што је био блаженопочивши Митрополит Михајло очевидна, показује овако недостојна једног у истини великог претка. Боже, подари нам вођу као што је био блаженопочивши Митрополит Михајло! Боже, подари нам то!“ (Свети Јустин Ћелијски цитиран према: „Избор из поука митрополита српског Михајла“, http://borbazaveru.info/content/view/9261/1/, 27. децембар 2016.) 

17

Преподобни Антоније Велики; Свети цар Теодосије Велики

(17/30. јануар, четвртак. Београдска 3.)

Истраживање настанка албанске нације и трагична судбина храбре Теодоре Толеве – Горан Игић и Владимир Димитријевић (Србија #23).– „Недавно је и код нас објављена књига бугарске историчарке ТеодореТолеве, која се бави питањем настанка албанске нације. Она је право откровење… (…) Толева, на жалост, није више међу нама, па смо разговор водили са Гораном Игићем, преводиоцем овог драгоценог дела на србски.“ (…) „Толева долази до закључка, да аустроугарска дипломатија игра одлучујућу улогу за развој осећаја националне припадности Албанаца у Османској Империји, која се претворила у тамницу народа на исти начин као и Аустроугарска империја. Политичка акција Беча је одлучујућа за процес националне изградње у светлу Ернеста Гелнера и његове модернистичке теорије, што касније доводи до стварања албанске државе. Теодора Толева (1968-2011) је била врхунски полиглота, говорила је више од седам језика, студирала је историју и теологију… (…) Преокрет се десио када је случајно, трагајући за неким темама које се тичу Македоније, у Бечу, у Царском и Краљевском архиву, нашла одређене документе, који датирају из 1896. године, који говоре о Тајним конференцијама, на којима је донета одлука о помагању албанских племена у циљу стварања јединствене нације. Почела је да проучава документе и истражује даље и тако је уз помоћ ментора одлучила да ова тема буде њен европски докторат. (…) Занимљиво је да је 2008. године Теодора Толева, заједно са Србима у Шпанији, протестовала против ткз. „проглашавања независности Косова“ и солидарисала се са нашим народом. Била је потпуно формиране бугарске националне свести, али је исказивала и позитиван однос према Србима. (...) У закључку књиге Толева каже: „Фрања Јосиф је поступао више вођен својим предрасудама него сопственим интересима, што је једну софистицирану државну машинерију која је постојала у Европи крајем деветнаестог века и почетком двадесетог века – убрзано повело ка катастрофи. Цар није умео адекватно да је брани и почео је да делује у смеру њене пропасти.“ Приступа се тако што се ула-же огромна енергија аустроугарских конзула и новчана средства у различитима областима. Даје се новац појединим главарима племена, улаже се у школе, новине, календаре; све се чини да би се Италијани представили као неко ко ће асимиловати Албанце. У модерној историји углавном се подразумева да је албанска нација постојала и пре деветнаестог века (...) Основна теза Толеве је да је Беч учинио све да хомогенизује различита албанска племена и кланове, која у другој половини деветнаестог века, по Толевој, нису имала развијену националну свест, већ су била аморфна и расцепкана, те да је бечка дипломатија активно помагала стварање унифицираног књижевног албанског језика, издаваштво албанских националистичких публикација и развој новинарства и образовања. Албанци су подељени не само на Геге и Тоске, које дели река Шкумба, већ и у оквиру самих племена. Нема јединства, а крвна освета је свакодневица. Религијска одређења су врло снажна; и бекташије и сунити, и римокатолици и православни Албанци живе одвојено. Беч је морао предузети конкретне кораке у креирању албанске националне свести, јер је маса завађених племена била необједињена језички и религијски, није имала нормирано писмо, било је само неколико школа, нису имали никакву књижевност, ни штампу. Једном речју, нису имали никакав колективни идентитет, нити су тежили да га створе. (...) Ипак, из ове књиге сазнајемо да су поједини припадници клера активно учествовали у овој акцији, а да је бар језуитски ред имао сазнање о акцији. Главни играч католичких Мирдита је после 1908. прешао на проиталијанску позицију. Међутим, примао је новац од Беча и даље, ваљда да би ћутао, све до 1911. Главну улогу у садејству са Бечом имали су муслимани – то јесте изненађење, али, по Толевој, тако је било. Бечу није одговарало да игра само на карту римокатолика, јер су били и малобројнији, а и повезанији са Италијом. У данашње време је римокатолицизам у успону међу Албанцима, али то је нека друга тема. Теодора Толева је између осталог поставила пред научну јавност да размишља о пореклу „елбасанског писма“, које не личи ни на једно писмо, али мени као филологу, заиста личи на кавказоидно писмо. Питање о пореклу Албанаца је питање, које је занимљиво не само за Албанце, већ и за нас Србе. (…) Ипак, Албанци нису пример обичног етноинжењеринга. Они јесу постојали као група племена, али нису били нација. Нацијом су постали захваљујући активној подршци Аустрије. (…) Често се у медијима понавља мантра о два милиона Албанаца на Косову, а зна се да их је далеко мање. Срби су Албанце у прошлости уобичајено називали Арбанаси, док су Турци њих називали Арнаутима. Они су себе најчешће звали Шћиптарима. И нису увек односи између Срба и Албанаца били као данас. Не заборавимо да је цар Душан Силни био „владар Срба, Грка и Арбанаса“.“ – „Судбина Теодоре Толеве, врхунске научнице, била је трагична. Шта се с њом десило у напону снаге?“ – „Нажалост, Толева се изненада разболела од тешке болести и упокојила се. Ипак, ово њено дело је монументално, и тек ће се о њој чути. Она је била пред-ставник праве софијске елите. Добро је што има таквих људи. Кључ моћи на Балкану и јесте у повезивању два највећа словенска народа, Срба и Бугара. Теодорин рад је путоказ и у том смеру.(„Како је уобличена албанска нација? – разговор Владимира Димитријевића са Гораном Игићем (преводиоцем књиге Теодоре Толеве: Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације, 1896-1908), http://borbazaveru.info/content/view/9236/1/, 16. децембар 2016.)

18

Свети Атанасије Велики; Свети Максим архиепископ Српски

(18/31. јануар, петак. Мале степенице 5.)

Нови тип екранске демократије: да не буде више неометених (Афоризам #24). – Цртани филм Телетабиси, креиран за децу ометену у развоју, како би сва деца која га гледају постала ометена у развоју…

 

(Овај текст је одломак из књиге Мирослава Маравића: „Философија глобалне паланке у светлу физикалије“ чија промоција ће се одржати у уторак, 9. новембра 2021. године, у СКЦ Ћирилица, Скерлићева 12, са почетком у 19 часова. Књига се може поручити на 061 611-36-55; 062 970-14-17 или путем електронске поште на Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели..)

_____________________________________________________________________________

---