Свети Владика Николај: О литијама

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

О ЛИТИЈАМА

Литије бивају и у храмовима. Но ти питаш о литијама по улицама и по њивама. Каквог смисла оне имају? Имају смисао молитве свенародне, у отвореном простору, под сунцем и сводом небеским, у светилишту васионском, које је саздао сам Саздатељ силом и вештином Својом. Литију су вршили на свој начин и стари Израиљци, кад су освајали град Јерихон. Њу је извео Исус Навин по наредби Божијој. Посред народа ношен је ковчег завета, а пред ковчегом су ишли свештеници трубећи у рогове. Седам дана тако народ је обилазио Јерихон у свечаном молитвеном ћутању. Седмога дана јерихонски су зидови попадали и град заузет (И. Нав 6). Ми хришћани носимо место ковчега завета крсте, иконе и барјаке, место труба звоне звона и певају се песме духовне. Наш народ назива литије обично крстоноси, и уз црквене песме пева и своју:

Крсте носимо, Бога молимо

Господе помилуј,

Господе помилуј!

Од свих знамења, која се носе, крсно знамење долази на прво место. Јер је том знамењу још од Голготе Христове дата сила и моћ, да прогони нечисте силе, да оздрављава, освежава и освећује људе, и стоку, и обиталишта људска, и радионице и поља. То народ Божији зна, па због тога и назива литије крстоносима.

Теби је однекуда дошла не добра помисао, да се литијама „светиња обесвећује и излаже подсмеху“. Не само да се тиме светиња не обесвећује него баш светињом се освећује оно што је грехом људским обесвећено. Литија је духовни воинствени поход против зле демонске силе, а народ у литији као војска Божија. Ако ли се неко подсмева литијама, зар је то нешто? Човек испражњен од Духа Божијега подсмева се исто тако и храму, и онима који су у храму, и вери и молитви у опште. Но зар је то нешто? Зар то може уплашити крстоноше, који војују против невидљивих сила, страшнијих од бедних подсмевача? И најзад, они који се смеју светињи, смеју се својој сопственој срећи. Много искуство потврђује нам то. У једном нашем селу ишла литија преко њива. Један човек, који је био мало и у Америци на печалби, стајао пред кућом и ругао се крстоношама. Ускоро потом сручи се силна киша на то село. Селу не нашкоди ништа а на његову пшеничну њиву навуче толико песка, да се од песка није видела ни земља ни пшеница.

Свенародне молитве никад нису без добрих последица, нарочито кад су везане с покајањем и преданошћу вољи Божијој. Народ је осетио корист од литија, зато и воли литије. Да нису литије безброј пута низвеле кишу у време суше, и утупиле косу смрти у време помора, и повратиле мир у време немира – зар би народ толико волео литије, и зар би тако ревносно носио крсте, по селима и градовима?

Турци немају литија. Но догодило се у турско време у једном граду македонском нешто што још памте и причају живи сведоци. Била страшна суша. Турци замоле хришћане, да учине литију. И владика са свештенством и народом крене с крстима на литију ка изворима ван града. У једној поворци ишли су хришћани а у другој муслимани. Још молитве нису биле ни дочитане, кад се небо замрачи, и удари такав пљусак, да су се крстоноси трком вратили кућама.

Од Бога ти мир и благослов.

Извор: МИСИОНАРСКА ПИСМА, 140. Писмо Лимару Стојимиру П.: О литијама