Мирослав Маравић: Дневник физикалца, Пролећни стослов 2019. (85-100) (3)

Мирослав Маравић

Дневник физикалца у Кругу двојке, Пролећни стослов 2019.(85-100) (3)

...О колико је јутро несрављиво вредније од хиљаде вечери! Тек ујутро – унеколико бистрије главе – могу да чујем и осетим оно што читам, могу да чујем како речи молитве одзвањају у предивној тишини, тек ујутро осећам да се заиста молим Богу – мада су то, наравно, толико ретки тренуци када нас Господ подсећа да молитва није само форма и навика, када нас подсећа да је Он „пут, истина и живот“ (Јн.14,6). Јутра су можда још једино нетакнуто што имамо у овим бетонским мегалополисима потонулим у грех. Господе, помози нам да што чешће доживимо јутро!...

 

 

 

85

Свети мученици Мануиле, Савеле и Исмаиле,

молите Бога за нас!

(17./30. јун, недеља, Мирочка 3.)

Доживети јутро(Самопосматрање #23)^[1]. – Једино доба дана које у граду нешто вреди је, несумњиво, јутро. Чуо сам да многи писци јутро претпостављају вечери и поноћи у свом раду. Верујем да је тако јер не знам – пошто сваког јутра, осим недељом, идем на посао, тако да ујутру никада нисам писао – али зато пуним плућима уживам у јутарњим шетњама до посла, будући да углавном радим на градилиштима у Кругу двојке, а и сам живим у близини тог зачараног чворишта модерне српске трагичне историје. Ноћ је, наиме, прерадила и сварила сву јучерашњу буку и сада се јутро јавља у својој прекрасној тишини и некој невиности за коју смо још синоћ мислили да се више никада неће догодити. Ненадано се открива да је довољно да два милиона углавном нервозних људи оде на спавање да би се за само једну ноћ у овом граду обновила првобитна лепота у којој се истински може уживати. Рађа се нови дан, нова нада, нова тишина! И пошто редовно не стижем да молитвено правило прочитам код куће, зато што не устанем довољно рано, онда ми утеху – и то не малу – пружа управо молитва на тој јутарњој свежини. О колико је јутро несрављиво вредније од хиљаде вечери! Тек ујутро – унеколико бистрије главе – могу да чујем и осетим оно што читам, могу да чујем како речи молитве одзвањају у предивној тишини, тек ујутро осећам да се заиста молим Богу – мада су то, наравно, толико ретки тренуци када нас Господ подсећа да молитва није само форма и навика, када нас подсећа да је Он „пут, истина и живот“ (Јн.14,6). Јутра су можда још једино нетакнуто што имамо у овим бетонским мегалополисима потонулим у грех. Господе, помози нам да што чешће доживимо јутро!

86

(Исто,Зелени Венац 2.)

Вишеструка свакодневна корист од физичког рада (Рад #10). – Убеђен сам да је физички рад једно од најефикаснијих средстава у борби против наркоманије. Наравно, неопходан је на првом месту Смисао који једино Православље може да пружи несрећном човеку који је на ивици пропасти. Али физички рад помаже човеку да дуге сате унутрашње празнине или нервозе и других страсти савлада преданошћу делима својих руку. Штавише, требало би отићи корак даље и у школе увести обавезне часове физичког рада – као што је у неким земљама попут Јапана већ уведено, ако сам добро обавештен. Било би заиста више него корисно да сваки други или трећи час буде посвећен некој активности која ће уз то водити некој опипљивој користи, рецимо чишћење школског дворишта, кречење школе а зашто да се још од малих ногу не уведе и учење извесних заната, шта би фалило да деца науче да цепају дрва, да нешто направе, да поправе неки квар и томе слично? Зар управо то не би смањило нервозу па и све присутније насиље? Поменути проблеми се неумитно јављају управо зато што није нормално да деца која су у том узрасту пуна енергије седе по пет-шест сати у клупама и буду пажљиво посвећена само учењу. Уосталом, да се ја питам, и туристичке посете манастирима би у великој мери биле посвећене физичком раду и то из више разлога. Основни разлог је тај што човек који у једном дану посети пет-шест манастира не може да осети прави живот у светињи. Зар не би било неупоредиво корисније да се посети само један манастир, а да посетиоци кроз дужи боравак и макар минималну помоћ манастиру барем наслуте и кроз рад дубље доживе манастирску атмосферу? Управо то је оно што православца треба да разликује од световног туристе – да се од пуког посматрача преобрази у активног делатника. Не само што ће на тај начин помоћи себи и можда баш неким старим монахињама тако што ће нешто тешко пренети са једног место на друго, већ ће, ко зна, осетити и нешто дубље, заљубити се у манастирски живот и можда одлучити да изађе из световног живота у коме је служио искључиво себи и одлучити се да остатак земног живота посвети служењу Богу?

87

Свети мученици Леонтије, Ипатије и Теодуле,

молите Бога за нас!

(18.јун / 1. јул, понедељак,Краљице Марије 2.)

Импровизовани базар и велики дечији концерт(Породица #6). – Данас ми је онај мој пријатељ испричао нови догађај из његове породице. Деца су, као што сам већ навео, почела да добијају џепарац, он је новац остављао супрузи да га користи, а себи остављао углавном онолико колико је било неопходно за храну. Али, пошто су живели врло скромно, мајка је често „позајмљивала“ новац од деце која су јој, несумњиво, радо „помагала“. Тако је ових дана мајка баш била у проблему и деца су се досетила па су, када се мој пријатељ вратио са посла, направиле праву малу изложбу многих ситница које су направиле од пластелина, папира, и картона а све зато да би те ситнице, на имповизованом базару продале тати (који је ипак успевао да од свог новца понешто уштеди) и онда тих сто или двеста динара колико би „зарадиле“ – то је била дечија идеја! – „позајмљивале“ мами која, природно, никако да дочека следећу плату. На крају, мој пријатељ је био „оборен с ногу“ – како се изразио – када је исте вечери на вратима своје собе пронашао залепљен папир на коме је дечијом руком било написано: „Када продамо све са базара почеће „Велики концерт“, улазница 50 динара“!

88

Свети апостоле Јудо; Преподобни Пајсије Велики;

Свети Јоване Шангајски, молите Бога за нас!

(19. јун/ 2. јул, уторак, Трг Теразије 3.)

Страст према раду(Рад #11). – Наравно, није све толико безазлено у вези физичког рада. Као што се у свакој људској делатности може појавити страст, тако је и са физичким радом. Штавише, то је озбиљна опасност. Слушао сам једног монаха који је причао о томе како се ђаво бори против човека кога није успео да обори леношћу. Наиме, онога ко воли да ради, ђаво искушава непослушањем, ставља му у срце страст према послу који му нико није благословио, увек би да ради нешто што у том тренутку није корисно за манастирску обитељ, па је самим тим и штетно. Што се тиче посла на грађевини, донекле је слично као и у манастиру. Таман је почело да ти прија чишћење или ношење нечега а шеф те одједном одвоји од тога и да ти да радиш нешто на шта ниси навикао и што ти изгледа мрско управо зато што те је заробила страст према ономе што радиш у том тренутку. Међутим, управо то премештање је лековито за лечење самовоље. Идеал је да заволимо да радимо оно што Бог хоће од нас у сваком тренутку и да се не везујемо за овај или онај посао. Постоји, наиме, тип људи, то је једна специфична групација мајстора, обично изузетно добрих мајстора, који, ипак, имају ту невољу да осећају снажну страст према раду и онда, сасвим нехотично, охоло тортуришу оне који не само што немају ту страст, него су и помало погубљени, не знају зашто су ту, желе само да дође пет сати да би коначно отишли кући. То су тренуци када се посматрачу са стране напросто смучи рад на грађевини. Човек мора да буде свестан да је вредноћа дар од Бога и да се не сме бити суров према онима који су, обично, не мање вредни, већ мање способни за рад па самим тим и мање продуктивни. Доћи ће и они једног дана до вештине, али морамо им приступити с љубављу. Охолошћу се ништа не постиже, само се сеје раздор и ствара лоша атмосфера у којој је било која врста делатности неподношљива. Зато је рад без молитве једнако погубан као и интелектуална делатност непобожног човека. Ни рад ни читање нас не чине племенитим, то су само средства, а циљ је Царство Небеско до кога се не стиже без молитве, поста, расуђивања, милосрђа и смирења. Господе, молитвама светог Јована Битољског и Шангајског, смири нас и помози нам да задобијемо Живот Вечни! Амин!

89

Свети свештеномучениче Методије;

Преподобни Науме Охридски, молите Бога за нас!

(20. јун/ 3. јул, средаНушићева 1.)

Фантастична досетка о реалним свињама – hommage Достојевском (Уметност #6). – „Београд, 2019. Дивља свиња виђена на Калемегдану. Вепар пао са шестог нивоа гараже на Обилићевом венцу. Прасе ушетало у ресторан на Новом Београду.“ И сада, након ових наслова из дневних новина, како би неки писац – хвала Богу па сам тек обичан физикалац! – могао смислити нешто фантастичније од овога што се догодило? Зар за писца није довољно, поготово данас –у овом ишчашеном свету – да само посматра и уочава оно фантастично што се већ крије у самој стварности?

90

(Исто, Дубровачко степениште 3.)

Демонска суштина лукаве екуменске змије под маском добра(Екуменизам#13). – Синтезом ничега и свега настају антихришћанске вредности. Дубинска ништа-вредност (дубинска без-вредност) под маском плитке и лажне „свевредности“. Зло и грех под маском „добра“ – то је највиши стадијум зла. У поређењу са тим, отворено зло је као мачији кашаљ јер брзо бива откривено и као такво није несавладиво, док је прикривено зло врло тешко препознати и то углавном полази за руком тек искуснијим људима склоним трезвено песимистичном погледу на овај свет. Лукава екуменска змија представља најприкривеније глобално зло у историји човечанства и неупућеном човеку је веома тешко да разоткрије његову демонску суштину. Преподобни Науме Охридски, моли Бога за нас!

91

Свети мучениче Јулијане Тарсијски;

преподобна Анастасија Српска, молите Бога за нас!

(21. јун/ 4. јул, четвртак, Париска 3.)

Божије миловање и швалерска погибија (Либерализам #10). – Личност једног старијег, изузетног мајстора показује, у малом, нашу страшну модерну трагедију. Прво сам се одушевио када је у контексту који подразумева мисао: како Бог заповеда или како је Богу драго рекао „како Бог милује“! Какав драгуљ из самог срца нашег народа, драгуљ који је дошао и до мене грешног! Господе помилуј! Има данас неких преводилачких душебрижника који би да „Господи помилуј“ преведу са „Господе смилуј се“!? Каква беда, какав чемер, каква јаловост! Али онда ме је тај исти мајстор страшно разочарао својом западњачком филозофијом коју је покупио, претпостављам, из неке западне серије, кад је рекао: „Сасвим је нормално да човек вара своју жену“ – вели – „то само ми затуцани мислимо да је то забрањено!“ Додуше, кад сам му рекао да верност није затуцаност већ Божја заповест (где се не сетих да му кажем да Бог верност милује!?), он је замишљено заћутао. Каква трагедија! Куда год је стигао екрански пакао, људски грех се проширио као пожар, а са људским грехом разбуктале су се и неизрециве душевне патње. И онда, након толиког гажења Божијих вредности, неко пита откуд толико неморала, силовања, убиства, самоубиства?! Преподобна Анастасија Српска, моли Бога за нас!

92

Свети свештеномучениче Јевсевије, моли Бога за нас!

(22. јун/ 5. јул, петак, Споменик Јовану Цвијићу.)

Човек је у шуми (Друштво #13). – Има ли ичег страшнијег и неприроднијег да, када човек дође у природу, затекне у њој одржавање, рецимо, неке манифестације са микрофонима и буком? Па ви сте управо појачали човекову унутрашњу буку и њоме убили лепоту и мир природе! Човек из града долази у природу и својим самоубилачким нагоном разара њено благотворно дејство, уместо да пусти да тишина и њен мир, онакве каквим их је Бог дао, убију у човеку управо тај самоубилачки нагон утврђен у огрубелој градској средини. Човек, изгледа, никада неће схватити трагичне размере сопствене отуђености. Сличан мучни ефекат се постиже моторним чамцима, разним машинама за прераду земље (мада је то унеколико безазленије, а од тога има и неке користи). Посебно је ужасно када „друштванце“ дође у природу и „одврне музику до даске“. Зашто сте уопште дошли у природу? Па ви нисте ни изашли из града, понели сте га са собом, изградили нови, још страшнији град у природи. Сећам се Бамбија, кад мајка нежно-забринутим гласом каже: „Бежимо сине, човек је у шуми!“

93

Света мученице Агрипина; Пресвета Богородице (Владимирска), молите Бога за нас!

(23. јун / 6. јул, субота, Дубровачко степениште 4.)

Велики Јустин и ослепели Срби (Екуменизам#14). – Читам књигу Светог Јустина о Достојевском. Господе! Каква снага, каква убојитост, јасноћа, сажетост! Све је тако болно једноставно и пре свега – недвосмислено! Како је било ко могао да дође на идеју да у изворно антиекуменски настројеног Јустина учита некакав икуменизам, никада ми неће бити јасно! Како је уопште могућа наша екуменска погибија покрај таквог Божјег, небеског дара – преподобног Јустина? Јесмо ли ми потпуно ослепели? Бог, вечне вредности, бесмртна душа и побожност су на једној страни, а атеизам, нихилизам, смртна душа и безбожност су на другој страни. Шта нам се то догодило те смо ова два јасно супротстављена света побркали? Свети Јустине Ћелијски, моли Бога за Србе, да поново прогледамо! Амин!

94

Свети Јоване Крститељу, моли Бога за нас!

(24. јун / 7. јул, недеља, Коче Поповића 2.)

Мучење животиња као увод у пакао(Чуда Божија #7). – Недавно сам у једном тексту Владимира Димитријевића („Немој па се не бој“) читао о неком бахатом комунисти који је, после Другог светског рата, од једног сељака отео крмачу која је управо требала да се опраси. Водећи је тако путем, прасићи су се порађали и испадали на пут у прашину а онај партијски чиновник их је шутирао и на крају убио, што су многи мештани видели. Када је тај несретник умро, свиње су дошле на гробље и само његов гроб разровале а да притом ниједан други гроб нису ни такле! Овог страшног опомињућег чуда Божијег сам се сетио данас на послу када је наш главни мајстор, родом из Малог Зворника, причао о два врло слична случаја позната свима из његовог краја. Неки човек који је више пута штенце убацивао у џак и потом их ударао у дрво, умро је лајући као пас, потпуно сишавши с ума; а нека жена која је маљем разбијала мачије главе, полудела је тако што је десетак дана пред смрт непрекидно мијаукала као мачка. Има Бога браћо и сестре, има Бога, и ниједан неисповеђени грех неће нас оставити без страшних последица! Господе, молитвама светог Јована Крститеља, даруј нам покајање и Царство Небеско! Амин!

95

Света преподобномученице Февронија, моли Бога за нас!

(25. јун / 8. јул, понедељак, Цара Уроша 2.)

Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19) (Православље #28). – Трпљење је, уз Божију помоћ, између осталог, готово савршена заштита у овом времену свеопштег преокретања, посебно вечних истина ка себичним интересима, у овом времену најсофистициранијих и најбестиднијих вештина мимикрије – прилагођавања, али не у сврху спасења попут јеванђелског „свима сам био све, да како год неке спасем“ (1. Кор. 9, 21-22),  већ у сврху преокренутог демонског принципа попут „Свима сам чешкао уши како је год коме пријало, не бих ли их задобио да служе само мени“ (Змија1. Кор.9,21-22). У искуству се показује да је Господ Христос, као и увек, говорио истину и само истину. И ова заповест о трпљењу коју је дао за последња времена јесте савршена – као што су и све остале – и представља велику тајну нашег спасења на крају света. Ми смо потпуно немоћни, држава нам је уништена, углед Цркве ународу дубоко нарушен јересима и јавним гресима, напади на породицу су страховити, паукове међумређе разапете, не само између Бога и нас, ближњих међусобно – те мреже су разапете и у нашим умовима, у нашим срцима и наша воља, наша воља за трпљење је паралисана!А без трпљења у овом злом времену нема нам спасења! Господе, помози нам да препознамо и следимо Твоје заповести, јер се у њима крије тајна нашега спасења и вечне радости. Амин!

96

Преподобни Давиде Солунски;

Пресвета Богородице (Одигитрија),

молите Бога за нас!

(26. јун / 9. јул, уторак,Абердарева 3.)

Екуменско-метафизичко ништа (Екуменизам#15). – За разлику од физичког ништа које подразумева одсуство неког предмета, метафизичко ништа означава одсуство Бога, то јест каквоћу духовног света безбожних људи услед папско-протестантско-атеистичко-екуменског богоубиства.

97

Молитвама преподобног Сампсона Странопримца,

Господе Исусе Христе помилуј нас!

(27. јун / 10. јул, среда, Дубровачко степениште 5.)

Прецизна оцена Владимира Димитријевића (Екуменизам#16). – „Екуменизам је својеврсни религиозни глобализам.“ (Владимир Димитријевић цитиран према: Владимир Димитријевић,„Православље и Русија данас: изазови и одговори“,Збиља бр.335-336-337, јул-август-септембар 2017.)  

98

Свети бесребреници Кире и Јоване;

Свети мученици Дабробосански и Милешевски,

молите Бога за нас!

(28. јун / 11. јул, четвртак, Дубровачко степениште 6.)

Краљ Александар, језуитизам и Јасеновац (Екуменизам#17). – Са осећањем ужаса читам код Виктора Новака о одбијању Краља Александра да забрани Језуите 1933. године! Да страхота буде већа, предлог је потекао од стране Хрвата и био је подржан од стране многих њихових честитих свештеника и верног народа – који су на својој кожи већ врло болно искусили деловање Лојолиних преварних следбеника. Веома је потресан други пасус 577. стране првог дела Magnum Crimen-а, који сведочи о уској и нераскидивој вези језуитизма, папизма и усташтва, тој пакленој синтези која је породила Јасеновац и наша тешка страдања. А Павелић је за онакав поклон – како примећује Новак – краљу Александру „захвалио“ – марсељским атентатом! Свети мученици Дабробосански и Милешевски, молите Бога за нас!

 

99

Свети апостоли Петре и Павле, молите Бога за нас!

(29. јун / 12. јул, петак, Трг Теразије 4.)

Градилишни шпиритус мовенс (Рад #12). – Некада су мајстори десетосатно мучење на градилишту себи олакшавали такозваним „унучићима“ – какав назив, какво тепање, и смешно и жалосно! – капљицом вотке или вињака. Међутим са новим временима мења се и погонско гориво – такозвани шпиритуални покретач – тако да су, барем када је реч о мајсторима нове генерације, енергетска пића заменила жестину. Уз то, док је алкохол забрањен (барем формално), у енергетским пићима се ужива без ограничења (треба ипак пазити: један несретник је попио осамнаест гуарана у једном дану и издахнуо). Уосталом, док алкохол више помаже уживању у себи (а кад дејство престане, човек је умртвљен), енергетска пића ипак делују као дрога, као пет-шест кафа истовремено, али наравно, кљукање овим отровом мора да се одржава константно, иначе, могу да замислим какве главобоље следују оном делији који се усуди да се упусти у скидање са те нимало безазлене модерне дроге. Додуше, још би се они и скинули са те псеудоенергије – наравно да нико не воли узалуд да пати! – али проблем је у томе што биу том случају посао трпео једно три-четири дана. Зато мајсторе, ако ово читаш (а знам добро да има ту и понеки мајстор!), узмеш лепо одмор, скинеш се са отрова и онда лагано, нормално, са радошћу радиш и певаш – без главобоље, мучнине и мрзовоље! Јер, да парафразирам Свето Писмо, шта вреди човеку и да данас избаци сву квадратуру овога света, ако души својој науди? (Уп. Мк, 8, 36) Свети апостоли Петре и Павле, молите Бога за нас!

 

100

Светих дванаест апостола, молите Бога за нас!

(30. јун / 13. јул, субота,Скадарска 2.)

Једном (бившем) Мормону – уз клавирску пратњу (Православље #29). – Слушајући на послу песму Здравка Чолића Ти си ми у крвисетио сам се да смо пре две-три године радили у једној фирми у којој нам је било доста напорно. Тамо сам имао једног доброг пријатеља који је под заиста неразјашњеним околностима једно време био код Мормона (касније,хвала Богу, како сам чуо, вратио се у Православље!). Сећам се, тада сам поменуту Чолићеву песму певао први пут у животу, све због мог колеге мормона, на његов наговор, како бих му показао да га Бог – упркос тешким условима рада – ипак није оставио и заборавио. Међутим, у мом случају је рефрен, сасвим неочекивано – и, зачудо, на његово одушевљење! – био измењен и гласио је: „Ако те одведу,/ мормони секташи/ или те украду страшних јереси чувари,// Ако те одведу,/ ти ћеш да полудиш,/ без Бога ћеш непрестано јутром да се будиш.// Ако те одведу/ све ће да се сруши/ памти Праву Веру, некадашњи мир у души/ и онда, кад мислиш да је прекасно за Царство – није!“

(Мирослав Маравић је аутор романа Тајна убиства у кругу двојке: Унутрашњи детективски роман о Небеској и земаљској Србији. Роман се може поручити на телефон: 065 20-83-658.)

{\displaystyle \infty }

---