Социјализација: Школа, то је страдање, дисциплина и послушност?

О СОЦИЈАЛИЗАЦИЈИ

ШКОЛА – ТО ЈЕ MУЧЕЊЕ, ДИСЦИПЛИНА И ПОСЛУШНОСТ?

Искусни педагог износи истину о социјализацији. Нина Наумовна Ивашенко, наставник математике са 40-то годишњим стажем, мајка троје деце и бака троје унучади... Недавно ми је привукло пажњу обавештење за родитеље првака, које је објавила једна московска школа. Поред потпуно разумних ствари, тамо је између осталог писало: „Школа је ауторитарна структура, у којој су дисциплина и послушност веома важне компоненте у процесу наставе. Због тога немојте да очекујете да ће у школи ваше дете бити вољено, да ће о њему бринути, да ће му бити лепо и весело, да ће тамо да се развију најразличитије способности детета, његов стваралачки потенцијал. Школа има друге задатке - да детету пружи знања и да га оспособи да живи у друштву, где постоје закони и ограничења, где су људи различити и могу на разне начине да се опходе једни према другима“.

Не чуди да је то обавештење изазвало талас негодовања у социјалним мрежама, на родитељском чету. Са пуним правом, јер овде не само да се истиче задатак социјализације, већ се наглашава њен потпуно одређени модел.

Каква је то звер, та социјализација? Какву улогу у њој треба да има школа, и какву у ствари заузима? Покушаћемо да објаснимо.

1.

Социјализација није нечија досетка или нечији хир, већ потпуно природан и неизбежан процес.

Замислите да имате пред собом велику групу трогодишње деце, којима сте дали све што им је неопходно за живот и оставили их саме неколико дана. Шта ће да се деси? Међу њима ће да се појаве лидери,улизице, бунтовници и одбачени. Човек је по својој природи социјално биће. О томе је још Аристотел писао. То не може да се порекне, то је својство људске психе. Питање је какав став заузети? Дозволити да све иде стихијски, или управљати тим процесом?

2.

Како се одвија социјализација детета и какво место у њој заузима школа зависи од епохе.

Ђаци 1954.

Моје детињство је текло у послератним годинама, када су дечји вртићи били реткост и када је већина деце стицала искуство социјализације у уличним групама, различитим по узрасту. Дете су отприлике већ са 3-4 године пуштали само на улицу (или са старијом браћом и сестрама) и оно се моментално стапало са групом. Шта је оно тамо научило пре свега? Да не цмиздри, да се не жали и не тужака. Да се труди да буде јако и спретно, по могућству да уме оно што други не умеју. Та улица је била прилично сурова, биле су туче...али, нешто се не сећам да су постојали одбачени. Можда сам ја, наравно, била такве среће.

У наше време улична култура је готово нестала и социјализација детета се најчешће одвија у организованим дечјим колективима - вртићу, школи, ваннаставним   активностима, секцијама, радионицама...То има своје плусеве и минусе.

3.

Одрасли морају да утичу на процес социјализације у дечјем колективу.

Ако не буду ништа чинили, догодиће се оно што је било у „Господару мува“ Вилијема Голдинга, или у нешто блажој варијанти, у „Страшилу“ Владимира Железникова. Уствари, биће обновљене најчудовишније форме људских односа. Притом треба да нам је јасно да могућности педагога и родитеља овде нису апсолутне.

Шта више, ако одрасли поступају отворено, без околишења, ствари могу да се погоршају. Најважније што наставник може да уради је да у учионици створи такву микроклиму и стил комуникације, у којима ће деца да науче да поштују једни друге, међусобно се уважавају, помажу и тако даље.

Када из филма "Господар мува".

Како то постићи? Као прво, наставник мора сам да се правилно опходи са децом. Постоји стереотип да наставник мора да воли све своје ученике. Он као почетник долази у школу отвореног срца, убеђен да ће заволети децу...али та романтична заблуда врло брзо нестане у судару са реалношћу и рутином. Он почиње да се осећа повређено: „Дао сам им сву своју душу, а они...!“

У таквим ситуацијама желим да кажем: „Немојте деци да намећете своју љубав. У већини случајева они нису сирочићи, њих има ко да воли“. Да не говорим о томе како је немогуће изазвати у себи љубав вештачки, из идејних побуда.

Оно што наставник стварно може и треба да ради, то је да поштује своје ученике, да исказује пажњу и интересовање. Наставник треба да воли свој посао, тј.само општење са децом, процес преношења знања, животних погледа и ставова. Да не говоримо о љубави према свом предмету. Ако деца осете да наставници хемије њен предмет није занимљив, њима ће та наука бити веома досадна, колико год се наставница буде трудила. Или, ако наставник књижевности не чита за душу, ако је равнодушан према јунацима из дела која се изучавају у школи - деца ће то врло брзо да схвате. Какве год тачне и методички исправне речи наставник буде изговарао на часовима, деци ће књижевност бити незанимљива.

Као друго, ту је индивидуални рад са децом којој је тешко да комуницирају са вршњацима из разреда. На пример, често у одељењима постоје деца која ружно говоре о другима, радују се када неко погрешно одговори и добије јединицу... једном речју, сушта недобронамерност. Ако дозволите да се ствари одвијају стихијски, такво дете ће да израсте у деформисану личност која није у стању да у људима око себе види нешто добро, већ стално очекује непријатности од њих. И непријатности ће да се догоде пре или касније, јер такво провоцирајуће понашање је видљиво са стране и обавезно ће неко да одреагује оштро.

Шта ту може наставник да учини? Да поприча са дететом насамо. “Рекла си нешто ружно о Лени..., а какву реакцију на своје речи очекујеш? Хајде да видимо...“ Ако се тако поступи, не једном, већ сваки пут, код детета почиње да се јавља рефлексија, оно схвата да себи чини само горе. Ако га непрекидно будете враћали на питање „зашто“, то почиње да делује.

4.

Постоје деца којима је врло тешко да се уклопе у дечији колектив.

Понекад та деца нису потпуно здрава, помало су чудна, иако наизглед и немају неке одређене психичке сметње. Социјализација такве деце захтева од наставника и родитеља посебан приступ. Пре свега, родитељи треба да схвате да је њиховом детету потребан дечји колектив, чак и ако се тамо не осећа пријатно, ако изазива подсмех и бес.

Имала сам прилику да о тој теми разговарам са искусним дечјим психијатрима, например Анатолијем Севериним и Нином Иовчук, који су недвосмислено тврдили да не треба дете исписивати из школе, ма колико оно плакало и молило. Да, требало би изабрати другу школу, мање-више подношљиву, где га не би физички злостављали. Али, ако се оно буде потпуно изоловало од комуникације са вршњацима и пређе на кућно образовање, то ће га учинити неспособним за живот одраслих, јер је њему потребно искуство адаптације у колективу.

Навешћу пример. У нашу школу је 2001. године дошао дечак, паметан и способан да добро учи, али прилично чудан. Нисмо баш желели да га узмемо, али је мајка толико молила, да смо решили да покушамо. После неког времена педагози су уочили да дечак стално нешто мрмља себи у браду, отприлике следеће: „Ја сам чудан, мене нико не воли, сви ме мрзе, хоће да ме убију, морам да се наоружам“. И стварно, неколико пута су му одузимали хладно оружје. У разреду су му се наравно подсмевали, али га нису злостављали. Једном је код мене дошао његов друг и револтирано рекао: „Вас је, Нина Наумовна, баш брига што му се ваши подсмевају. Ви га не браните!“ И тако даље.

Ја сам му одговорила: „Ти сам размисли, зашто су га послали у нашу школу. Добар је ђак, могао би да се школује и код куће, али је ипак заједно са нама. Размисли, шта он има од тога?“ После извесног времена конфликти су престали, а годину дана пре завршетка школе, он се већ потпуно интегрисао у колектив, стекао је другове, појавила су се заједничка интересовања са вршњацима.

Ради се о томе да постоји нешто што се зове подстицајна неудобност, када дете мора да уложи напор да се у дечјој средини осећа релативно пријатно, када то не постиже лако, већ уз велики напор. Наглашавам да социјализација проблематичног детета не претпоставља да оно обавезно мора да се дружи са својим вршњацима, да мора да их воли, дели њихове вредности. Не, ради се о нечем другом. Оно мора да живи са њима у слози, тј. да гради мирољубиве односе, да им не даје повод за агресију, али да не игра како они свирају. Ако је могуће, мора да задобије њихово поштовање.

Да би то постигао, мора да научи да не буде уображен, да не показује свој презир, да не наседа на подбадања. То не може да се научи теоријски, већ само кроз искуство, кроз увреде и сузе. И наравно, таква деца захтевају посебну пажњу школских педагога. Овде треба избегавати две крајности: не треба устајати у одбрану таквог детета у сваком дечјем конфликту, али не смемо ни да га занемаримо: као, ми смо те бацили у воду, сад пливај сам. Неће пливати сам. Да би пливао сам, треба створити услове. На пример, поставити га у такве ситуације, где ће се испољити његове јаче стране и где ће постизати успех. Али то ће да делује само у случају да постоји јединство родитеља и педагога. Дешава се да у школу упадне озлојеђена мама и направи скандал: увредили су њено драго дете, она ће сад са свима да се разрачуна! Треба ли рећи да вршњаци после такве представе почињу још више да се изругују над дететом, а наставницима буде још теже да утичу на ситуацију.

5.

Школа није једино место где се одвија социјализација детета.

Већина савремене деце после школе похађа и друге часове - секције, курсеве језика, разне уметничке школе. Оно по чему се те активности разликују од школе, то су добровољност и могућност избора. Дете има обавезу да иде у школу, свиђало му се или не, а у ове дечје колективе он одлази по својој жељи (не мислим овде на ситуације када родитељ силом води своје дете на активности које су му досадне, мада је и то могуће).

У таквом колективу ван школе дете може да нађе себи одушка. У школи је све рђаво, не воле га, не разумеју и не цене, а у позоришном студију на пример, он је свеопшти миљеник, око њега су деца која се разликују од средњестатистичког школског нивоа. У таквој средини, поред стваралачког развоја, он може да нађе добре другове, осети се важним. Можда ће за њих да га вежу неке заједничке активности, које су ван делатности таквог колектива. Тамо процес социјализације иде брже и даје боље резултате, него у школи.

То је посебно важно за децу о којој смо већ говорили, чудновату и проблематичну. Поновићу: таквој деци је неопходан школски колектив, потребан им је подстицајна неудобност. Још је боље ако имају и други колектив, где ће им управо бити пријатно. Летети са два крила је боље, него са једним.

Посебно бих нагласила да је боље када су у тим колективима ван школе деца различитог узраста. Тада ће се дете, поред дружења са вршњацима, наћи у ситуацији када треба да се брине о млађима. Или ће се дружити са старијима, па ће почети да их подражава и да се окреће њима. Ако је дете у породици јединац, тим пре је то корисније. Оно тако стиче драгоцено искуство.

Подсетићу и на оно што је познато: за социјализацију је корисно не само практично искуство живљења у дечјем колективу, него и живот уопште у културном пространству. Добре књиге, филмови, позоришне представе на тему људских односа, сусрети са занимљивим људима, чије искуство може да заинтересује децу. Све то им пружа контекст кроз који ће они да стичу своја искуства из живота у школи и ван ње. Што је контекст дубљи, богатији и свестранији, деца ће боље умети да осмисле како треба и не треба да граде односе са другима.

6.

Поред деликатног индивидуалног рада, у педагошком арсеналу постоје и друге методе, које доприносе социјализацији. То су групне, професионалне радионице.

У летњим камповима које сам организовала за децу из наше школе одавно се практикује игра судије. Општим тајним гласањем деца бирају судије. Увек се дешавало да буду изабрани не они харизматични гласноговорници, већ најправичнији, најсмиренији и најразборитији. Логично је да су се ту нашли и адвокати. Конфликти у кампу би врло брзо нестајали, јер чим би се нека конфликтна ситуација појавила, неко би рекао: ако се не слажеш, обрати се суду. И тако, тај спор би решавао суд или ствар не би ни дошла до суда. Друга страна би одговорила: ма да, да се петљам са адвокатима... нека ти буде, пресело ти!

У школи је веома добро дати деци могућност да одрже час, да раде са млађима. То треба да буде не само једном, на „дан самоуправљања“, већ системска активност. Наравно, она која се смењује, узима у обзир могућности деце. Не може пубертетлија читаве године да ради са млађом групом у продуженом боравку. Нека он тамо дежура једном у две недеље. Неком може да се свиди, па ће да предложи: дајте ми да радим у боравку двапут недељно, а не једном. Ето вам социјализација: човек је пронашао нешто што му лежи, осетио је да је потребан, спреман да одговара за друге...

7.

Међутим, једно је како се социјализација спроводи у школи, а сасвим друго - како се одиграва у животу.

О томе такође треба да се говори, да би родитељи разумели са чиме могу да се суоче. Да појасним најпре: школа нема формалну обавезу да се бави социјализацијом. Од учитеља се тражи да деци пружа знања у оквиру обавезног програма, од разредног старешине се тражи да ученици поштују школска правила, тј. елементарна правила понашања: да се не туку, не пуше, не пију, не уништавају намештај и томе слично. Од предметних наставника се очекује да припрема децу за такмичења и да учествује на разним конкурсима. Не треба очекивати да ће неке више образовне инстанце уносити у сваку школу програм мера социјализације.

И зато када учитељи нешто раде са децом, они то чине на сопствену иницијативу, у складу са личним поимањем социјализације и њених коначних резултата. Наравно, може свашта да се догоди, врло често и крајње непријатне ствари. Например, схватање да је социјализација производња људи-шрафова за циљеве државе - људи, који знају где им је место, који се слепо повинују наредбама претпостављених и немају сопствено мишљење.

80-их година прошлог века, у сред таласа разних педагошких иновација , појавио се термин УУ. Он се дешифровао као „утрефи и удовољи“. Управо је то васпитавала код деце ауторитарна совјетска „педагогија захтева“. Против тога је требало да се бори очекивана нова школа, али све је пало у воду, па је нова школа испала још гора него стара. Принцип „утрефи и удовољи“ живи и данас, прихвата се као нешто позитивно. Његове присталице (међу којима, узгред, има не само педагога, већ и родитеља), полазе од тога да ће дете морати читав живот да проведе у друштву у коме не смеш да истрчаваш, у коме је опасно да говориш оно што мислиш и да је најбезопаснија стратегија да будеш као сви. Дете треба на то да се навикава од малих ногу , иначе ће имати потешкоћа у животу.

У чему се то испољава? Детету се у школи сугерише да је друштвено изнад личног, што значи да он мора нешто да жртвује ради учешћа у неким завршним школским манифестацијама, да жртвује своје секције, активности у студијима. У противном, прете му ниже оцене које кваре општу карактеристику.

Дешава се да учитељ насред часа развеже дуг говор о томе да деца морају да буду достојни чланови друштва, да буду корисни и тако даље. Само једно не могу да разумем: зар му није жао времена? Нема о чему другом да прича на часу географије, руског језика? А то се, нажалост, често дешава. Или, дете тек што је рекло своје мишљење које се не поклапа са мишљењем учитеља, а већ му затварају уста, са већом или мањом дозом грубости. У дијапазону од: „Задржи своје мишљење...“ па до: „Није нас брига шта ти мислиш, одговарај како се од тебе тражи! Полагаћеш завршни испит!“

8.

Ако се детету усађује управо такав модел социјализације, а не можете да га преместите у другу школу из неких разлога, родитељи морају на то правилно да одреагују.

Одмах да кажем: потпуно је бескорисно ићи код таквих учитеља и расправљати се. Ви не можете да промените њихове погледе на живот, посебно ако су то старији људи, окорели у својим предрасудама. Тиме ће те само наудити деци: ви сте дошли, посвађали сте се и отишли, а деца су остала на немилост тих тзв. васпитача душа, који су сигурно у стању да се освете деци.

Али оно што можете и морате да радите јесте да разговарате са децом, разматрате такве ситуације и учите их да правилно одреагују. Притом немојте да се плашите да ћете урушити ауторитет учитеља, јер не може да се уруши оно што не постоји. Деци морате да кажете отприлике ово: да, учитељ није у праву. Да, он те је неосновано окривио. Да, он је глуп. Али, схвати: он није последњи глупи, неправедни човек у твом животу. Научи да сарађујеш са таквима. Не можеш да их промениш? Он захтева од тебе формално извињење? Извини се, то те ништа не кошта. Друга је ствар, ако он од тебе захтева нешто више: да се одрекнеш од нечег што је теби важно, од твојих принципа. У том случају треба пристојно остати при своме. Само немој да из гордости падаш у ватру. Направи мањи уступак да би сачувао оно што је важније.

На пример, у совјетско време, када су тражили да мој разред учествује у стројној смотри песама, ја сам деци рекла: да, разумем да није занимљиво, али је потребно, форме ради. Али, ако желимо да нас оставе на миру, хајде да наступимо, да квалитетно наступимо. Форма ће бити задовољена, па ћемо да их се решимо. У противном, ако се позивамо на принципе, почеће да нас малтретирају, зановетају и онда нећемо моћи да се бавимо оним што нас заиста занима. Знам да ће некоме то да изгледа лицемерно. Али, то није лицемерје, већ уштеда енергије, да тако кажемо. Право лицемерје је када се људи претварају да искрено доживљавају нека узвишена осећања. Овде се ради о нечем другом - о прихватању правила игре, и то у ситуацији где не мора да се иде против савести.

9.

Кад је у питању социјализација деце, ту праве грешке не само педагози, већ и родитељи.

Једна од најнепријатнијих је када родитељи упорно приговарају деци, с разлогом и без разлога (по принципу „да им живот не изгледа као мед“), искрено сматрајући да их на тај начин челиче и припремају да подносе превртљивост живота одраслих у будућности. Наводно, што се више напати у детињству, касније ће му бити лакше. Као да је судбина сваком човеку одмерила неку количину страдања, коју је боље истрпети сада, него у непредвидљивом „сутра“.

Знате чиме се то заврши? У најбољем случају пијанством, а у најгорем наркоманијом, јер у неком тренутку човек осети: ја тако нећу, не желим тако да живим! Он попије прву чашицу и осети да му је лакше! Њему је добро, све је решио. Из истог разлога све више деце се данас окреће компјутерским играма. То је такође заштитна реакција психе, начин да се привремено избегне тај непрестани, раздражујући и досадни притисак родитеља. Не сме се вршити притисак! Тинејџер је узаврели котао, ако све вентиле затвориш, па нагло прасне, то ће бити жестоко.

10.

У циљу правилне социјализације детета, као и ради његове сигурности, потребно је да отац и мајка за њега представљају ауторитет. Без тога се не може.

Наравно, социјализација ће се остварити, али не онаква какву желе родитељи. Због тога треба заборавити речи: “Читавог живота радим оно што морам, а не оно што хоћу!“ ,алудирајући на то да и дете треба тако да ради. Шта он може да помисли, слушајући те речи, нарочито у тинејџерском узрасту? „Немојте да ме гњавите, не помишљајте да ћу поновити ваше грешке! Ко сте ви да ми делите савете, шта сте постигли у животу, ако све време радите оно што не желите?“

Напротив, ако дете види да су родитељи срећни људи, имућни, они ће за њега бити ауторитет, вероваће њиховим речима. Притом „имућни“ не значи да су богати олигарси, да имају све у животу. Не ради се о висини прихода, нити о каријери, већ о томе да је човек пронашао своје место у животу, реализовао своје способности, научио да воли и буде вољен. Чак и ако вам то не изгледа тако, треба у себи изазивати такво позитивно расположење и став, тражити га у ономе што имамо. Да, нека је моја плата мала, али зато ја волим свој посао. Нека је наш стан мали, зато ја волим свог мужа и децу. Онда ћете моћи да кажете детету: “Види, ја радим то и то, а за ово ме баш брига! И мени је добро!“ Можда дете неће имати такав однос као што ви имате, али ће вас бар чути. Ако види да су његови родитељи срећни и успешни у животу, значи да има смисла послушати њихове савете. Можда и кажу нешто паметно, помислиће.

Нина Наумовна Ивашенко

Припремио Виталиј Каплан

Извор: https://foma.ru/shkola-eto-pro-stradanie-distsiplinu-povinovenie-opyitnyiy-pedagog-rasskazyivaet-pravdu-pro-sotsializatsiyu.html

Превод: Православна породица, фебруар 2019.