О. Николај Несправа: Права љубав је без нечистоте

ПРАВА ЉУБАВ ЈЕ БЕЗ НЕЧИСТОТЕ

Свештеник Николај Несправа о младој генерацији и оснивању породице.

Парохија Иверске иконе Божије Мајке је познатa на Украјини као достојни украс града Дњепра и предивна школа живота, у којој многи људи стичу праве животне оријентире, склапају чврсте бракове. Ми смо поразговарали са њеним настојником, протојерејем Николајем Несправом, доктором богословских и филозофских наука, који већ 25 година верно обавља свештенички позив, о томе како млади данашњег поколења заснивају породице и с тим повезаним питањима журбе, целомудрености и праве љубави.

- Да ли је тачно да је данас теже прићи вери него рецимо 1980-е или 1990-е?

-Човек који је тражио Бога почетком 1980-их, пролазио је кроз пећ искушења - његова вера се буквално чистила огњем. Ја разговарам са покољењем људи те епохе и знам да су они врло тврди (у вери). Њихова вера је непоколебљива пред лицем раскола или јереси. То су златни бисери који данас украшавају нашу Цркву.

Људи из времена перестројке (крај 1980-х и почетак 1990-х) су често површно постајали религиозни. Тих година изгладнело постсовјетско друштво је тражило веру, звали су свештенике на све медије, у школе, универзитете. И огроман број људи је ишао у храм, најчешће не схватајући зашто то раде. Није било забрана. Али нису сви који су дошли у Цркву 1990-тих успели да остану у њеним границама.

"Данас је у животу човека огроман број  замена које га одвлаче од спасења."

Наше време је сложеније, обогаћено је масом препрека за веру: наишли смо на појаву која раније још није виђена, када је свет испуњен саблазнима. Данас је у животу човека огроман број замена које га одвлаче од спасења. Сама данашња култура је потрошачка: свуда имамо видео-клипове, брзу храну, све је површно, јефтино. И тај клише се преноси на духовни живот. Свет подлеже духовним «генетским» изменама. Многима је тешко да остану чврсти у вери, а још теже је да приближе веру деци: јер је много занимљивије да гледају бљештави цртани филм или да играју игрице на компјутеру, него да читају црно-белу «дечију Библију». Таквом детету, а понекад и младом човеку је теже да проводи време у храму. Када такав човек достигне зрелост, а потом и старост - он се фактички нађе пред «разбијеним коритом»...

-Код апостола Павла у Посланици Тимотеју имамо изузетне речи: «Који се свагда уче, и никад не могу да дођу до познања истине (2 Тим.3,7). Да ли се ово односи на наше време?

- Ове речи апсолутно тачно преносе оно што се догађа у нашој епохи. Ако је раније високо образовање било доступно малом броју, данас људи лако стичу високо образовање и горде се тим успехом. И све би било добро - они стичу разум овога века, али етимологија речи «образовање» је повезана са речју «образ» - управо је образ Божији који мора бити запечаћен у њима, а који нестаје...

- Да ли се данашње младо покољење разликује од претходних?

- Садашње покољење се разликује од покољења мојих савременика. Ми смо одрасли на улици, у дружењима и играма. Играли смо се «борбе за ватру», имали смо идеје, водили ведар живот. А данашњи млади расту и васпитају се у информационом окружењу, у средини компјутера и апарата. Они нису ни бољи ни лошији - они су просто другачији. Ми то морамо разумети: да се одиграва смена покољења, смена епоха, када се свет мења. Ми морамо бити обазриви према својој деци, младом покољењу. Зато што наша непажња може довести до конфликта. Увек постоји конфликт «очеви и деца», али данас конфликт може да постане још жешћи!

- Успех црквене мисије, како у Русији, тако и у Украјини, повезан је са «омладинским сусретима». Они могу бити различити, али имају један задатак: да Црква васпитава омладину. Често на таквим скуповима људи покушавају да нађу пар. Упознају се, желећи да оснују породицу. Какви би били Ваши савети за оне младе који можда и нису тако дубоко црквени, али који траже своју судбину?

- Црква води човека у Царство небеско. Један од најважнијих задатака Цркве данас је заштита институције породице. Политика многих савремених држава је усмерена на то да уништи појам традиционалне породице и породичних вредности. И то представља опасан изазов хришћанству. Сетите се, прво чудо које је учинио Христос, у Кани Галилејској, је било учињено ради благослова брака. Знамо да је породица нешто најдраже и најсветије у животу човека. То је мала Црква! И због тога ми тврдимо да у основи живота младих људи морају бити духовне вредности, зато што не постоји други пут којим би човек достигао пуноћу среће.

"Људи себе истроше, одлазећи из области истине у област греха."

Ми говоримо да је породица светиња. А данашњи свет је својим понашањем изабрао «грађански брак», који, у суштини, представља друштвено озакоњени блуд. Већина младих људи је уверена да ако они тако поживе, у будућности ће им бити много боље. Људи себе троше, одлазећи из области истине у област греха – и иду даље кроз живот измучени и уморни, као ижвакана жвака. Некада се догађа да они више нису ни у стању да оснују породицу. И наш задатак је да не само препородимо породичне вредности, већ да их свуда чувамо и јачамо, и да васпитамо младе на тим вредностима.

- Шта бисте могли да посаветујете људима, који су се једном опекли, али се труде да нађу своју срећу у другом браку?

- Као што је рекао мој духовник «први брак је од Бога, други од људи, а трећи од сатане». Из искуства свог свештеничког служења примећујем да је највећа грешка у односима - журба. Журба и површност - то су највеће грешке које чине како млади, тако и зрели људи! Сећам се 1990-их година. Био је оргоман број венчања, најћешће су се венчавали људи који су били повезани незрелим и инфантилним односима. И до 2000-е добили смо ужасне плодове тих «треба»: до 80% развода! Ми то не можемо да објасномо шаблонским фразама а ла «не одговарају им карактери» итд. Веровање у обреде и површан однос према тако дубоким стварима, као што су Тајне, штете људима а нарочито младим паровима. За неке венчање не представља Тајну, већ својеврсну гаранцију квалитета брака. А у ствари Тајна брака представља део хришћанског живота.

"Пар мора посматрати и себе и свет кроз призму истине Божије."

Због тога бих хтео да посаветујем младе да не журе: потребно је време да провере једно другог, потребно је искрено осећање. Време је најбољи показатељ, јер се кроз време показују љубав, пријатељство, вера у човека. У току тог пробног времена  људи би требало да осете најважније - да не могу да живе једно без другог. Ако бисмо говорили о приметнијем и срећнијем елементу љубавних веза, примећујем да пар мора посматрати себе и свет кроз призму истине Божије и да морају волети једно друго не само земаљском љубављу, већ пре свега љубављу у Христу!

Протоиереј Николај Несправа

- Колико времена је потребно да схватимо да је та особа коју изаберемо заиста наша?

- Господ говори: «Куцајте и отвориће вам се, тражите и наћи ћете» (Мт.7,7). Човек мора да тражи, да се моли, да куца на Небо, не гледајући на сат и календар. И Господ ће послати срећу човеку на нама незамислив начин: у храму, универзитету, метроу, на аутобуској станици.

- Могу ли се започињати односи у току постова, ако смо се изненада упознали и срце нам је одговорило на то?

- Пост је време за молитву, али дешавају се различите ситуације, тешко је конкретно рећи...Наш духовни живот одражава ритам Царства небеског. На пример, стројни корак у војсци изражава хармонију и снагу војске, и било који војник који нарушава строј, изгледа ружно. Тако је и у духовном животу: сва Црква живи одређеним ритмом. И ако човек и испада из тог ритма, онда му је веома тешко да гради свој живот. Истинита љубав је без нечистоте, а то значи без греха. Најискренији односи, благословени Богом, не могу да садрже у себи чак ни трунчице греховне нечистоте! Смрад греха ће отровати све најсветлије, уништиће оно најпостојаније. Најбитније је да избегавамо грех који може да помрачи оно најважније у животу човека.

- Читајући апостола Павла, често се питамо, како се може угодити Богу у браку, јер ко није ожењен, брине се за Господње (1Кор.7,32)?

- За Царство небеско брак и монаштво су истоветни путеви. Црква живи благодатним животом у Духу Светом и приказује се као нека птица која има два крила - монашки и породични начин живота. Ако човек може да се одрекне брака ради Бога, схватајући сав значај и величину таквог живота, он гради свој живот и приближава се ка Богу. Али и породица је данас основа Цркве, основа друштва, основа државе. Ако не буде чврсте, нормалне породице, неће бити ни наших држава. За породицу су веома важни морално чисти идеали.

"Онај који воли, увек узима од себе и труди се да то нешто да свом вољеном."

- Даље је код апостола написано: а ко је ожењен брине се како ће угодити жени(1Кор.7,32). Реците колико су важне бомбоњере и букети у даљем породичном животу?

- Када постоји љубав, када смо опијени њом, онда се та љубав и та осећања веома тешко могу сакрити. Дешава се да је пар ограничен скромним буџетом. И онда нам се пред очима одиграва предивна љубавна прича, коју је описао О'Хенри у свом делу «Поклон мудраца». Живели су Он и Она. Он је имао сат без ланчића као  успомену на оца, а Она прелепу косу. И на дан годишњице њиховог брака Он продаје сат да би купио лепу шналу за Њену косу, а Она код фризера шиша и продаје своју раскошну кику да би купила ланчић за сат Драгог. Они се налазе и поклањају једно другом поклоне: шналу за ошишану косу и ланчић за продат сат. Рекло би се да су поклони неумесни, сасвим су бесмислени, али иза њих се крије велика историја најдубље љубави! Љубав је жртвена. И у сва времена није се водила реч о спољашњим атрибутима - бомбонама, букетима и осталим стварима. Онај ко воли, увек ће узимати део себе и трудиће се да да нешто свом драгом. Понекад је то веома велика жртва.

- Последње питање се тиче већ строго супружничког живота. Како бисте ви прокоментарисали речи апостола Павла: „Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем.“ (1Кор.7,5).

- Речи апостола Павла су за хришћанску заједницу Коринта тога времена постала зрна која су на крају дала плод у целој Цркви. Данас ми имамо пожељно, али не строго категорично правило које се односи на ритам интимног живота супружничког пара, уколико се оба супружника апсолутно слажу у погледима на духовни живот. У овом правилу се говори да је време поста време созерцавања и осамљивања. Али оно не важи за пар у коме један од супружника не прихвата хришћански духовни живот. Можемо рећи, ослањајући се на познати текст апостола, да вера жене покрива неверје мужа, и обратно. И због попустљивости један супружник уступа другоме, знајући да је љубав изнад свега.

Треба да имамо на уму златну средину, царски пут на коме не постоје крајњости, али постоји јасна граница.

Хтео бих да пожелим свима онима који читају ове редове да нађу и изграде личну срећу, да заснују чврсте бракове и добар живот у Христу. Нека вас Господ чува у љубави и слози!

С протојерејем Николаем Несправој

Разговарао Сергеј Епик

15 мај 2017.

Извор: Православие.ру, http://www.pravoslavie.ru/103463.html

Превод и подвлачење Православна породица, Душка Здравковић, август 2017.