Протa Димитријe Смирнов: Будућност се рађа у породици

ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ СМИРНОВ

БУДУЋНОСТ СЕ РАЂА У ПОРОДИЦИ

... Шта је то данашња школа? Пушење, наркотици, блуд, крађа. Школа је место на коме се млади кваре. Један од главних задатака данас је задржати младе у породици као домаћој цркви и сачувати њену црквеност. Ако погледате педагошку литературу од пре 100 година, онда нећете срести израз као што је „пубертет“. Тада није постојало никаквог пубертета! Деца су расла и васпитавала се у породици. Пубертет је утицај школског колектива који постаје већи ауторитет од породице или Цркве; и оно што је дозвољено у том колективу - поцепане фармерице, слушалице итд. - постаје за дете вредност, а оно што је важно у породици - богослужење, иконе, причешћивање Светим Христовим Тајнама - престаје да буде важно...

 

Гнома је поука, сликовит израз који изражава некакав философски смисао или мудрост. У том жанру о породици говори Председник Патријаршијске комисије за питања породице, заштите материнства и деце, протојереј Димитрије Смирнов.

... Постоји руска изрека, да су очи огледало душе човека. И заиста у очима се одражава све што се дешава у човековој души. У очима се може видети злоба, завист, похлепа. Чак постоји и  овакав израз: завидне очи. Само се под дебелим стаклима могу сакрити. По очима се много тога може одредити о и познатој навици. Обични људи су непажљиви, ја бих чак рекао катастрофално непажљиви. Због тога и имамо толико породичних трагедија на породичној основи - не гледају пажљиво у очи. Од тога проистичу разне породичне трагедије. Нисам се оженио за праву, нисам се удала за правог, што је чешће. А све због тога што ниси гледала у очи, већ на разна друга места, и због тога се десило то што се десило.

... Како размишља свака мама која се одлучује да убије своје дете? Она размишља да јој то дете није потребно, имаће због њега непријатности, зато што ће оно, појавивши се на свету, изменити њен живот. Она мисли да ће га променити на горе. Зашто? Па, прво, морали би да му одвоје бар четири метра квадратна њеног простора. Затим, иако дете врло мало једе, ипак одређен део буџета ће отићи на то да би се оно хранило. А колико ће оно узети времена? То је основно. Зато што је детету све време потребна пажња... Зато жене убијају бебе, зато што желе да буду срећне, а дете је такав објекат, који не допушта човеку да живи како он хоће...

... Постали смо гори од животиња. То је потпуно недостојно човека. Ову мисао треба усађивати деци, да је абортус сасвим неприхватљива процедура, да је то прави фашизам. О оваквој промени свести Руса се побринуо Хитлер. У документима који су остали после Трећег Рајха било је написано да је потребно да се абортус учини потуно прихватљивом процедуром а да се трудноћа сматра болешћу. И ево докле смо сада дошли. Имамо земљу побеђеног фашизма. Треба да вратимо филм уназад.

... Да држава плаћа убиство својих грађана је нонсенс. То се дешава само у северним европским земљама и у Швајцарској. Нигде: ни у Америци, ни у Француској, ни у Немачкој, ни у Италији... не постоји такав безобразлук - да држава убија своје грађане, посебно у Европи која инсистира на правима човека - свуде је укинута смртна казна. Код нас, у Русији, ако си ти терориста, живећеш све док не умреш на природан начин а ако си дете, још неформирано, због нечега су те зачели, бићеш убијен... обавезно ћеш бити убијен на рачун рођене државе, чији си грађанин могао да будеш.

... Зар је нормално да богати било ког узраста и било које сексуалне оријентације сада могу да купују себи децу? Зар у томе постоји нешто добро? А експлатисати  своје тело за новац - зар то није проституција? Зар то није најгори од видова проституције, зато што је у то увучено још невино дете? Да ли су га питали за то? Да ли оно има било каква права? Или је унапред осуђено да буде лишено мајке? (Мисли на изнајмљивање утроби мајке за рађање деце, прим.прев.)

... Наш народ је совјетски. Потребно је да се још дуго проповеда, буди, чисти. Ако желимо да се као нација бавимо тиме, онда је потребно и да се латимо тога. А свима који су против тога, да се каже: „Готово је! Доста! Рекли смо и видећете!“ И ако вам се свиђа да се у нечему тако антиморалном вежбате, онда то радите на неком другом месту. Ми ћемо наставити наш историјски пут без вас. Доста сте нас либерализовали! Нас већ нема пола милијарде људи због вас и вама сличних, и ваших, узгред, предака. Зато што се неки њихови потомци отворено хвале како су њихови преци овде вршили „подвиге“! Нама то није потребно! Ми имамо свој посао, своје бриге. Ми ћемо се бринути и спасавати Русију. И децу ћемо учити како треба. И на основу чега се ми све време налазимо у таквом стању да је потребно да се стално осврћемо, да нешто некоме тамо доказујемо, молимо... Бескорисно!

Млада породица

... Наш народ је добар. Само је педагошки и црквено запуштен. Ја сада говорим као грађанин, пре свега као руски човек, за кога руска култура и сав наш хиљадугодишњи пут представљају највећу вредност. Овде, на истоку Европе, ми смо створили јединствену цивилизацију, која није слична ни једној другој. Ми смо створили музику и литературу и архитектуру и шта све нисмо направили! И шта, све то мора бити просто уништено, да избришемо целу историју?

Ја бих желео да се моји праунуци такође наслађују и Мусоргским, и Аном Павловом, и у најгорем случају, чак и естрадом. Ето од чега морамо да почнемо. А наша руска школа не зна кога хоће да васпита, до сада се батрга у чему се састоји образовање, не постоји реална концепција, постоје само нејасне уопштене речи, иза којих нема баш ништа...

... Шта је то данашња школа? Пушење, наркотици, блуд, крађа. Школа је место на коме се млади кваре. Један од главних задатака данас је задржати младе у породици као домаћој цркви и сачувати њену црквеност. Ако погледате педагошку литературу од пре 100 година, онда нећете срести израз као што је „пубертет“. Тада није постојало никаквог пубертета! Деца су расла и васпитавала се у породици. Пубертет је утицај школског колектива који постаје већи ауторитет од породице или Цркве; и оно што је дозвољено у том колективу - поцепане фармерице, слушалице итд. - постаје за дете вредност, а оно што је важно у породици - богослужење, иконе, причешћивање Светим Христовим Тајнама - престаје да буде важно.

... Помоћ Цркви, породици може да буде у томе што ћемо направити нешто алтернативно у данашњем превише деструктивном школском колективу. На пример, породични клуб при храмовима. Можда да тренер у секцији у коју дете иде два пута недељно замени оца. Тако ће и овде дете видети да постоје људи који живе другачије него у школи; њихов циљ није да гуше, понижавају, исмевају. Управо супротно томе, вршњаци могу да га заштите. Дете из малодетне породице, у којој имамо једно или два детета, тако добија одмах много заштитника, браћу и сестре. Већ је познато да деца из велике породице обично све умеју, нечега се не боје, одрастају као храбри, способни, осећају се сигурно. И та заштићеност је веома важна за развој човека.

Ако покушамо да кренемо путем отварања породичних клубова, храм и породица ће се у сазнању детета слити у једно цело, и мали човек ће, схватајући Цркву као благо, успети да се одупре савременим кошмарима, да преживи у наше тешко време.

Извор: Часопис „Покров“

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, мај 2017.