Олга Гуманова: Отићи од маме

ОЛГА ГУМАНОВА

ОТИЋИ ОД МАМЕ

У редакцију „Православног света“ стигло је писмо: „Ја не могу да схватим које планове Бог има са мном. Коме је потребна моја несрећа? Ускоро ћу напунити 40 година, живим у невеликом стану с мајком. Имам занимљив посао, много пријатеља, певам у хору, похађам недељну школу (веронауку-прим.прев). Спољашност ми је обична, не облачим се неукусно и нападно, учествујем у активностима на послу итд. Али, нисам удата, ни мужа ни дете немам. И, наравно, неће их ни бити...

Одговара психолог и публициста Олга Хуманова:

Здраво, драга Елена!

Ја вас у потпуности разумем. И ја сам била црквена девојка, дуго времена остала сам усамљена и удала сам се су 32. години, то ми је био први брак. Током тог периода живота много и напорно сам размишљала о разлозима своје усамљености и постављала Богу питања на која нисам добијала одговор.

Када сам успела да решим свој проблем пожелела сам да помогнем другим младим женама које се налазе у истој животној ситуацији. Сада водим семинаре за све које би хтеле да разумеју своје односе с мушкарцима и формирају их.

У Вашем писму видим много речи о мами. Ускоро пуните 40 година, али настављате да живите заједно с мајком. Мајка за Вас доноси толико важних животних одлука, попут тога да ли усвојити или не усвојити дете, ићи у манастир или остати у свету. За Вас је главно да „мама неће одустати“.

У савременом свету, дете се одавно не жени и не удаје док је код родитеља. Пре него што сачине диаду – брачни пар – данашњним младим људима је потребно да оду од родитеља, осамостале се и постану једночлана породица. Обично та етапа настаје у студентском добу или непосредно после окончања студија – одрасло дете започиње одвојени живот, некада се сели у други град, учи да слави Нову годину и друге празнике не са родитељима, већ са својим друштвом.

Данас није могуће ступити у брак без те важне етапе самосталног живота. Многим мојим клијенткињама приватни живот је напредовао након што су започеле самостално да живе или су престале на други начин да буду дете у породици. Некада се то чини јако тешко, практично неизводиво без помоћи психолога, детаљном личном терапијом. Кћерка може отићи од мајке нпр. из Иркутска у Москву а да јој у глави и даље буду мајчина упутства, оцене, савети.

Недавно сам на семинару имала овакав случај. Поставила сам групи питање: „Девојке, замислите да се пробудите једног прексрасног јутра и откријете у себи чудесну способност да се изузетно јако допадате мушкарцима, очаравате их, терате да се заљубљују у вас. У круг око вас се скупљају обожаваоци, траже вашу пажњу, одмах нуде и руку и срце. Шта би се десило с вама?“

Једна девојка након што је размислила, одговорила је: „Тада бих ја престала да будем добра девојка. Мама ми то не би одобрила.“

Покушајте да урадите следећу вежбу. Реците мајци: „Мама, ја сам одрасла жена и одлазим.“ Уколико не можете да јој кажете у лице, покушајте то рећи њеној фотографији, написати јој писмо које нећете послати.

Још једна вежба. Кажите: „Драга мама! Не знам да ли ће те ово учинити огорченом или ће те, напротив, обрадовати, али срела сам мушкарца својих снова и са њим ћу бити срећна.“

Живот у цркви, учествовање у Светим Тајнама, живот у заједници може бити то плодотворно средство које помаже хришћанину у духовном узрастању, развоју његових таланата, цветању. А, могуће је и да се у тој црквеној средини загуши и сасуши. Не решавати своје проблеме а себе уверавати да је такав начин живота здрав и благочестив. На пример, једна моја познаница у огромној Москви је нашла таквог духовника који јој је одредио епитимију, забранио Причешће и одредио јој велики број поклона (метанија) јер је на свој рођендан отишла на кафу и плес са младићем. Била је у касним тридесетим, али се одевала тако да су је многи сматрали за ревносну муслиманку и у том свом узрасту још ни једном није имала љубавни састанак.

Наравно, у великом граду не би било тешко наћи свештеника са потпуно другачијим погледима на предбрачни однос међу половима. Знам неколико уважених духовника који су, насупрот овоме, грдили своја духовна чада јер девојке нису излазиле међу свет, када су биле у млађем узрасту у ком треба ићи на плес, упознавати младиће, јер ће то са годинама бити све теже и тада је велика вероватноћа да неће издржати тежину крста усамљености и пашће или у очај или у блуд. Али та моја познаница нашла је себи духовника који је имао скоро монашка правила. Зашто? Зато да би јој он давао могућност да на себи ништа не мења и никуда не стреми. Усамљена? За то увек постоји могућност да се жали како духовни отац не даје благослов за одлазак на плес, а на другим местима не успева никога да упозна.

Променити свој живот захтева труд. Али размислите: колико сте још спремне да подносите усамљеност? Десет година, пет, две, годину? Или више нема стрпљења јер је извор пресушио? Можда је сада вредно ризика?

Извор: Правмир, http://www.pravmir.ru/ujti-ot-mamy/

Превод: Ирис Б. Влајић, Православна породица, мај 2017.