Нови руски дечији омбудсмaн о многодетности, абортусима...

ТРЕБА ДА ИЗАБЕРЕШ ШТА ЈЕ ЗА ТЕБЕ ВАЖНИЈЕ - ДЕЛО ИЛИ ДА ДОКАЖЕШ КО СИ

8. септембра 2016, је за Опуномоћеника за права детета при Председнику, била постављена Ана Кузњецова - оснивач пензенског хуманитарног фонда „Покров“, мама шесторо деце и супруга настојника храма у селу Уварово, Пензенске области. Тога дана је на радију ВЕРА био интервју у коме је она испричала о својим погледима на  многодетност, абортусе и проблеме хуманитарног рада. „Фома“ је изабрала неколико најинтересантнијих мисли новог дечијег омбудсмана.

 

 

О животном стандарду породица

Данашњи захтеви социјализације су довољно велики  и не би требало да савременом човеку говоримо како су, на пример, до револуције деца по реду носила исте ствари!

На федералном нивоу, нема сумње, треба говорити о снижавању износа хипотеке која је за многе постала тешко задуживање. Многе маме би највероватније родиле и треће, и четврто, и пето, и шесто дете, кад би имале стамбени простор.

О многодетним породицама

Самостална многодетна породица не тражи ништа ни од кога. Она само хоће да је схвате и прихвате онакву каква она јесте... Када идеш и око тебе се налази гомила деце: једно је отрчало, друго је угазило у бару, ти, природно, осећаш на себи погледе пролазника. Одмах вам постављају питања. „Да ли су сва деца ваша? И сва су од једног мужа?“ Извините, али и такво питање сам чула. „Да: сва су моја, ни једно није усвојено. Ја и муж још увек нисмо спремни за то, али можда ће их бити касније“...

Говори се о окружењу доступном за инвалиде, али исто то треба учинити и за многодетне. Да бисмо могли да неколико деце упишемо у исту школу, у исти вртић. Да бисмо могли да са децом одемо код лекара и уђемо без чекања.   

Многи од нас су одрасли у породицама са мало деце, у којима је било једно-двоје деце. Ми нисмо имали навику да живимо у многодетној породици, нисмо навикнути на то стање, и то нас плаши. И ако је мама родила дете, њој је наравно страшно, пошто је она била јединица код своје маме. Око ње се нису рађала друга деца, зато се многодетност и схвата као стрес. Мислим да је управо то узрок брига и стресова. Страх од многодетности је само у психолошкој баријери, зато што се човек боји неизвесности и то је нормална психичка појава.

О абортусима

Најмањи број оних који дођу да абортирају, сагласно статистичким подацима, говори да то ради због економског фактора. Основни разлог је немотивисаност за рођење следећег детета.

Не постоји панацеја (универзални лек) против абортуса... Жени је тешко, она не жели да улази дубље у ту причу и, у принципу, она је за себе све одлучила. Али, сваки пут у таквој ситуацији, потребно је да још једном поставимо себи питање, и дај Боже да оно буде у корист детета... У било којем случају, наш задатак је да помогнемо. За некога је важно паковање памперса, за некога добра реч, за другог могућност да се реше нека судбинска питања.

Сада желимо да оснујемо федералну Службу помоћи трудницама, за жене које би могле да позову и, не представљајући се, испричају о свом проблему. И да бисмо схватили из ког је она региона, и да бисмо нашли ону организацију која у њеном региону може да јој помогне... Свакако, нама је потребно да изградимо систем државне помоћи и да га све више ширимо, да га учинимо доступнијим  и можда анонимним.

О хуманитарном раду и непрофитним организацијама.

Пре него што било ко почне да се бави хуманитарним радом, потребно је да одреди правац декивања и да се спреми за тешкоће. И не треба да очекује захвалност, ти то радиш због самог себе. И требало би да научимо да добијамо радост онда и када је нема.

Волонтерство ће се једном завршити, човек ће на себе преузети обавезе овог или оног степена... Када си научио да преузимаш одговорност на себе, тада се већ може рећи да ћеш вероватно окупити око себе друге људе. Када се окупља група људи-истомишљеника, и они су свесни да заједно одговарају за неко дело, онда ће се појавити вероватноћа да настане друштвена организација. Ми одговарамо за оне које су нам дали. Ако узмете мој телефонски именик, онда ћете под речју „сирочић“ наћи неколико имена.

Ја врло верујем у људе са иницијативом, који преузимају одговорност на себе. Сматрам да они на својим раменима носе веома много. То су они људи који не могу да кажу да постоји проблем и и затим тим га ставе у информациони простор, већ тај проблем решавају и одговарају за своје поступке.

Понекад треба да изабереш шта је за тебе  важније - дело или да докажеш ко си.

Друштвене организације се веома флексибилне и представљају лакмус папир за оно што се дешава у овом или оном граду, селу, региону. Оне показује да овде постоји та или нека друга иницијатива и то је добро. Овде имамо могућност, имамо  потребу, имамо  потенцијал. Врло је важно сачувати све то. Важно је да не угушимо тај огањ, који се сусрео са бирократском машином или неким тешкоћама друге врсте.

Ресурсни центри су позвани да постану тачке раста. Без додатних бирократских операција они су позвани да дају друштвеним организацијама методе развоја: да дају донације, да обучавају волонтере, да понуде програм рада.

Ресурсни центри су, нажалост, различити, постоје и они који једу донације.

Ја бих данас веома уздржано говорила о ресурсним центрима, управо као о ресурсним центрима у правом смислу те речи. Они још нису до краја разрађени.

О својој породици

Ми већ 11 година градимо кућу, овде смо дошли са троје деце, а сада их имамо већ шесторо, и без обзира на то, сви живимо у истој просторији. Не знамо како да их раздвојимо, иако су сва различитог пола и узраста! Наравно да им ми ништа не можемо гарантовати, ми не знамо какав ће бити њихов живот, али увек је потребан неко рођени поред.

Са сваким новим дететом као да се  поново рађаш и добијаш више снаге. Када се прво дете родило, Маша, мислила сам - доста је! Они који имају двоје деце су хероји! Ја сам просто падала с ногу, све ми се претворило у монотоне дане. Размишљам: крај! Али, када се родила друга ћерка, знате како се све променило. Дарја уопште није таква као Маша, има свој посебни карактер, има веома интересантне погледе на живот, филозофске. Треће дете, Иван је супротно томе, директнији: бави се борбеним вештинама, још није имао пет година а знао је да броји и стотине бројева. Николај воли да црта и плива. Тимотеј и Лав - још увек не знам шта ће из њих бити. Тимотеј је врло предузимљив. Даша о њему говори: „Изгледа да ће он бити веома самосталан, добар човек! А ја ћу бити млада и лепа!“

Извор: Фома.Ru

13. септембра 2016 г.

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, фебруар 2017.

http://www.pravoslavie.ru/96990.html