Шта наставници замерају родитељима својих ђака?

ЉУБИНКА-БОБА НЕДИЋ

ГДЕ ЈЕ КРИВИЦА У ПОНАШАЊУ РОДИТЕЉА?

Има је и те како. Не можемо само ми бити одговорни за неуспех и незнање њихове деце. Набројаћу неке од грешака, а надам се да ће свима бити јасно да не мислим да су сви родитељи такви, нити да има родитеља који праве све од наведених грешака...

 

– Од нас с пуним правом очекују да њихову децу научимо градиву. С друге стране, не воле да чују да ми од њих очекујемо да своју децу науче лепом понашању и радним навикама, а то је у њиховом домену.

– Не уче их самосталности. Нуде им приватне часове и кад треба и кад не треба (ово документујем ситуацијом из учионице – “Зашто не слушаш о чему говоримо на часу, него гледаш кроз прозор?” – “Мени ће то приватни професор да објасни.”).

– Изгубили су корак с временом – ни не знају шта њихова деца све раде на интернету.

– Не постављају ограничења и правила у коришћењу слободног времена – деца често имају телевизоре у својим собама, који их васпитавају, а да родитељи појма немају шта деца гледају сатима. Мислим, ОК је да имају ТВ, али није ОК да гледају стихијски, да родитељи то нимало не прате, и не коментаришу макар те сестре Кардашијан.

– Преоптерећују их неким активностима, које спадају у родитељске амбиције, тако да су деца некада буквално преморена док су на настави (пример: тренинзи који почињу увече у 21 сат, а дете иде у преподневну смену).

– Немају времена (а неки ни навику) да проверавају да ли је дете учило довољно за сутрашњи дан, да ли има тест, писмени задатак, да ли усмено одговара сутра.

– У школу долазе кад много морају, а некада ни тада.

– Ако њихово дете разбије прозор, плате, а дете прође некажњено.

– Немају довољно контроле над вечерњим изласцима када је сутра радни дан. Не    брину о томе што ће дете које ноћас до 2 гледа ТВ, сутра до 12 бити поспано.    Пропадоше прва 4 часа!

– Не разговарају довољно са својом децом о лошим појавама у друштву, лошим моделима у окружењу.

– Пред децом говоре с омаловажавањем о дипломи, знању, па и просветним радницима. Слажем се да имају право на такво мишљење, али немају свест о томе да на тај начин обликују децу у непожељном смеру.

– Често се хвале да су најбољи другови / другарице својој деци, што је глупост прве врсте – деца у тим годинама вапе за ауторитетом, као стабилним ослонцем у животу.

Илустрација из књиге: Ко је газда у вашој кући, Креативни центар

– Постављају нереалне захтеве – захтевају највише оцене, успехе на такмичењима, чак и када деца не могу одговорити таквим захтевима. Строгост те врсте често води у отпор према школи, или бесомучно бубање и изолованост од света.

– Хоћете да вам деца буду безбедна, а нећете да изгласате плаћање обезбеђења. Извините, ја не знам борилачке вештине, и не мислим да је мој посао да заустављам на вратима пијане и дрогиране. Имам и ја породицу, којој не би одговарало да добијем песницу у главу или нож у стомак. А нисмо ми криви што је друштво постало генерално мање безбедно него што је некада било. Закон нам не дозвољава да закључавамо школу, а школа нема пара да плаћа обезбеђење.

– Имате огромна очекивања од нас, а не схватате да ми проводимо само четвртину дана са вашом децом. Преосталих 18 сати, она су ваша и само ваша одговорност. Оно што се ту поквари, ми не стижемо да поправимо, и то немојте од нас очекивати.

– Желите да вашој деци пружимо образовање за XXI век, са којим ће се сутра лако и добро запослити. Направите такву атмосферу да на следећим изборима главна тема предизборне кампање буде образовање, сарадња са тржиштем рада, и опремљеност школа.

– Родитељи често идеализују своје дете. Не знају да се опија скоро сваког дана, да је сексуално активно од 14. године, да ујутру крене у школу, поподне се врати кући, а да поред школе није ни прошло. Нама донесе неко лекарско оправдање, и ту се прича завршава. Идеализује и његове способности, и не може се помирити с тројкама. Оцене су онда наша грешка – до нас је, а не до нереалних родитељских очекивања, или мањих способности детета.

– Ако дете из школе дође незадовољно, јер му је било досадно, родитељ га не пита “Извини, а шта теби није досадно?”, већ аутоматски грешку приписује наставницима.

– Не брину о томе ко су хероји њиховој деци, ко су им узори.

Не баве се довољно својом децом, било из недостатка времена, интересовања или умећа. (Одговор типа ‘ни моја мајка се није бавила мноме, или баба мојом мајком’ може да стоји једино ако је у животу вашег детета све исто као у вашем, или бабином у тим годинама).

Криви су и медији, него шта него да су криви! Али, не зато што пишу о лошим примерима из просвете, већ зато што их добри примери нимало не интересују. Не памтим да сам прочитала репортажу направљену са омиљеним учитељем, наставником, професором у школи. Не памтим да су дошли на један час да виде како то данас изгледа, па о томе пишу.

Па, наравно да нису! То не продаје новине. Новине продају старлете, Цеца Национале и љубавни живот њене деце.

О систему не бих. Нисмо у љубави.

***

Колико сам одмакла након оволиког писања?

Хм… Па баш и не много. Излистала сам неке проблеме, и установила да и просветни радници, и родитељи, од ових других имају неиспуњена очекивања.

Ђаци се ту слабо питају. Они се баве Станијом, Сорајом, Кристијаном, Цецом и бицепсима Секе Алексић. Школа им је досадна, јер им нико није објаснио да приоритет школе није да буде забавна, већ да пружи знање. Демотивисани су, јер им је јасно да се запослити неће, ако немају везу. Ако је имају, небитно је какве ће им оцене бити. У друштву у коме се диплома не цени, није ни фер да од деце очекујемо да цене образовање.

Али, када већ тако стоје ствари, можда бисмо макар могли да укапирамо да су наставник и родитељ на истој страни – на страни детета. То се у већини земаља подразумева, што значи да није немогуће.

П.С. Ја сам и родитељ и наставник, а овде говорим само у своје име. Јесам одговорна за написану реч, али задржавам право да имам своје мишљење. То ми немојте оспоравати, уколико се не слажете с мојим мишљењем. Понављам, не мислим да су сви наставници, или сви родитељи исти. Има их сјајних на обе стране. И ту је деци најбоље.

Али, има и оних других, и у све су већој већини (није плеоназам – има разлике између већине од 51 и оне од 98% :) )

Извор: ljubinkabobanedic.blogspot.com