Оскрнављена лепота

ОСКРНАВЉЕНА ЛЕПОТА

...А где су даме са шеширима, где су жене са лепим марамама, бакице са шареним марамама? Свуда видимо особе једног неодређеног пола – исто ошишаних и исто оденутих. Где су нестале девојчице, девојке, жене, баке? Достојевски је писао: „Лепота ће спасити свет. У Русији лепота је изражена у православљу.“ Како видимо, други део цитата су уклонили, избрисали, заборавили. Случајно? Намерно! Дошло је време да жене отворе очи и поново постану жене...

 

Поштовани читаоци, доносимо исповест девојке која је схватила погубност неженствене моде, мушкобањастог понашања и повођења за њом:

Ход им је свима сличан: брз, чврст, уверен. Често се и псовке чују. А веома-веома ретко видиш скромну, нежну, лепу девојку или жену у хаљини или сукњи, са марамом или шеширом, са бујном косом, са неизмазаним, чистим лицем, са природним руменилом на образима.

Слава Богу, Он ми је помогао да то видим кроз исповест и упуства свештеника. И када сам одједном све то схватила, била сам просто поражена тиме да живим у свету где је све изокренуто наглавачке и као и да и ја сама то радим. Позлило ми је од те осакаћености, оскрнављене и убијене лепоте, од вриштеће вулгарности, примитивне једноликости, демонске хуле.

Испоставило се да носећи мушку одећу, ми нарушавамо Закон Божији, јер је у Библији написано: „ако жена одене мушку одећу а мушкарац  женску, смрћу ће умрети.“ Имајући у виду да смрт душе наступа од греха, а касније и смрт тела, уосталом за гресима долазе невоље и болести, да би се човек уразумио, да не би погинула његова душа, да би се спасила, пришла к Богу. Наша спољашња форма одражава се на садржај, на душевни мир. 

Облачећи мушку одећу, жене не само да постају сличне мушкарцу него и преузимају на себе функције несвојствене слабом женском полу, сврставајући се у мушкарце. Тако можемо видети како жена у викендици копа, вуче земљу, носи тешке кесе из продавница, свима се труди да буде све а мужа „слабог и немоћног“ шаље на фотељу испред телевизора на дуван и пиво.

Васпитање и дечака и девојчица се занемарује. Од њих израстају ни за шта способни, феминизирани мушкарци и жене - командири. И ту се опет нарушава Закон, дат Богом. За мужа глава је Бог, а за жену – муж. Муж носи жену као своје тело, односи се према њој као према драгоценом сасуду, негује је. Тако и жена треба да је нежна, крхка, лепа, као љиљан.

Ви кажете: „Панталоне су тако удобне“. Али сећам се да је моја бака и у башти радила, и возом путовала, и краву музла и увек је била обучена у хаљину и сукњу, косу никада није шишала, плела је плетенице, у храм Божији је ишла, била је смирена, скромна и мила.

Ако се запитамо: зашто жене сада не могу саме да роде бебу, зашто царски рез постаје правило готово за све? Одговор је једноставан. У Еванђељу је написано: „Тешко ономе кроз кога дође саблазан“. Одмах се сетимо голих рамена, ногу, леђа, стомака са пупком, у свој обнаженој бестидности савремених девојака. А опомена за конкретни грех, за саблазан је операција и храпав шав после ње, који онда неће бити стављен на гледање и показивање свима.

А голо попрсје све време? Родиле мамице а млека нема, нема чиме да нахрани детенце. Или је од царског реза млеко у грудима (саблазан којом су грешиле) усахло, па беба мора да пије вештачко млеко: то је директна веза!

Када жена изгледа женствено? Наравно, ако има лепу, дугу, живу косу, која сија, а не као шлем обојену или фризуру као боксер. Раније је жена покривала главу марамом а касније шеширом. Постојао је и обичај: за грех блуда жену су изводили на плато, скидали јој мараму и откривали је да буде гологлава. А ми сада сами себе чинимо гологлавима.

А где су даме са шеширима, где су жене са лепим марамама, бакице са шареним марамама? Свуда видимо особе једног неопредељеног пола – исто ошишаних и исто оденутих. Где су нестале девојчице, девојке, жене, бабе? Достојевски је писао: „Лепота ће спасити свет. У Русији лепота је изражена у православљу.“ Како видимо, други део цитата су уклонили, избрисали, заборавили. Случајно? Намерно! Дошло је време да жене отворе очи и поново постану жене.

Извор: Руска недеља

Превод: Милица Николић, Православна породица, фебруар 2016

Фото: Андреи Царенко