О. Јуриј Максимов: о целомудрености

О. ЈУРИЈ МАКСИМОВ

ЦЕЛОМУДРЕНОСТ

Ако жена изгуби уздржање, целомудреност и скромност дароване јој од Господа, ниједна жива душа се неће спасити. - Преп. Јован Лествичник

 

 

Целомудреност – то је уклањање од свих врста блудних дела и одбацивање свега што их изазива, укључујући блудне помисли и маштања. Пре брака и изван брака целомудреност је повезана са чувањем девствености а у браку са чувањем супружанске верности. Целомудреност је заповеђена Богом, Који је рекао: „Не чини прељубе“(2 Мој 20:14) и „Не зажели у срцу свом љепоте њезине (женине), и немој да те ухвати вјеђама својим“ (Пр 6:25)

Колико смо пали...

У савременој култури, на жалост, су се више од свега удружили управо против ове врлине, управо се њој више од свега подсмевају и труде се да је забораве.

Међутим, та врлина је природна за људски род. Тако су  из девствене земље саздани први људи – Адам и Ева, они су били девственици у рају до изгнања, и сада се као девственик рађа сваки човек, природно целомудрена мала деца, чијом незлобивошћу бивају дирнути одрасли.

Често чак и најраспуштенији људи признају да, када би им дошла озбиљна мисао о браку, они би дали предност браку са девственом невестом. Чак и најразвратнији мушкарци, као правило, желе да заштите своје ћерке од разврата и власти блуда што је дуже могуће. Такође, често и окорели блудници признају супружанску верност као незаменљиви део савршеног брака.

Тако да чак и људи најпораженији блудном страшћу, макар и индиректно, исповедају висину врлине целомудрености. Чак и у масовној култури, заснованој на сексу, невиност се често сматра симболом моралне чистоте.

А морално савршенство и чистота, то је управо оно чему стреми сваки прави хришћанин, то је оно што он достиже на путу испуњавања заповести Божијих и подражавања Христу, Који је сопственим примером учио Своје ученике целомудрености. За хришћанина, чување целомудрености је условљено природном жељом да се тело, храм Духа Светога сачува у чистоти – о чему говори апостол: „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви.“ (1. Кор. 3:16-17).

За хришћанина је чување целомудрености диктирано љубављу ка слободи од свих греховних страсти, на шта позива преподобни Антоније Велики: „Не будите робови ни скверних, неприродних страсти, ни срамних похота, толико мрских пред Богом.“

Људи поробљени блудом често оправдавају овај грех, називајући га „слободном љубављу“ и тврдећи да нема ничег лошег у томе да јој се препусте, „не везујући себе узама брака“. Али лукавство сличних изговора види се у томе што су, у суштини, такви односи - „љубав спремна на издају“. Пре или касније један од „партнера“ одбацује другога због неког трећег. Сви, који заступају „слободну љубав“, признају је као оправдање за своје издајство, иако им се уопште не свиђа када и сами буду издани.

Таква „слободна љубав“ нема никакве везе ни са правом слободом нити са истинском љубављу. То  је само жалосно оправдање за слабе људе, поробљене блудном страшћу. Добро је познато је да промискуитетне сексуалне везе доводе до многих болести, да постају препрека за нормалан породични живот, да будуће бракове чине слабима. Такав живот не води срећи: људи који га воде склони су депресији, необјашњивој тузи.

Али телесне болести и изопачења психе су само мале пројаве погубних последица греха. Грех уништава живот блудника већ у овом свету, али најстрашније је то да нарушавање Божијих заповести о целомудрености доводи до ужасне судбине после смрти: „Јер знајте ово, да ниједан блудник... нема насљеђа у Царству Христа и Бога“ (Еф. 5:5); „Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници... неће наслиједити Царство Божије“(1 Кор. 6:9-10); „Нечистима,... и блудницима..., њима је удио у језеру који гори огњем и сумпором, што је друга смрт.“(Отк. 21:8)

Сама реч „целомудреност“ се често објашњава као „цела, потпуна мудрост“. Ми се питамо, како је то повезано са чувањем свога тела и душе од власти блудног ропства? Али веза постоји и то најнепосреднија. Целомудреност – то је чистота душе и тела и савршено потчињавање тела души. Онај ко је достигао ово стање, достигао је такву јасноћу ума и духа, каква је непозната блуднику.

Као што је говорио светитељ Григорије Ниски: „Онај ко је богат целомудреношћу живи у светлости чисте савести, зато што... је његова душа будна у светлости истине... и не предаје се безумљу ни једног од земних сањарења“.

Заљубљеност људи без целомудрија брзо избледи. Напротив, као што говори свети Јован Златоусти: „Од целомудрености се рађа љубав а од љубави небројено мноштво добара“, и „ако се неко научи целомудрију, сматраће своју жену милијом од свега, почеће да гледа на њу са великом љубављу и имаће са њом велико сагласје а са миром и сагласјем ући ће у дом и сва блага“.

Како стећи целомудреност?

Онај ко жели да сачува или задобије целомудреност, не треба да чита сладострасне књиге, да гледа непристојне филмове, треба да избегава такве врсте разговора, слушање непристојних вицева итд. Морамо да чувамо чула, посебно чуло вида, слуха и додира од свега онога што може да изазове пожуду.

Често ђаво убацује помисао о томе како није велики грех погледати или прочитати нешто у вези са блудом, да то није исто као да се чини сам блуд, а значи да то и „није тако страшно“. Међутим ако се човек преда тим предлозима, самим тиме он отвара пут за разбуктавање пожуде у себи и даје ђаволу повоце, којима он може да манипулише човеком.

Такво распаљивање плоти, изазвано читањем непристојних текстова или разговорима или посматрањем таквих слика или бестидним посматрањем другог човека већ доводи до реалних телесних грехова, ако не одмах, онда мало касније када опште расположење човека буде измењено и прожето распламсалом страшћу, којој он тада већ неће моћи да одоли.

Наравно, ако човек једноставно упали шибицу у сену, то још увек није исто што и огромни пожар целог сена, па чак и када човек од те исте шибице запали и следећи сноп сена, то опет није велики пожар и теоретски, у првим тренуцима магновења, могуће је угасити тај снопић сена, не дозволивши да дође до пожара. Међутим, у реалности, знајући све то, ниједан нормалан човек, налазећи се на сену, неће се играти са шибицама и потпаљивањем делова сена. Ризик је исувише велики. А онај који ризикује, ускоро ће се убедити да се пламен шири брже него што је он мислио и да он већ није у стању да га заустави и да је пожар неизбежан.

Мудар човек ће спречити пожар још у фази шибице, штавише, још у фази помисли о шибици. Управо тако и целомудрен човек побеђује блудну страст - не тиме што ће јој дозволити да се у почетку разбукти до невероватних размера да би се потом борио са њом, већ тиме што се труди да тој страсти не дозволи никакав приступ ка свом срцу и што не пушта ниједну кап „горива“ за сладострасне жеље. Најсигурнији начин да се не упадне у провалију је - да се не прилази ивици провалије.

Због тога, као што говори преподобни Јефрем Сирин: „Истински целомудрен је онај који не само што чува своје тело од блуда... него и сваки део свог тела, на пример очи и језик, тај чува целомудреност... у његовом унутрашњем човеку, душевне помисли се не спајају са порочним мислима.“ И свети Игњатије (Брјанчанинов) примећује да прво треба стећи „удаљење ума од блудних помисли и маштања, а срце од блудних осећања и нагона. За тим ће уследити и отуђење тела од телесне пожуде.“

Да се очува целомудреност помажу активна дела милосрђа и уопште телесни труд, као и пост, док су, напротив, лењост и досада, нарочито ако иду заједно са стомакоугађањем - најбоља храна за блудне страсти. Пијанством се потпуно разрушава целомудреност: значајан део горких падова, које човек никада не би учинио у трезном стању, дагађали су се у алкохолисаном стању, тако да целомудрен човек нарочито треба да пројави уздржање при употреби алкохола.

Такође је неопходна појачана усрдност у молитви и редовно читање духовних књига. Познато је да лоше друштво развраћа добру нарав, зато је најбоље да се целомудрен човек уклања од блиског општења са блудницима, нарочито са онима који оправдавају блуд. Свети Игњатије (Брјанчанинов) саветује: „Научи се да будеш скроман: не дозвољавај себи никакву дрскост, чак не дозвољавај себи да додирнеш ближњег без крајње нужде и навика скромности учиниће ти велику врлину целомудрености пријатном.“

Свети Тихон Задонски предлаже ова средства за чување целомудрености: „Памти увек да ходиш пред Богом и да Он увек гледа на тебе и надгледа твоја дела, речи и мисли. Када ти дође лоша мисао, тога тренутка је одгони од себе и моли се: „Господе Исусе Христе, помози ми грешноме“. Често се моли и проси у Христа: „Господе дај ми смирење, целомудреност“ и друге врлине. Без молитве и Божије помоћи не можемо стећи целомудреност... Чувај очи од погледа на лепа лица и уши од саблажњивих песама.“

Што се тиче првог савета – сећања на Бога, овде се може споменути случај са аввом Јефремом и блудницом која је покушала да га заведе. Дуго жена није остављала светога на миру и он јој је, на крају рекао: „Пођи за мном“. Она, обрадовавши се, крете за њим. Помислила је да је старац води на усамљено место. Али свети Јефрем је одвео блудницу на трг, где се скупљао народ. „Овде чини оно што си хтела“ - рекао је он. А блудница му одговори: „Како да радимо то у присуству таквог мноштва људи?“ На то јој авва рече: „Ако се стидимо људи, како да се не стидимо Бога Који види и оно што је тајно.“

Блудна страст особито напада човека у младости, а ближе старости тај огањ се делимично смањује и самим слабљењем тела. Зато онај ко је добровољно сачувао целомуреност у младости показује тиме велику храброст.

Осим тога, очувању целомудрености помаже и природно осећање стида, дано Богом човеку. Тај осећај је познат свима. У својим најсилнијим облицима, он је тако мучан, да се може  упоредити са јаким физичким болом.

Неки људи се у наше време труде да наметну мишљење да је стид нешто застарело, па чак и штетно, да он спречава човека да ужива у животу и зато они позивају да се боримо са стидом и сузбијамо га, претварајући се у бестидну особу.

Такви људи су приметили у себи нешто тачно али су извели погрешне закључке. Заиста, стид изазива патњу. Наравно, боље је човеку да живи без те муке. Међутим, најпоузданији пут да се ослободимо те муке је да не чинимо дела због којих ћемо се стидети. Али, ако смо их и извршили и стидимо се, једини начин да се вратимо нормалном животу је - покајање. Било који други покушај борбе са осећајем стида води само ка духовној и моралној деградацији човека. Никоме се не свиђају бестидни људи.

Осећање стида нам није дато узалуд: оно штити душу. Стид – то је често реакција на грех. „Када се грех тек рађа, он производи неко осећање стида“ – говори свети Максим Исповедник. Осећај стида нас некад зауставља пре помисли, упозоравајући нас на опасност од греха. Понекад ми осећамо стид након већ учињеног греха и тада он у нама може да пробуди жаљење због учињеног, да нас побуди на кајање. „И у том случају он може дати наду спасења“ –  говори преподобни Јован Дамаскин.

У сваком детету постоји здрава, детиња стидљивост и родитељ не треба да је разрушавају већ, напротив, треба да је укрепљују. Она помаже у моралној изградњи личности и очувању целомудрија.

Међутим, треба узети у обзир да су се због грехопада у човеку искривили многи природни покрети душе. Са тим искривљењем, појавио се и лажни стид – онај који се родио из сујете: када се људи стиде, на пример, мале плате или сиромашних, болесних и необразованих рођака. Понекад лажни стид смета људима да приступе светој тајни Исповести. Такви људи треба да памте да нам стид, који нас спречава да говоримо о греху на Исповести, није дат због тога да бисмо бежали од ње, већ да појача исцељујућу силу Свете Тајне. Ти греси, које ми исповедамо са стидом, он као да спаљује. Када превазиђемо лажни стид и именујемо грех, ми задобијамо нарочито олакшање и радост.

Извор: Православие.ру

Превод: Милица Николић, Православна породица, фебруар 2016.