Житије светог Јована Шангајског - Бдење дуго 40 година

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ - ЖИТИЈЕ

БДЕЊЕ ДУГО 40 ГОДИНА

Светац је много више од обичног човека. Од осталих се разликује по значају својих подвига. Осим што је био човек молитве, аскета, чудотворац, добротвор и исцелитељ, свети Јован Шангајски одлучио је, замонашивши се, да себе искуша у чудесном подвигу: да никада више за живота не легне у кревет, да се лиши одмора... Данас празнујемо његову светлу памјат.

Свети Јован, епископ Шангаја, Западне Европе и Сан Франциска, био је човек молитве: мисионар, чудотворац, хранитељ гладних, исцелитељ болесних, учитељ, добротвор... У Паризу су га називали Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се... У ствари, свети Јован Шангајски, проглашен за свеца 1993. године, последње четири деценије свога живота није ни спавао.

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући никада нису запоставили. Познати по побожности, сину су на крштењу дали име по светом Михаилу. Још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља. Био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.

Дечак Михаило Максимовић није био обично дете. Тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес, а његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Много година касније епископ Јован ће записати:

Чудотворна икона св. Јована Шангајског

„Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.”

Михаилов отац био је важна личност - челник племства, а стриц ректор Кијевског универзитета. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету. Дипломирао је четири године касније...

Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић кренуо је у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Али, нешто сасвим друго пресудно је, изгледа, утицало на живот младог Мише. У Успењској цркви у Харкову чувале су се чудотворне иконе, а у гробници је почивао чудотворац, архиепископ Мелентије Леонтович. А свети Мелентије узео је на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. Михаило се дивио том светитељу. Потоњи владика Јован и сам је четрдесет година успевао у истом подвигу ноћног бдења никада се не спустивши на кревет. Поред осталог, унапред је знао и час сопствене смрти...

Повратак у Србију

У време грађанског рата у Русији млади Јован Максимовић са породицом се обрео у домовини, у Србији. У Београду је најзад, по давнашњој жељи, уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. Живећи као избеглица у оскудици, бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику”. Овог необичног, сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине, а затим би заузимао место на плочнику. Београђани су најрадије од Михаила куповали новине. Нико није ни слутио да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. Док су други колпортери, вичући из свег гласа, обилазили београдске кафане, Миша би мирно стао на плочник и новине би плануле.

У то време, 1924. године, руски владика Антоније постао је поглавар Заграничне Цкве (Руске цркве ван отаџбине) и у Руској цркви у Београду сам митрополит произвео га је у чтеца. У Миљковом манастиру код Свилајнца замонашио се 1925. године узевши име Јован, према свом славном претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Тек ту су, први пут, и други сазнали са његов чудесни начин живота...

Иначе, Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић који је ђацима често понављао: „Децо, слушајте оца Јована јер је он анђео Божији у људском обличју.”

Тренутак када се нестворена светлост показала над главом светог Јована за време читања Јеванђеља у току Литургије у Тунису

Анђео чувар

И заиста, ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. За време часа, нарочито кад је испитивао, отац Јован одлазио је у клупу ђака који је требало да одговара за оцену. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. Мислећи да отац Јован спава, ђак би причао шта је и колико знао, али отац Јован би се тргао и рекао: „Што само глупости говориш? Врати се, сине мој, на постављено питање...” Често је звао ђаке код себе и тада би им рекао да скину кутију са ормана. То су били пакети које је као испомоћ сам добијао. Али, он их није отварао, већ су то чинили ђаци и служили се на радост оца Јована. Ноћу би ишао између кревета: намештао је деци јастуке и прекриваче, а уколико би осетио да неко теже дише, кашље, или има температуру, помогао би ђаку да се обуче и сместа га одвео у амбуланту. Другим речима, отац Јован био је деци у битољској Богословији и отац и мајка. Анђео чувар.

Делић његових светих моштију се налази у његов икони у Саборној цркви у Београду 

У Битољу се одмах прочуо као добротвор и доброчинитељ. Волели су га људи свих вера, православни и католици, муслимани, Јевреји... Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Године 1934. постао је епископ Руске Заграничне Цркве и послат је у Шангај. И тамо је био неуморан. Кад му је једном приликом нога, услед стајања, толико отекла да му је живот висио о концу, сместили су га у болницу. Изашао је из болнице без дозволе и отишао право у цркву: одржао је цело бдење, а оток је нестао. „Како је тешко отргнути се од молитве и вратити се земаљским стварима!”, говорио је често епископ Јован Максимовић. Будући да су му ноге од непрекидног стајања стално отицале, често је служио бос. Борећи се са сном, поливао се хладном водом. Никада није одлазио ни у госте. Тамо где треба једноставно би се појавио, понекад и у необично време - усред ноћи.

1938.године у Шангају са децом

Патио је због патње деце. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Важио је за исцелитеља и, што је такође важно - бесребреника.

Епископ Сан Франциска и чудотворна икона

Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици.

Нетрулежне мошти светог Јована

У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Неуморни епископ Јован успео је и у том послу. У Николајевској цркви у Сијетлу 19. јуна 1966. године (по старом календару) служио је литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом... Ту је уснио за овај свет и тако завршио свој чудесни, натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. На дан смрти пратио је чудотворну икону („Курскаја - Коренаја”), икону Пресвете Богородице. Пред њом се и упокојио. Тада су га положили у постељу први пут после четрдесет година.

Шест дана лежало је његово тело а да се нимало није осећало, као ни касније, 1993, када је ковчег поново отворен. Опело епископу Јовану у цркви Пресвете Богородице радости свих тужних у Сан Франциску трајало је чак седам сати. Године 1993. онај који је на себе узео најстроже покоре, добри и љубазни пастир, утешитељ и мисионар, васпитач омладине, пун благости богослов и зналац тајни проглашен је за свеца од стране Руске Заграничне Цркве.

Мирјана Огњановић

Извор: Политикин Забавник

 

 

Тропарь святителю Иоанну, архиепископу Шанхайскому и Сан-Францисскому, чудотворцу, глас 5

Попечение твое о пастве в странствии ея, се прообраз и молитв твоих, за весь мир присно возносимых: тако веруем, познав любовь твою, святителю и чудотворче Иоанне. Весь от Бога освящен священнодействием Пречистых Таин, имиже сам присно укрепляем, поспешал еси ко страждущим, целителю отраднейший. Поспеши и ныне в помощь нам, всем сердцем чтущим тя.

 

 

Св. Јован Шангајски: Беседа о Страшном Суду

Данас је недеља о Страшном суду и треба да говоримо о Страшном суду и знацима краја света.

Када ће доћи дан Страшног Суда зна само Бог Отац, али знаци приближавања његовог су дати и у Јеванђељу и у Откривењу светог апостола Јована Богослова. Откривење говори о догађајима краја света и о Страшном Суду највише у сликама и тајанствено, али свети Оци су га објашњавали и постоји изворно црквено предање које нам говори и о знацима приближавања краја свијета и о Страшном Суду.

Пред крај живота на Земљи, на њој ће настати пометња, ратови, сукоби, глад, земљотреси. Људи ће страдати од страха, умираће од ишчекивања несрећа. Неће бити живота, ни радости живота, него мучно стање отпадништва од живота. Наступиће отпадништво не само од живота, него и од вере, и Син Човјечји када дође хоће ли пронаћи веру на земљи? Људи ће постати горди, незахвални, порицаће Божански Закон: истовремено са отпадништвом од живота наступиће и опадање моралног живота. Настаће нестанак добра и нарастање зла. О томе времену и говори свети апостол Јован Богослов у свом богонадахнутом делу, које се назива Откривење. Он сам казује да «беше у Духу», што значи да је Сам Дух Свети био у њему када су му се у различитим образима показале судбине Цркве и света и зато то и јесте Откривење Божије.

Он приказује судбину Цркве у образу жене, која се у то време сакрива у пустињи: она се не пројављује у животу, као ни данас у Русији (беседа из 1960. год.). У животу ће тада одлучујући значај имати оне снаге које припремају појаву антихриста. Антихрист ће бити човек, а не оваплоћени ђаво. „Анти“ је реч која значи стари, али значи и „уместо“ или „против“. Тај човек жели да буде уместо Христа, да заузме Његово место и да има оно што треба да има Христос. Он жели да има исто обожавање и власт над читавим светом. И добиће ту власт пре своје погибли и погибли читавог света. Он ће имати помоћника, мага, који ће силом лажних чудеса извршавати његову вољу и убијати оне који не признају антихристову власт. Пре антихристове пропасти појавиће се два праведника, који ће га разобличити. Маг ће их убити и три дана ће тела њихова лежати несахрањена и ликоваће много антихрист и све слуге његове, и одједном ће ти праведници васкрснути и читава војска антихристова ће бити пометена, у ужасу, а сам антихрист ће изненада пасти мртав, убијен силом Духа.

Али, шта ми знамо о човеку-антихристу? Његово тачно порекло је непознато. Отац му је потпуно непознат, а мајка скверна лажна девица. Он ће бити Јеврејин од племена Дановог. На ово нас наводи то што је Јаков, умирући, рекао да је он (Дан), кроз своје потомство, „змија поред пута и гуја на стази, која уједа коња за кичицу, те пада коњаник наузнак“. То је сликовито указање да ће он деловати лукавством и злом. Јован Богослов у Откривењу говорећи о спасењу синова Израиљевих каже да ће се пред крај света мноштво Јевреја обратити Христу, али у списку колена која ће се спасти нема Дановог колена. Антихрист ће бити врло уман и обдарен у умећу општења са људима. Он ће бити очаравајући и љубазан.

Философ Владимир Соловјов је много радио на томе да прикаже долазак и личност антихриста. Он је брижљиво користио све материјале о овом питању, не само светоотачке, него и муслиманске, и израдио је овакву упечатљиву слику. Пре доласка антихриста, у свету ће већ припремати његово појављивање. „Тајна зла већ дејствује“ и силе које припремају његово појављивање, пре свега се боре против законите царске власти. Свети апостол Јован каже да се „не може појавити Антихрист, све док не буде уклоњен Онај који задржава“. Свети Јован Златоусти објашњава да је „Онај који задржава“ – законита побожна власт. Таква власт се бори против зла. „Тајна“ која делује у свету не жели то, не жели борбу против зла силом власти; напротив, она жели власт безакоња и када то постигне, онда више ништа неће спречавати појаву антихриста. Он ће бити не само уман и очараваујући: биће и сажаљив, чиниће добро и биће милосрдан ради јачања своје власти. И када је толико учврсти да га читав свет призна, онда ће показати своје право лице.

За престоницу ће изабрати Јерусалим зато што је баш овде Спаситељ открио своје Божанско учење и Своју Личност и ту позвао читав свет ка блаженству добра и спасења. Али свет није прихватио Христа и распео Га је у Јерусалиму, а у доба антихриста Јерусалим ће постати престоница света, који је признао власт антихриста.

Постигавши највишу власт, антихрист ће захтевати од људи признање да је остварио оно што ниједна земаљска власт нити било ко није могао да оствари, и захтеваће поклоњење себи као највишем бићу, као богу.

Соловјев добро описује карактер његовог деловања као Врховног владара. Он ће свима чинити по вољи, уз услов прихватања његове Врховне власти. Он ће оставити могућност живота Цркви, дозвољаваће Јој богослужења, обећаваће изградњу прекрасних храмова уз услов признавања њега за „Врховно Биће“ и поклоњења њему. Он ће имати личну мржњу према Христу. Он ће живети од те мржње и радоваће се отпадништву људи од Христа и Цркве. Настаће масовно отпадништво од вере, при чему ће веру изневерити многи епископи а они ће као оправдање наводити изврстан положај цркве.

Тражење компромиса ће бити карактеристична одлика људи. Отворено исповедање вере ће нестати. Људи ће суптилно оправдавати свој пад а ласкаво зло ће подржавати такво опште расоположење, и код људи ће постати навика отпадништво од истине и сладост компромиса и греха.

Антихрист ће све дозвољавати људима, само да му се они „павши се поклоне“. То није нови однос према људима: римски императори су исто тако били спремни да дају слободу хришћанима, само да би они признали њихову божанственост и божанску врховну власт и мучили су хришћане само зато што су исповедали „Богу Своме једино се клањај и Њему Јединоме служи“.(Мт.4:10).

Антихристу ће се покорити читав свет и тек тада ће он показати лице своје мржње према Христу и хришћанству. Свети Јован Богослов каже да ће сви који му се поклоне имати знак на челу и на десници. Нејасно је да ли ће то заиста бити белег на телу или је то сликовити израз тога да ће људи и умом признавати нужност поклоњења антихристу и да ће њихова воља у потпуности бити потчињена њему. У време те потпуне – вољом и свешћу – потчињености читавог света, појавиће се и поменута два праведника, и они ће неустрашиво проповедати веру и разобличавати антихриста.

Свето Писмо каже да ће се пре доласка Спаситеља појавити два „светилника“, две „маслине пламене“, „два праведника“. Њих ће убити антихрист маговим силама. Ко су ти праведници? По црквеном предању, то су два праведника, који нису искусили смрт: пророк Илија и пророк Енох. Постоји пророчанство да ће ти праведници који не искусише смрт, да је искусе на три дана, а кроз три дана ће васкрснути. Све стихије ће изгорети. Овај данашњи свет пропашће у једном трену. У трену ће се све изменити. (2Пет. 3:10).

Њихова смрт ће бити радост велика за антихриста и његове слуге. Њихово оживљавање кроз три дана ће их довести до неописивог ужаса, страха и пометње. Тада ће и наступити крај света. Апостол Петар каже да је први свет био створен од воде и да га је вода и уништила. „Од воде“ је такође образ хаоса физичке масе, а пропао је од воде потопа. „А садашња небеса и земља остављени су његовом речју за огањ“. „Земља и дела што су на њој изгореће“ (2Пет. 3:10).

И појавиће се знамење Сина Божијег – то јест знамење крста. Читав свет, који се својом вољом потчинио антихристу „заплакаће“. Све је завршено. Антихрист је убијен. Крај његовог царства, борбе против Христа. Крај и одговорност за читав живот, одговор Истинитом Богу. Тада ће се из палестинских планина појавити Ковчег Завета – пророк Јеремија је сакрио Ковчег и Свети Огањ у дубоки бунар. Када су из тога бунара узели воде, она се запалила. Али сам Ковчег нису пронашли. Ако сада погледамо живот, они који могу то да виде – виде да се све што је предсказано о крају света испуњава.

Ко је тај човек, антихрист!? Свети Јован Богослов сликовито даје његово име као 666, али сви покушаји да се разуме ово значење били су безуспешни. Ми сада већ имамо прилично јасну слику о могућности да читав свет изгори, када „ће све стихије изгорети“. Ту слику нам даје цепање атома. Крај света не означава његово уништење, већ промену. Све ће се променити, одједном, за трен ока. Мртви ће васкрснути у новим телима - својим, али обновљеним, као што је Спаситељ васкрсао у Своме Телу на коме су били трагови рана од клинова и копља, али је оно задобило нове особине и у том смислу је било ново тело. И јавиће се Господ са славом на облаку. Како ћемо то видети? Духовним сагледавањем. И данас на самрти праведни људи виде оно што не виде остали људи око њих. Затрубиће трубе одлучно и снажно. Оне ће затрубити у душама и савести. Све ће постати јасно у људској савести.

Пророк Данило, говорећи о Страшном Суду, приповеда да је Старац судија на престолу, а пред њим је огњена река. Огањ – то је очишћавајући елемент. Огањ спаљује грех, сажиже га и тешко човеку ако се грех сјединио са њим, онда огањ спаљује и самог човека.

Овај огањ ће се распалити у самом човеку: видевши Крст једни ће се обрадовати, а други ће пасти у очајање, смутњу и ужас. Тако ће се људи одмах разделити: по јеванђелском приповедању, једни ће пред Судијом стати десно, а други лево – поделила их је сопствена савест. Само душевно стање баца човека на ову или ону страну, удесно или улево. Што је свесније и упорније у животу човек тежио Богу, то ће већа бити његова радост када зачује речи: „Дођите к мени благословени“ (Мт. 25:34), и насупрот томе, исте ове речи ће изазвати огањ ужаса и мучења код оних који Га за живота нису хтели, који су Га избегавали или су се борили против и хулили на Њега.

Страшни Суд не зна за сведоке или званични записник. Све је записано у душама људским, и ти записи, те „књиге“ све показују. Све постаје очигледно свима и самом себи, и стање људске душе свакога усмерава на лево или на десно. Једни иду у радост, а други у ужас. Када се „књиге“ отворе, свима ће постати јасно да су корени свих порока у души човека. Ево пијаница, блудник – кад тело умре, неко ће помислити да је умро и грех. Не, у души је постојала склоност и грех је души био сладак. И ако се она због тог греха није покајала, ако га се није ослободила, она ће доћи на Страшни Суд са том истом жељом за слашћу греха и никада неће задовољити своју жељу. У њој ће настати страдање мржње и злобе. То је паклено стање. „Геена огњена“ – то је унутрашњи огањ, то је пламен порока, пламен немоћи и злобе, и „ ту ће бити плач и шкргут зуба“ немоћног зла. (Мт. 8:12)

Превод: Православна породица, јун 2023.