АРХИЕПИСКОП ТЕОФАН ПОЛТАВСКИ
Љубљена у Господу браћо! У Апостолу, који смо данас слушали, апостол Павле говори о себи, да је једном био узнешен у Рај и слушао неизрециве речи, које човек не може да изговори (2. Кор.12:4) – читање 19. недеље по Педесетници...
Али није се само апостол Павле удостојио такве части. Удостојили су је се и многи други свети после апостола Павла. Међу њима, удостојио се ове части и свети Андреј, Христа ради јуродиви, са чијим именом је нераздвојно повезано установљење празновања Покрова Пресвете Богородице, који данас празнујемо.
Овај свети је живео у Х веку. Подвизавао се тешким подвигом јуродства. Трпео је многе невоље, лишавања и горчине. Једног од најтежих дана за њега, кад је помишљао чак и о смрти, изненадно је био узнет на небо. Видео је тамо различите обитељи светих и анђеле Божије. Наслађивао се њиховим блаженством. Удостојио се прво да се поклони Часном и Животворном Крсту Господњем, а затим и Самом Господу Исусу Христу. Он га је благословио и утешио. Али тамо није видео само Пречисту Богоматер. И док се он чудио томе, добио је поуку од анђела: „Ти желиш да се поклониш Царици Неба и земље“, рекао му је он. „Али Она није овде. Она је на земљи и теши све страдалнике, невољнике и мученике. Тамо ћеш Је видети“.
Чудесно узношење св. Андреја се завршило. Поново се нашао на земљи и овде се заиста удостојио да види Богоматер. Једног од недељних дана, био је на богослужењу у Влахернском храму. Кад је подигао своје очи на горе, одједном је видео необичан призор. Видео је Богоматер са Претечом и Јованом Богословом, окружену мноштвом светих и анђела Божијих, како се са сузама моли пред Сином Својим за сав људски род, и како простире над њим као знак невидљивог, благодатног покрова - своје свештено одјејаније „мафориј“.
У спомен на то свето виђење светог Андреја је и установљен данашњи празник Покрова Мајке Божије.
Занимљиво је то што, иако је ово јављање било у Византији, у Влахернском храму Константинопоља, овај празник се празнује само у Русији. Не празнују га ни у Византији, ни у другим словенским земљама. Тиме је руски народ изразио своју нарочиту веру и своју нарочиту љубав према Богоматери, и своју веру у Њен благодатни покров над њим. И та вера, та љубав руског народа према Богоматери, није остала неделатна и неоправдана. Нема ни једне, мање или више значајне области у широкој руској земљи, где не би било неке чудотворне иконе Мајке Божије. Мноштво чуда се догађа од тих Њених чудотворних икона. Али, не пројављује Мајка Божија само кроз чудотворне иконе Своју благодатну помоћ руском народу. Неретко се Она јавља и Сама, непосредно, Њеним изабраним светитељима.
Како се јављала древним светима, тако се јавља и новима. Највећи из нових светих, без сумње је преподобни Серафим Саровски, подвижник и чудотворац. Дванаест пута се јављала Богомати преподобном Серафиму у току његовог живота. Али, најзначајније од њих, било је последње јављање, мало пре кончине преподобног. То чудесно јављање је било рано ујутро, на празник Благовештења. Сведок тога, осим преп. Серафима, била је дивјејевска инокиња Евдокија. На захтев преп. Серафима, инокиња Евдокија је дошла код њега увече, уочи празника Благовештења. Велики старац ју је сусрео са речима: „Радости моја! Одавно те чекам! Каква се нама припрема милост и благодат од Мајке Божије на данашњи празник! Велики ће то бити дан за нас! Иако си недостојна“, говорио је он, „ја сам ипак замолио Господа и Мајку Божију, да и ти видиш ту радост. Молићемо се.“. И почели су да се моле. Дуго су се молили. На крају је велики Старац ускликнуо: „Не бој се, не плаши се. Јавља нам се благодат Божија.“ И подигао се шум са неба, као од неког силног ветра. Зачуло се појање. Врата на келији старца су се сама отворила. Засијала је необична светлост и благоухање је испунило келију. Старац је пао на колена и, подигавши руке к небу, ускликнуо: „Ево, Преблагословена, Пречиста Дјева, Владичица Богородица иде ка нама“. И заиста, открио се долазак небожитеља.
Напред су ишла два анђела, један је држао у десној, а други у левој руци по грану, украшену цветовима. Иза њих су ишли свети Јован Претеча и апостол Јован Богослов у белим, блиставим одеждама. А за њима – Сама Богомајка, и за Њом дванаест светих дјева. Кад су ушли у келију, засијала је светлост светлија од сунчеве. Инокиња Евдокија је при уласку небожитеља у келију, ван себе од страха, пала на земљу и отворила очи тек када је Богомајка питала преподобног: „Ко ти је то?“ Старац Јој је одговорио: „То је она сестра, за коју сам Те молио, Владичице, да буде присутна кад се будеш јавила“. Онда је Богомајка пришла Евдокији, узела је за десну руку и рекла јој: „Устани дјево, не бој нас се. Исте такве дјеве, као и ти, дошле су овде са Мном“.
Обузета великом радошћу, Евдокија је устала и питала стаца: „Где смо ми? Ко је то? Већ сам мислила да нисам жива“. Онда јој је Мајка Божија рекла да приђе свим небожитељима, који су се јавили, и да их пита која су им имена и какав им је био живот на земљи. Евдокија је прво пришла анђелима и питала их: „Ко сте ви?“ Они су јој одговорили: „Ми смо анђели Божији“. Затим се са истим питањем обратила и Јовану Претечи и апостолу Јовану Богослову и они су јој рекли своје име и свој живот. Затим је Евдокија пришла светим дјевама.
То су биле великомученице Варвара и Екатарина, првомученица Текла и великомученица Марина, великомученица Ирина и преподобна Евпраксија, великомученице Пелагија и Доротеја, преподобна Макрина и мученица Јустина, великомученица Јулијанија и мученица Анисија. Све те девице су на питање Евдокије говориле своје име, свој живот и подвиге мучеништва за Христа, и на крају су додале: „Није нама Бог тек тако даровао ову славу, већ за наша страдања и понижења. И ти ћеш пострадати“.
Међутим, Богомајка је настављала да разговара са преподобним Серафимом и нешто му много говорила. Из тог разговора, Евдокија је могла само мало да чује. И ево шта је чула: „Не остављај моје дивјејевске девице“, рекла му је Богомајка. Старац је одговорио: „О, Владичице, ја их сабирам, али ја их сам не могу управљати.“ „Ја ћу теби, Мој љубимче, у свему помагати“, рекла му је Богомајка. „Положи на њих послушање; ако га испуне, биће са тобом и близу Мене, а ако изгубе мудрост, лишиће се удела ових Мојих блажених дјева. Неће имати ни место, ни венац такав.
Ко њих увреди, њега ћу Ја поразити, а ко им послужи Господа ради, тај ће помилован бити пред Богом.“ Затим, обраћајући се Евдокији, Мајка Божија је рекла: „Ево, погледај на ове Моје дјеве и њихове венце: неке од њих су оставиле земаљско царство и богатство, пожелевши Вечно Небеско Царство. Заволеле су добровољно сиромаштво, заволеле су Јединог Господа, и због тога, видиш какве су се славе и части сподобиле. Како је било раније, тако је и сада. Само што су раније мученице страдале јавно, а данашње страдају тајно, срдачним невољама, али ће њихова награда ће бити иста таква“.
Виђење се завршило тиме што је Мајка Божија рекла преподобном Серафиму: „Ускоро ћеш, љубимче мој, бити са нама.“ И благословила га. И сви свети су се опростили са старцем. А Евдокији је било речено: „Ово виђење ти је дато ради молитава стараца Серафима, Марка, Назарија и Пахомија“.
Евдокија дуго после тог виђења није могла да дође к себи, а кад је дошла к себи, почела је да моли великог старца да је научи како да живи и да се моли. И то ради тога да не буде лишена Покрова Мајке Божије. Свети старац је приметио: „Памти и увек говори у молитви: Господе, како ћу умрети? Како ћу дати одговор за своја дела? Царице Небеска, помози ми!“. Благословивши затим сестру, преподобни је отпустио од себе рекавши: „Иди, чадо, с миром!“.
Заиста, изузетно је било то јављање Мајке Божије преподобном Серафиму! Ако се свети Андреј удостојио да види Мајку Божију горе на ваздуху, Она је благоизволела да Сама дође преподобном Серафиму у келију, окружена сабором небожитеља. Говорила је много тога поучног и њему и сестри, која је присуствовала Њеном јављању. Нарочито су важне Њене последње речи: „Како је било раније, тако је и сада. Само што су раније мученице страдале јавно, а данашње страдају тајно, срдачним невољама. Али ће њихова награда бити иста“. Те речи су биле речене непосредно о монахујућим дјевама, али се оне могу, у извесној мери, односити и на све хришћане последњих времена.
Невоље су превасходни удео оних, који се спасавају у последњим временима, по речима древних Отаца. У Древном патерику је сачувана следећа изрека: „Свети оци скита (који су се налазили у Египту), пророковали су о последњим поколењима, говорећи: „Шта смо ми радили?“ Одговарајући на то, један од њих, велики по животу, по имену Исхирион, рекао је: „Ми смо испуњавали заповести Божије“. Онда су га питали: „А шта ће радити они после нас?“ Он је одговорио: „Они ће достићи половину наших дела“. „А они после њих?“ Исхирион је одговорио: „Људи тога рода уопште неће имати дела, али ће на њих наићи искушење, и они, који се покажу достојни у том искушењу, показаће се вишим и од нас и од отаца наших“. (Древни Патерик, гл. 18, пар. 10).
То древно пророчанство светих подвижника се односи на нас, братијо. Нама је дано, како говори апостол: „Ради Христа, нe само да верујемо у Њега, већ и да страдамо за Њега (Флп.1:29). Истинито је слово: „Ако смо с Њим умрли, с Њиме ћемо и оживети; ако трпимо, с Њиме ћемо и царствовати; ако Га се одрекнемо, и Он ће се одрећи нас (2.Тим. 2:11–12). Амин.
Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.
Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...
Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.
Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...
У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.
Митрополит Филарет Вознесенски