Црвена куга (17. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Коње за олтар везивали

Омиљена парола била је „ништа нас не сме изненадити“, што значи да су доушници добро распоређени

 

Он се, стварно, тако и понашао - у све се разумео, све је знао, разумевао се у спорт и медицину, економију, науку, финансије... Сељаци га додуше, нису зарезивали ни за пет пара, осим неколицине нерадника који су испуњавали све његове наредбе. Њих је добро награђивао оним материјалним добрима које је отимао од нас. Како су који плодови из земље пристизали, тако су он и његови послушници прилазили с празним џаковима и запрежним колима... После Кумровца још више се осилио - кад је поред цркве пролазио са својом дружином певали су „не верујем у небеса, већ у Маркса и Енгелса“.

Омиљена парола била им је „ништа нас не сме изненадити“. Хвалио се како Партија свуда има своје људе - помињао је пчеларе, рибаре, ловце. Све се чује, све се зна. Није помињао оне ватрене активисте који су ноћу непослушним домаћинима палили стогове сена, а проти растурали пчелињак.

Прекори од неверника

Свакојаким се јадима бавио: цинкарио људе, слао уходе и провокаторе у куће честитих домаћина, наговарао синове и кћери да из очевих кућа избаце иконе и кандила. Море, да видим чудо: једног дана, уочи Савиндана, спопала ме грозница - притисла ме тако да једва дишем. Не могу ни у цркву да одем. Приметио то мој комшија, новопечени верник у позним годинама, па ми при случајном сусрету каже: „Е, мој комшија, није те било у светом храму на велики празник“. То он мене прекорева. Замислите: он! Он који више од пола века није знао за Бога, он, који је стајао пред овим истим храмом да би у своју доушничку бележницу уписао имена оних који се у њему моле. Само што ми није рекао: Јадан си ти верник кад ни на Савиндан не дођеш у цркву!

Гледам ја у њега као у чудовиште и мислим: која несрећна мајка избаци из утробе ову моралну наказу! Види чуда: не можеш ни да га увредиш - кажеш му да је лажов и преварант, он се гласно церека. Али, кад му кажеш да је комуњара, хоће очи да ти извади! Нисам, виче. Нисам, славе ми! Заклиње се крсном славом, а давно, чим је постао скојевац избацио икону светитеља из очеве куће. Кажеш му да сви знају да је био у Партији, он се не буни, каже да је то тачно. Сви знају да сам био члан Партије, али мало ко зна да сам тамо убачен! Убачен да Партију разарам изнутра! Моје дело је видљиво: Партија више не постоји!

Није он једини који сада овако говори: сви су по нечијем налогу били убачени у Партију да је нагризају узнутра! Ако је неко од њих имао рођака у покрету Драже Михаиловића настојао је да то искористи: ви знате ко ми је стриц, ујак, деда. У време кад су политичке странке ницале преко ноћи, пожелео један веселник да се препоручи за посланика. Одборник, па касније, како узмогне и ако га народ прихвати, посланик. Себе је предложио овим речима: О себи нећу да говорим, сви ме знате, а знате и ко ми је био стриц. Ту је, обично, правио паузу дајући времена људима да се присете његовог стрица. Знате да је мој стриц био Дражин официр, и то елитни, знате да је пао комунистима у руке, да су га, везаног, водили по селима и да су га приказивали као злочинца. Најпосле су га убили - нико неће да каже како - и укопали незнано где.

Шта ће их питати

Слушао ту причу доктор Давидовић, чија је породица била жртва комунистичке тираније и који је добро познавао стрица. Могао је да потврди да његов синовац говори истину, али да крије своју прљаву улогу. Давидовић је мислио да није неважно ко је из какве породице, од каквог корена и племена, али је много важније ко се како понашао за време комунистичке владавине. Говорио је да не треба питати људе ко им је отац, стриц, ујак, али их неизоставно треба питати који је њихов лични допринос отпору комунистичком насиљу над умом и животом. И тако, кад је синовац на збору грађана по трећи пут поменуо причу о стрицу, Давидовић је рекао да је истина све што о стрицу говори његов синовац. Јесте стриц био Дражин официр, јесте био заробљен, јесу га комунисти везаног водили из села у село, јесу га негде убили и негде закопали, али док су стрица водили везаног његов синовац је ишао поред њега и све време га псовао и вређао.

Тако је пропала синовчева препорука за одборника и посланика.

Мој пријатељ Драгоје сетио се ове приче о стрицу и синовцу у разговору са својим комшијом, кумровачким ђаком, чија су прљава дела испуњавала његов живот. Био је доушник, лажни сведок, кривоклетник, отимач туђе имовине. Да му је партијски шеф наредио да убије човека, не би се колебао. Тиме би потврдио оданост Брозу. Сада га, ево, притиска нека мука: покушава да увери околину да он није оно што је био пола века! Он мисли да православље може да се накалеми: немаш га у себи пола века, насрћеш на храмове и свештенике, а онда се преко ноћи, из неких потреба, претвориш у верника. Иде он и у храм, али је његова молитва другачија од уобичајене. Нормалан верник моли се за здравље својих најближих, за берићетне плодове земље, за покој душе умрлих предака, за спокојан живот и напредак нације.

Моли се и он, али овако: Боже, ако те стварно има, а ако је твоја моћ неизмерна, као што неки причају, не дозволи да ми ови затуцани верници нађу црвену партијску књижицу - знаш да сам је заденуо за ону црну греду на тавану; убиј памћење онима који се сећају мојих партијских активности, а у оне моје доушничке извештаје, ако још постоје у некој архиви, нека бар удари гром, нека све уништи пламен.

Унуци га избегавају

Једне вечери, неочекивано, док сам заливао цвеће пред кућом, наиђе он. Има, вели, нешто важно да ме пита. Хтео је, каже, да пита још неке људе, али га они избегавају. Беже од њега као да је губав. А ствар је озбиљна.

Не треба, мислим, бежати од разговора, па макар био и овај несрећник који би сада да се извуче из ове каљуге у којој је био деценијама, хтео би да се изједначи с људима од части и угледа. У ствари да се изједначи с онима који су били његове жртве и жртве његове партије. Није он цинкарио камење него људе које је после Удба прогонила на разне начине. Мучи га та изолација, све више је усамљен. Чини му се да га и унуци избегавају: ко зна шта њима говоре сељаци. А ништа он није радио драге воље, не би он, без нужде, завлачио руке у наћве с брашном, не би он узимао последњу канту маси из туђе куће да га нису присиљавали партијски секретари. Ма не би он ни козарачко коло играо пред црквом да га на то нису наговорили ови из комитета. А неки људи, можда, и не знају шта је комитет. Бога има тамо где је комитет.

Све ово знам, али ипак кажем себи. Немој, Драгоје, да бежиш од разговора. Ко зна шта ће овај веселник да ти каже, мада би најбоље било да се исповеди у цркви. Баш у то време умро је један несрећник који је годинама - умирао: није хтео Бог да га узме док се не исповеди и не каже да је убио једног честитог калуђера. И то на свиреп начин - моткама да би потом његов леш бацили у реку.

Нема смисла да комшија стоји пред капијом, позовем га у кућу, али се он нешто снебива, радије би, каже, да мало поседе у дворишту. И, ево, брзо се отворио питањем: докле ће да траје ово нејединство Срба? Ни око најважнијих ствари не можемо да се сложимо. А најважније је ово што нам раде ови наши Шиптари, ово отимање Косова и Метохије.

Ћутим и слушам, а дошло ми да му кажем да Шиптари нису наши него њихови партијски другови. Ваша их је партија однеговала, ваше војне школе их припремале за официре. Официре шиптарске армије која ће прогонити и убијати Србе. Ви сте их учили како се руше српске светиње.

Говори српски патријарх

Патријарх Павле је рекао да је дошао да би српску младост заштитио од најављеног насиља

Нису Шиптари управљали само покрајином, управљали су овом српском државом! И шта сада хоћете? Тражите слогу и јединство Срба! Шта ће вам! Да се удружени Срби лакше одупру насиљу ваших братственика! С њима сте ви ковали братство и јединство. Где вам је образ? Па ви сте разорили и ојадили српство, ви сте га унаказили. Опоганили сте сваки кутак ове земље! Цркве сте разарали, у штале их претварали, коње за олтар везивали, свештенике убијали и у робијашнице отпремали, село уништавали, од сељака правили пролетере, јахали сте попове, мамузали чизмама у ребра, терали да кличу Јосипу Брозу.

Боже, какве су то наказе

Ништа му од овога нисам рекао, али сам питао за оног доброг учитеља што га протераше из села и школе у којој је нашу дечицу учио поштењу и радним навикама. А шта је тај мученик згрешио? Био тај уча добар као хлеб насушни, а била добра и деца, сеоска, која су и по цичи-зими дуго пешачила до школе. Сеоска деца зими у вуненим чарапама и гуменим опанцима. У топлој учионици мокре чарапе мало непријатно мирисале, па је добри уча неутралисао тај непријатан мирис тамјаном. Ставио добри уча два-три груменчића тамјана на пећ-бубњару. Било ту у доба божићњег поста. Леле, мајко моја, кад су се сјатили партијски функционери, па школски инспектори, стигло, ваљда, и до Централног комитета партије, сви се узнемирили. Замислите, молим вас: зар то није злочин? Зар то није опијум за народ? Зар то није тровање деце? Јесте, јесте, злочин је то, него шта! Онда су учитеља најурили, нико није хтео ни да га саслуша, да чује његово објашњење, а ђацима су инспектори, не питајући их да ли посте, премазали уста сланином.

Не зна комшија ништа о томе, изгубио памћење, не сећа се а село зна да је он предводио ту срамну акцију против учитеља. Многи су сада изгубили памћење - не сећају се ни да су искористили немачку окупацију да би извршили државни преврат и завели диктатуру. Зна се ко је бацио угарак на српске куће и повео крваво братоубилачко коло - некад су се они тиме поносили, данас кривицу пребацују на друге. Боже, сачувај, нису они побили ни оне српске жандарме и тај дан прогласили устанком против окупатора.

И Броз је био - академик

Видим, најзад, шта хоће комшија: да заједно бранимо Косово. Ако затреба, каже, он ће у позним годинама да зграби пушку и да се бори. Подсећам га да су они, комунисти, давно Косово поклонили Шиптарима, као што су Барању поклонили Хрватима. Не прихвата он ово и каже да је један академик из њихове партије изјавио да је лично Јосип Броз забранио Србима повратак на Косово и Метохију.

Свака част том академику, кажем, на храбрости. Безмало три деценије после Брозове смрти, академик оптужује свог вођу и учитеља. И колегу, јер је и Броз члан Српске академије наука. Зна и академик да је реч о прогону на стотине хиљада Срба. Зна свакако и ово: колико Срба убијају и протерују, толико сународника из Албаније доведу у куће убијених и прогнаних. Тако је деценијама уназад стварана шиптарска већина.

Помињање овог срчаног академика подсетило ме на оно време када је требало да се сједине Србија и Република Српска. Тада је овај исти академик, будући да је био веома уважаван у комунистичким редовима, узвикнуо: „Никад ми нећемо бити заједно! Ви хоћете веронауку, ми марксизам!“

Нико, претпостављам, не би био изненађен када би овај јуначки марксиста на својим грудима оклембесио не крстић, не крст, него крстину од пола метра!

Подсетник: Изазвано овим догађајем вратило ми се сећање из марта 1991. године када су се око чесме на Теразијама окупили студенти и средњошколци. Тај простор између хотела „Москва“ и „Балкан“, поред Милошеве чесме, назван је Тргом слободе. То, управо, и јесте био трг слободе, са те импровизоване позорнице говорили су они којима Србија лежи на срцу, они који желе остварење националног програма - да сви људи живе у истинској, а не у лажној слободи, у истинском а не у лажном миру, да сви осете духовно и материјално поуздање. На почетку је речено да је то студентски нестраначки скуп - ником није било дозвољено да пропагира страначки програм и да тај студентски бунт присвоји. Могли су да говоре само они који не припадају владајућој партији и странкама.

Забринут за безбедност ових младића и девојака, међу њих је дошао патријарх Српске православне цркве Павле. И одмах рекао да је дошао да буде с њима ако им се догоди нешто неупутно. Патријарх је рекао да је чуо како ће се на ту невину, чисту, српску младост обрушити они који живе у раскошним вилама и уз богате трпезе, спремни и на физички обрачун, не да би чували државу, већ да би очували лично богатство које су стекли без труда и зноја, служећи верно Јосипу Брозу. Та патријархова стрепња за живот своје духовне деце учинила је да их у једном тренутку замоли да се разиђу ако сила крене на њих. Сутрадан, после бесане ноћи, бојећи се да на српску младост крену тенкови, патријарх је поново дошао на Трг слободе. Веран традицији Српске православне цркве да увек у судбоносним тренуцима буде са својим народом, патријарх је, обраћајући се студентима и народу, рекао:

Благо патријарху Павлу

„Ево је већ трећа ноћ како ви овде будите достојанствено, како и доликује вашој младости. Ваше тежње и жеље за правдом, демократијом, истином, Црква православна благосиља. Дошао сам да будем ту са вама. Ви сте савест и достојанство овог народа. Али, времена су и моменти озбиљни, па вас молим да, имајући у виду интерес и добро и ваше и нашег народа, понављам - достојно се владајте, као што вам и доликује“.

Патријарх је дочекан и испраћен аплаузима и дугим скандирањем: „Павле, Павле! Пајо, чика Пајо!“

Помислио сам: Благо српском патријарху кад је он за ову српску младост постао њихов чика Паја.

Ову причу казујем и због још једног академика који је у пролазу застао да би ослушнуо речи српске младости. Можда би ту дуго остао да се није десило нешто мучно: младићи који су стајали иза академика почели су да вичу „бандо црвена“, а један од њих додирнуо га је и гласно рекао:

-Бриши!

-Зашто? - упитао је збуњени академик.

-Заудараш! - узвратио је момак.

-На шта? - упитао се академик не осврћући се.

-На комунизам! - процедио је момак кроз зубе спреман, очигледно, и за грубље речи.

Те грубље речи академик није сачекао: удаљио се погнуте главе, а убрзо потом причало се да је дуго остао у згради академије и да је плакао.

Не дам ни да ми украду нити да ми отму сећање на Гороломца. То је надимак Драгана Топаловића, добијен у рату, за време немачке окупације, а ношен целог живота. Његово име не значи ни упола онолико колико значи надимак: Гороломац. Његова прича тече без напора. Напор је видљив само кад говори о својим најближим - сестри Радмили и брату Љубомиру. Речи, тада, прати грч око усана и сјај сузе.

-Убише их на босанској голготи! - речи се пробијају из давних успомена и изазивају бол. - Радмилу, заробљену, убише на Зеленгори, Љубомира на ДриниÖ Сестра се тек задевојчила, на завршетку учитељске школе, брат ушао у рат, као Дражин војник, 1941. године. Сви који су тада убијени имали су у рукама летак о амнестији. Преварили су их Брозови комунисти. Мене су заробили раније, али сам неким чудом остао жив. Опустела је кућа Топаловића у шумадијском селу Чумићу, као многе куће у Србији.

Драган Топаловић се у седамнаестој години, без позива одазвао зову Равне горе, али командант корпуса Душан - Дујо Смиљанић није хтео да га прими:

-Доста је један из честите куће Топаловића - рекао је командант помишљајући на Љубомира. - Сестра ти је равногорка, а ти си још зелен.

Брат кидише на брата

Јеси ли ти, Дуле, брате рођени - завапио је мобилисани партизан који је једва препознао свог мобилисаног брата четника

Није вредело: зелен јесте, још голобрад, али је брзо сазревао у борбама са окупаторском војском, понекад, кад није било другог излаза, и са комунистима, а у Босни са усташама. И тако, све до априла 1945. године када је, оборен болешћу, пао у шаке Брозових следбеника. Како је остао у животу у то време, кад је без милости убијено на хиљаде младих Равногораца - не може ни сам да објасни. Сматра то Божјом вољом да се не угаси племе Топаловића.

Не би, види се, да говори о томе, али би радо да говори о првом васкршњем дану 1945. године.

- Стрпали нас у неке штале у Бањалуци. Неко од наших тихо и побожно рече да је данас Васкрс. Боже! У јаду и муци, у глади и ранама, задобијеним уз пут од спроводника, заборавили смо на овај велики дан. Поред нас, утрином и путељцима, наилазе групе сељана и варошана с торбама на леђима. Један од наших замоли сељанку за парче хлеба, други мољаше за мало дувана. На питање ко смо, добише одговор „Срби! Срби, браћо из Србије, заробљени четници.“ Отуда, из те гомиле, нечији глас: „Ви сте, значи, ђикани... Ј... вас краљ Перо и Дража! Тражите од њих нека вам пуште падобраном круха и шкије“

Бог нека вам суди

Увређени овим неочекиваним поступком, један од наших се осмели и рече: ?“ Слушај, стрина, и ти Босанац, ови робови овде што заискаше кору хлеба и дувана - примили су и исхранили у својим кућама у Шумадији најмање по две породице избеглица из Босне, а ви тако узвраћате! И то на дан Христовог Васкрсења! Стидите се тих речи и Бог нека вам суди.

Босанац се баш заинатио, па овако одговори: „Велиш, Србијанац, да сте примили јадну босанску рају да је прехраните, а не велиш како сте људе упрезали у рало да поору ваше њиве. Србијански пролетери су нам то испричали, па и слике приказивали. Не лажу Титови партизани!

Бленули смо за њима, све док крагујевачки трговац Таси, познат по доброчинству, не завапи: „Не треба од ових људи ништа тражити. Ако смо изгубили битку и слободу, сачувајмо, људи и браћо, достојанство.“

Средином маја били смо у Босанској Градишки у шталском дворишту, на обали Саве. Нас осамдесет заробљеника користе за физичке послове. Пљују по нама и бију кундаком. Једног дана, међутим, догодило се нешто необично, потресно, снажно, што носим у себи већ пола века. Бану међу нас млади партизан с машинком на грудима.

- Одакле сте, браћо? Има ли међу вама Шумадинаца и кога из Груже?

Превара до преваре

Човек који ово пита лако се проби кроз стражу. Делује преплашено. На капи носи петокраку. Гледам га и одговарам:

- Има нас са свих простора Србије, а овај поред мене је Гружанин, из села Претока.

То кажем и показујем прстом на Дулета, који је седео наслоњен на зид, с главом на згрченим коленима. Мученик, заробљен је као реконвалесцент - тифусар, онемоћао. Носили смо га да не заостане, јер би га, иначе, убили.

Партизан приђе, спусти благо руке на његова рамена и поче га звати:

-Хеј, земљаче, роде, пробуди се. Ко си и одакле си? Из ког си краја Груже?

Дуле мало подиже главу, али и он покуша да устане - издала га снага и он се онако гологлав, опале косе, искрену на десну страну и пружу по поду. На поновљено питање рече пригушеним гласом: „Ја сам Дуле Пантовић, звани Дуловац, из Претока у Гружи, кућа ми је у доњем крају.“

Онај партизан га подиже и прислони уз зид, хоће добро да га погледа. Ми мислимо: готово је с нашим мучеником, приближила се смрт. Али, где чуда! Онај партизан поче да јеца. Чујемо како шапуће:

- Јеси ли ти, Дуле, брате рођени? Погледај ме, ја сам Светислав, Селе, твој брат. Дуле, погледај брата свог. Рођени мој. Ко те тако грозно ојадио, оголио и обосио, брате.

Ми гледао чудо невиђено: срела се браћа после толико година један с петокраком на капи, други без капе и кокарде, мршав, као авет, једном ногом у гробу. Драма се наставља: из штале изронише још двојица Пантовића, најближи рођаци. Онај партизан, Свеле, пружа руке према њима, грли њихову косу и кости. Дуле још не препознаје рођеног брата, зури около, не говори.

Овај с петокраком се обраћа нама:

- Мобилисали су нас партизани у Шумадији и послали овамо, у Босну, да тучемо усташе. Рекоше нам: удрите редом, без обзира на униформу и ознаке које носе, све су то усташе. А, види, молим те - послали ме на брата рођеног! Сви сте ви моја браћа.

Партизански мајор штити четнике

У тај мах у шталу уђе још пет-шест партизана. Свеле им довикује:

- Храну, храну дајте, ако за Бога знате. Ово је мој рођени брат, мој Дуле. И ови људи су наша браћа. Гледајте, они не могу на ноге, они умиру.

Млади партизани истрчаше и убрзо се вратише с једним мајором. Донеше хлеб, комаде меса и сира.

- Ко сте, ви, људи, и одакле сте? - упита мајор.

Кад зачу одговор да смо из Србије, да смо били под командом Драже Михаиловића, да смо заробљени и да нас већ недељама овако муче, он приђе казану и кутлачом промеша јело: Затим с клупе узе парче исечене проје, стеже је и направи од ње лепљиву масу.

- Шта је ово? - упита мајор стражара показујући на казан и ону лепљиву масу у шаци.

- То је храна за заробљенике! - узврати стражар.

-Ма немој. Храна, велиш, за заробљенике. А јесте ли овако хранили усташе? Јесу ли ово људи или стока? Ова храна није за људе.

Мајор ногом гурну казан и просу врелу воду помешану с неким лискама и корењем. Потом рече:

- Ово су људи из Србије, ратом унесрећени, гурнути у братоубилачки рат. Док се не утврди њихова кривица, морају се третирати као људи. Из амбара њихових очева и данас се храни наша војска. А ви их мучите глађу. Срам вас било!

Затим узе своје војнике и рече да ће се брзо вратити са храном из дивизијске коморе. Гледамо у њега као у чудо: не верујемо ни очима, ни ушима. Зар је ово могуће? Ко је тај мајор? Зна ли колико ризикује? Можда ће га извести пред војни суд и стрељати? Постављали смо свакојака питања, али мајора више нисмо видели. Дошли су његови војници и донели храну и цигарете. Ето, тако је било.

А крај приче о Пантовићима? - питам сам. Шта је било? Јесу ли живи Дуле и Свеле?

- Бог зна. Давно смо се раздвојили. Мени су после судили - осам година сам провео у Сремској Митровици. То није било предворје пакла, то је пакао. Хтели су да нас униште, исцрпљивали су нас глађу и тешким пословима.

Све сами српски сељаци

Питао сам Гороломца и за његовог команданта Душана Смиљанића. Шта се с њим догодило?

- Србин какав се, нажалост, не рађа често. Треба судити по догађају који ћу испричати. У октобру 1944. године били смо у селу Опленићу, у гружанском крају, да бисмо одали последњу пошту осморици наших сабораца, палих у борби с партизанима. Само што је испаљен почасни плотун, стиже курир на коњу и обавести мајора Смиљанића да од села Бело Поље крећу друмом према нама ешалони партизанске 21. српске дивизије. Брзо смо кренули како бисмо их ватром дочекали. А ватра убитачна: амерички „томпсони“, „бреде“, „зорке“, „бренгали“, лаки и тешки бацачи, аутоматске пушке. У близини су били делови нашег првог и другог шумадијског корпуса. Заузели смо грудобран, гледамо како у гомили иду партизани. Чекамо да се приближе на пушкомет и очекујемо команду. Бомбе су на дохват руке, цеви оружја уперене у густу људску масу која нам се приближава. Командант прати догледом њихово кретање. Лице му је бледо. Његова команда стиже шапатом:

- С левог и десног крила у колону по један, у тишини и одстојању, за мном!

Питамо се шапатом, шта му би? Зашто се повлачимо? Ишли смо до неког забрана. Ту се скуписмо. Из строја изађе један од Вукмировића, борац од 1941. године, и гласно рече:

- Господине мајоре, ја не бих више остао под вашом командом! Дозволите ми да се удаљим.

Не пуцај у српску младост

Мајор Смиљанић је наредио својим четницима да не отварају ватру на тек мобилисане српске сељаке

- Зашто, Вукмировићу? - упита мајор

- Пре сат и нешто сахранисмо осам наших војника побијених партизанском пушком. Да сте наредили напад, нико од њих не би изнео живу главу. Пуштате комунисте да поробе наша села и градове, да убијају голоруки народ. Пошли смо да се боримо, а не да се без борбе повлачимо. Они ће Србију у пламен и пустош претворити.

- У праву си, војниче! - одговори мајор Смиљанић. Да смо осули ватру, ретко би ко од њих остао у животу. Али, питам те: кога бисмо ми то побили? Пратио сам двогледом колону те збијене масе. Знаш ли шта сам видео? Видео сам безброј српских младића са сеоским торбама, на леђима, без оружја. Има ли међу вама оних који би тој насилно мобилисаној српској младости пожелели смрт? Ако има, нека иде и нека пуца у српску децу без моје команде.

- Али, господине мајоре, то је 21. српска партизанска дивизија - опет ће Вукмировић. - Знате како смо се тукли с њом од Копаоника до Лесковца и колико смо жртава имали.

-Тукли смо се, али и заборављали! - говори даље мајор Смиљанић. Мобилисане партизане, младе људе, пуштали смо кућама. Нисмо их ни тада убијали. Да сам данас наредио крвопролиће, кајао бих се и на овом и на оном свету. Дража ми то не би опростио, извео би ме, можда, и пред преки војни суд. Пуста земља без народа није циљ наше борбе већ спасавање народа и државе.

Црни барјаци у Шумадији

Гороломац је окончао своју причу. Остало му је да одговори на питање шта се, на крају, збило с мајором Смиљанићем.

- Није преживео босанску голготу. Пао је покошен рафалима партизанских митраљеза. Убили су га они на које није хтео да пуца чије је животе штедео.

Подсетник: Над јамом Понор у Миљевини, између Фоче и Калиновика, и села Горњи и Доњи Будањ, кези се убица. Мени се чини да с његових руку још капље крв. Крв невиних синова Шумадије.

Понор је несагледив. Неиспитан. Понор има понорницу: Реку Бјелицу. Јама Понор је ненасита ала: прогутала је хиљаде младих тек мобилисаних младића. Ниједан није био старији од 24 године. Сви су били из Шумадије. Шумадија је била у црним барјацима. Могли су да буду очеви. Данас би били дедови.

Био је мај 1945. године. Рат је био завршен.

Дуж пута од Фоче до Калиновика још осам хиљада убијених. Било је и деце. Било је дечака који су пошли из Шумадије да би вратили мобилисану запрегу. Ни метка нису опалили.

Побијени су.

-За кога?

-За Тита!

-За кога?

-За Партију!

-За кога?

-За Стаљина!

Мире џелата и жртву

На ове узвике Шумадија је одговарала јауцима, болним криком који је испуњавао сав простор. Шумадије је јецала, на многим кућама били су црни барјаци. Крило се да је само на овом простору од Фоче до Калиновика и још мало даље у Миљевини и пред јамом Понор убијено око 23 хиљаде мобилисаних четника. Из јаме Понор дуго су допирали болни гласови унесрећених - нико није могао да им помогне.

Јама Понор била је дубока око 80 метара, пречника око 50 метара - лешеви на дну могли су се неко време видети голим оком, све док директор рудника „Миљевина“ Џевад Лојко није добио наредбу да јаму прекрије јаловином до самог врха - сада само мештани знају где је била. Директор рудника је убрзо потом одликован орденом јунака социјалистичког реда. А зна се да су овај злочин починили 16. муслиманска санџачка бригада. Неким тајанственим путевима до јавности стизала имена џелата - најчешће се помињао неки Голубовић. Видак Голубовић. Имао је официрски чин. Говорио је: „Спакујте их лепо и пошаљите њиховом Богу да их васкрсне! „Више је овај Голубовић убио него двојица џелата који су заробљени као усташе и којима је речено да ће им злочини над Србима бити опроштени ако сада, као партизани, побију велики број Срба.

- И шта сада? - пита се разум.

- Ништа!

- Како ништа? Зар то није злочин? Побили српску децу, еј, побили више од двадесет хиљада српских дечака, читав један град, побили без саслушања, без ислеђења, без суда и ником ништа! Може ли?

- Може, али само у Србији! У Србији власт не мари за комунистичке злочине. Власт би да учини немогуће: Да измири џелата и жртву! Да у име лажног спокоја и лажног помирења све жртве потисне у заборав.

- Шта наводи власт да жртве комунистичког терора гура у заборав?

- Ваљало би, најпре, да се утврди ко су и чији су ови за које се каже да су власт. Да се несумњиво утврди ко су им очеви, стричеви, ујаци. Јесу ли били судије и пресудитељи, комесари, наредбодавци, џелати, Брозови делегати са најширим овлашћењима, командири затвора и команданти логора. Кад се то утврди, лако ће се открити ко кога хоће да заштити. Да се у владајућој структури нису нашли синови судија и џелата одавно би се знало где је гробно место генерала Михаиловића и ко је усмртио генерала Милана Недића. Генерал Недић је имао велике заслуге из претходних ратова, да се не говори о томе колико је стотина хиљада српских избеглица спасао за време немачке окупације Југославије. Комунистичка власт лишила их је права на гроб. А ова власт, која себе назива демократском, није променила однос према жртвама.

Генерал Пеко сеје смрт

Подсетник: Није тако у другим крајевима бивше заједничке државе. Бискупска конференција Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине објавиле су заједничку изјаву „о праву на гроб и о дужности пијетета“ у којој позивају на откривање потпуне истине о жртвама Другог светског рата и периода након његовог краја.

Бискупи у изјави траже да се идентификују сва прикривена гробишта, означе примереним спомен-обележјима и омогући одавање почасти погинулима.

Уз истицање да Католичка црква осуђује злочине свих тоталитарних режима, бискупи посебан нагласак дају на утврђивање тачног броја жртава комунистичког режима и процесуирању починилаца тих злочина, истичући да је недостојно и недопустиво процењивати или потцењивати значење и број свих тих жртава, већ да је једино оправдано да се њихова имена попишу.

Темпо не мари за брата

У Словенији су давно откривене и обележене масовне гробнице жртава комунистичке тираније.

Тамо где су убијена 73 свештеника Српске православне цркве Словенци су подигли крст висок два метра и на њему исписали поруку да су страдали 1945. године. Међу убијенима је и др Лука Вукмановић, доктор теолошких наука и публициста, иначе рођени брат комунистичког генерала Светозара Вукомановића Темпа. Кад су џелати питали Луку шта му је Темпо, овај је одговорио да му је рођени брат. А кад су џелати питали Темпа шта да раде с његовим братом Луком и са свештеницима из Црне Горе, он је одобрио да их све побију.

- За кога?

- За Тита!

- За кога?

- За партију!

Зар и рођеног брата у смрт на радост Тита и партије?!

У тој групи страдалника, поред неколико хиљада припадника наоружаних националних снага и избеглица, био је митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац, који је по наређењу Брозовог генерала Пека Дапчевића, иначе поповог сина, пребачен на Букуљу близу Аранђеловца, где је после мучења усмрћен на свиреп начин. Његову владичанску панагију Цетињском манстиру отпремио је Дапчевић уз пропратне речи: „ Враћамо вам панагију овог разбојника!“

Ево, дакле, шта крије власт која себе назива демократском. А шта је народ очекивао? Очекивао је да се од честитих људи формира државна комисија која ће истраживати и обелодањивати комунистичке злочине.

У Србији нема града и варошице без масовне гробнице комунистичких жртава. Ниједна није обележена - нема на њима ни воштаница, ни цвећа. Нема ни крста. Ни поменаÖЈош има Брозових ратних следбеника, међу којима има и генерала и пуковника, агената и мучитеља, убица и тамничара, батинаша и отимача туђе имовине. Они шетају своје унуке и причају им о својим ратним подвизима, прећуткујући, дабоме, почињене злочине над невиним Србима.

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml