Црвена куга (15. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Да буде светац у резерви

Био је шеф полиције, председник општине, секретар комитета, али није био светитељ.

У време страха од сопствених трагова, цркве и манастири нађоше се у опсади скоројевића, новопечених верника, и настаде јагма за крстићима, бројаницама, иконицама.

Тим црквеним знамењима, многи и не знајући њихово значење, окитили су и своје аутомобиле. Кад су једног новопеченог верника у позним годинама упитали зашто носи бројанице, одговорио је да је то најлепши украс.

Мудрији свештеници, они са искуством, били су на опрезу: приметили су да је наишао један талас који више личи на помодарство него на искрени прилаз Богу и цркви који подразумева исповест и покајање.

Прича о једном веселнику који је носио бадњак пре Бадњег дана заслужује да се нађе овде. На Туциндан, два дана уочи Божића, виђен је необичан призор: готово празном улицом споро се кретао човек с бадњаком на леђима. Није то гранчица божићњег дрвета, није ни грана, то је стабло безмало ишчупано из корена. Стабло на десном рамену, а друге гране парају површину снега. Можда би прошао незапажено да се, који минут касније, није вратио. Било је мало људи на улици, а он је, веселник, хтео да буде примећен.

Презирао је вернике

Пријатељи ми испричаше трагикомичну причу о њему:

-Био је некад секретар најмоћније партијске организације. Ведрио и облачио. Исписао је, својом руком, хиљаде карактеристика. Био је срећан кад је за некога могао да напише да је „морално-политички неподобан и верски затуцан“. Оне за које је сазнао да славе своју крсну славу, Божић и Васкрс, сматрао је отпадницима од друштва. Презирао их је.

-Па, добро, шта сад хоће? - питао сам.

-Хтео би да оним истим људима пише нове карактеристике, да им каже да нису у довољној мери - Срби! Да јесу, они би, као он сада, упртили на леђа ово стабло и носили кроз град да их сви виде.

-Али, сутра је Бадњи дан - кажем помало наивно, не схватајући његове мотиве за овај чин. - Он је поранио.

-У томе и јесте ствар - каже ми пријатељ. - Дао је себи предност. Сутра ће многи носити бадњак, али ће негде бити записано да га је он једини носио кроз град читава 24 часа раније. Био је први. Запретио је синовима и унуцима да ће их, ако се одмах не крсте, избацити из куће, лишити наследства. Не требају му, вели, некрштена чељад у кући. Они су то, додуше, једва дочекали, хтели су и раније, али им он није дозволио. Рекао им је: „Какво крштење, какви бакрачи! Нису ваљда, моји синови верски затуцани!“

Људи се можда мењају, прилагођавају приликама, мисле да ће тако избрисати пређашње трагове

Подсетник: Чим је чуо да је црквени календар попуњен, да су свеци заузели сва места, један новопечени православац неутешно се разочарао. А, искрен је, надао се. Једино ту није ушао. Био је шеф полиције, секретар комитета, председник општине, директор предузећа, народни посланик. Све је, по свом скромном признању, радио по савести, светачки се понашао према онима које је прогонио, хапсио у име народа и комунистичке партије, неке је благо осуђивао на партијским састанцима. Толико је радио за ојађено српство да је заслужио да уђе у црквени календар. Кад тамо - сва места заузета! Кад би бар могао да буде светац у резервни. Па, ако се упразни место.

Све је на њему, овом несрећнику, било закржљало осим ушију: оне су биле развијене, напредне, као силиконске - чуо је надалеко и то што је чуо преносио је кришом до оних који су били плаћени да све чују и све виде. Не зна се како је био плаћен: по глави или паушално, мада су неки тврдили да је то радио из мржње према народним издајницима. А то су били сви који нису били за Тита и партију. Говорио је радо о „четничким кољачима“, наводио неке њихове злочине.

У храмове није залазио, избегавао је „тај опијум за народ“, али је на гробља и сахране одлазио. Није на сахранама одбијао понуђену воштаницу, мада ју је одмах ломио и бацао. Није он примитиван и глуп да верује у којекакве поповске преваре. Људи су се плашили, зазирали од њега, ћутали кад би он наишао.

Трајало то дуго, све до тренутка кад „служба“ није више била вољна да чује своје доушнике. Кад се режим заљуљао. Од тада га виђају по црквама и манастирима. Не зна се да ли се исповедио и покајао, да ли је рекао колико је људи ојадио, да ли је рекао да се каје што је био члан и доушник партије која је унаказила српски народ.

Скоро га је у једној овчарској светињи видела и његова жртва - седи доушник до игумана и нешто му шапуће на уво. Вероватно му прича оно што данас причају сви доушници: да су били жртве комунистичке тираније, да су били прогоњени, али да злотвори нису успели да их одвоје од молитве, Бога и храма. Жртва гледа виновника своје несреће, гледа у игумана и мисли: лако ће овај доушник преварити калуђера, али неће преварити Бога.

Неправда уме да боли

И то је жртвама једина утеха: неће преваранти моћи да преваре Бога. Откриће се њихови трагови. По траговима ће их памтити. По траговима ће их тражити. Не стигну ли њих, наћи ће њихове потомке - њима ће рећи какве су трагове за собом оставили њихови очеви и дедови.

А сналажљиви јесу: брзи у промени страначког дреса, мишљења, партије, идеологије, спремни на све само да им буде добро. И било им је добро у доба владавине Јосипа Броза, па у доба владавине Милошевића, па и после пада Милошевића, и сада им је, захваљујући лажима и претварању, лепо, а српској националној сиротињи, оној која није клецала пред комунистичком силом и која се Бога ни за тренутак није одрицала стално је - грозно.

И то је она неправда која непрекидно боли. А у Србији, зна се то, било је око 700.000 чланова Комунистичке партије. Није ова бројка тако крупна у односу на око седам милиона Срба који нису били заражени овим опаким вирусом. Српско село се највише одупирало: није успела готово ниједна партијска организација и није се одржала ниједна задруга. Сељак је показивао више памети него такозвана српска интелигенција. Кад је мало олабавила комунистичка стега, кад је настало вишестраначје, кад су почели избори за разне управе, десио се највећи апсурд: уместо да за одборнике, посланике, градоначелнике, министре, амбасадоре, конзуле, управитеље разних установа и предузећа бира и предлаже од оних седам-осам милиона честитих и умних Срба, наметнуше се из оне групације од 700.000 чланова Савеза комуниста! Они су били најгрлатији и најагресивнији у рушењу Милошевићевог режима. Тако је народ уместо комуниста на власт довео - комунисте! Отуда смо имали само три амбасадора која нису била заражена комунистичким вирусом: Душан Батаковић у Атини, Светислав Басара на Кипру и Кринка Петров у Израелу.

Вешти за обману

Све што су изучавали на кумровачким, осјечким, дечанским, златиборским и другим курсевима комунисти су применили у новонасталим приликама: крили су један другог, вукли су један другог на високе положаје, скривали тамне биографије, говорили да су по задатку убачени у партију, клели се у крсну славу, за коју деценијама нису знали, а клели се и у генерала Дражу, држећи његову воштану фигуру пред новим кабинетима, њихове слике на столу, а његове споменике подизали на планинама и у градовима. Све је то требало да послужи као обмана и извлачење пара из српске политичке емиграције. У време кад се заљуљала комунистичка власт, храмове је запљуснуо талас новопечених верника - неки су у позним годинама први пут ушли у цркву гурајући се према олтару и према певници. Нешто покрадених пара остављали су црквама, распитујући се како би могли да буду чланови разних форума у цркви. Све црквене појмове изговарали су погрешно: за њих је нафора била нићифора, литургију су бркали за металургијом, светост је за њих била светлост. Неки су мислили да могу да се цењкају с Богом и да од српских владика откупљују своје грехове.

Посмртно звоно комунизму

Не верујем у небеса, но у Маркса и Енгелса - певали су неки несрећници, не слутећи крај једне сурове авантуре

Подсетник: Била духовна академија пред храмом Светог архангела Гаврила у Земуну. Организатор: тадашњи јеромонах Филарет, садашњи владика Милешевске епархије. Још нема ни наговештаја о паду комунистичког режима, мада је баш тих дана срушен Берлински зид. Рушење овог зида било је посмртно звоно комунизму у Европи - опроштај са једном епохом која је у црно завила милионе грађана. То посмртно звоно није допрло до слуга Слободама Милошевића и његове супруге - она је у том часу основала Југословенску удружену левицу и Савез комуниста - Покрет за Југославију.

Не причам ја ово због Милошевића и комунизма у Србији, него због једног необичног сусрета и догађаја. На тој академији сам говорио о српским јунацима из отаџбинских ратова - у то време њима сам посветио пет обимних књига. У великој маси света пред храмом приметио сам човека, високог и снажног, у зрелим годинама: он се сваког тренутка крстио. Чинио је то тако нападно да је изазвао чуђење - многи су пратили његове покрете.

Далеко од вере у Бога

Мучи ме ова загонетка - прилазим непознатом човеку и питам зашто се сваког тренутка крсти. Он као да је очекивао то питање: каже да се сваког дана прекрсти 27 пута. Хоће да ми то овако објасни: ако ми Бог буде дао да живим још оволико колико сам досад живео, требаће ми да се прекрстим 27 пута на дан да бих надокнадио оно што се ниједном нисам прекрстио... Не крије човек да је носио комунистичку партијску књижицу и да је слушао секретара партије: ко ову књижицу носи, не позива се на Бога и цркву него на Маркса и Енгелса. Каже да је секретар певушио: „Не верујем у небеса, но у Маркса и Енгелса“. Додаје да је починио доста грехова, али се нада да ће му неки владика све опростити. Не тражи он, каже, ништа џабе...

Бојим се да је овај несрећник заувек изгубљен чим мисли да се грехови могу откупити.

Прича оца Герасима

Шта би све могли да испричају поједини монаси и свештеници - са каквим се људима и невољама сусрећу.

Отац Герасим, најстарији монах у светој Жичи, прича о једном несрећнику који их је често уходио и који се надмено понашао - у храм је улазио с рукама на леђима. Није се он крио, напротив, представљао се на необичан начин: у десном џепу сакоа носио је Борбу док је она била орган Комунистичке партије. Видљива, лепо пресавијена Борба симболично је означавала да њен носилац припада тој партији. Касније је уместо Борбе носио лист Комунист. Мувао се по храму, није ништа записивао, није водио никакве разговоре, само је гледао около.

Прича отац Герасим како су били навикли на њега и на његове лепо пресавијене новине у џепу. Неко време није га било па се и монаси забринули: где је њихов ухода? Кад је народ у већем броју посећивао храмове, појавио се и он. Није у његовом џепу више било ни Борбе ни Комуниста - лепо се видело Православље, новине Патријаршије Српске православне цркве...

Човек се прилагођавао времену и приликама. Каже отац Герасим да је нестао кад му се учинило да су опет ојачали комунистички безбожници. Остала је загонетка да ли је био ближе вери или невери, од кога се бранио оним новинама које је носио у џепу.

Крст преко петокраке

Чачански прота Рако има необична искуства с људима који су били далеко од било које вере осим вере у усрећитељски комунизам. Такви су, обично, пркосили цркви, терали неки инат, сахрањивали своје без крста и опела, подизали надгробне споменике па и на њима исписивали чудне поруке и знамења. Један је својој преминулог супрузи на чачанском гробљу оставио знак видљив издалека - црвену петокраку звезду. Није он у томе био усамљен, мада се знало да покојница није припадала партији која се поносила петокраком. У време великих демонстрација против комунистичког режима, кад је маса света на улицама викала „бандо црвена“, човек је, једне вечери, са стрепњом покуцао на врата куће поменутог проте. Изненађење је било потпуно: прота је препознао човека из своје парохије, који га никад није примио да му, уочи празника, освешта водицу. „Не требаш ти мени“, говорио је човек затварајући врата пред протом. Прота је поштовао свачију вољу, мада му је било тешко на души кад год би се уверио да се неко удаљује од Бога, своје православне вере, традиције и обичаја.

И, да не дужим причу, јер је ово само подсетник, огласио се незвани гост: Дошао сам, прото, да те братски и хришћански замолим да ми нешто учиниш... Да ми освешташ ово парче мермера с крстом, хоћу да га прелепим преко оне црквене петокраке на гробу моје жене: знам да сам погрешио, али таква су времена била. Покајао се? Уплашио се? Деца га навела? Прота га ништа није питао. После неколико дана оне црвене петокраке на чачанском гробљу није било.

Има људи који у страху учине и понеку гадост и глупост. А комунистички режим је носио страх: сваки човек је био под присмотром, прислушкиван, праћен. Вера у Бога и партија нису могли заједно. Онај што је у џепу носио Борбу и Комунист мислио је да може: вукла га молитва у храм, а бранио се пред доушницима да чита партијске листове.

Броз ти помогао

Лажним, наметљивим верницима, окићеним не крстићима као симболом хришћанске вере него крстовима од готово пола метра, и бројаницама око руке, о чијем значењу немају појма, „доскочио“ је један чачански свештеник за кога кажу да је веома духовит и да нема длаке на језику. Он је деценијама био мета отпадницима од вере и нације - враћали су га, називали погрдним именима, хватали се за дугме да одагнају присуство „попа-баксуза“. Реч је, дабоме, о овим истим људима који су раније носили црвене петокраке звезде и црвене партијске књижице и пароле на којима је црвеним словима писало „црква диже главу!“ Они су у храм улазили по задатку партије. Сада им је, наједном, баш овај прота постао толико омиљен да га поздрављају чак и преко улице, вичући: „Помоз Бог, добри прото!“ А прота сачека да онај који га поздравља приђе, па каже: „Броз ти помогао!“ Не каже то прота сваком - зна он ко се није покајао за своје пређашње поступке.Зна прота Бранко појединце којима је Броз помогао, а зна и многе који су служили Брозу.

„ТИТОВДАН“

Шта наведе оног веселника да се одрекне Никољдана, своје крсне славе, наслеђене од предака, и да за нову славу изабере „Титовдан!“ А шта је „Титовдан“? Је ли то дан Титовог рођења или рођења наказне републике? Или можда дан кад се Тито уселио у краљев двор на Дедињу и отуда поручио његовим укућанима да се не враћају у своју кућу! А може бити да је „Титовдан“ онај дан у коме су Броз и брозовићи пуцали у чело Пантократора у дворској цркви.

Броз би био нико и ништа без српских комуниста. Шта би Броз био без Срба који су га подржавали и подржавали: говорили су, због њега, „хисторијски“ и „ћим прије“. Тајно, у себи, ретко међу собом, па и тад шапатом, они су га гледали са злобом: он има највише, он има најбоље, он има најлепше жене, најбоље виле, он има градове, улице, споменике, он има народ... без њих, говорили су шапатом, не би имао ништа, без њих био би - нико!

Заборављају при том да упитају себе: шта би они имали да није њега? Шта би они радили, чиме би се бавили, од чега би живели, чију би траву косили, коме би воду носили, кад би се, да није било њега, дочепали ових раскошних вила, кад би се, да није њега, брчкали у овим базенима, кад би тако отмено отварали боце шампањца, од кога би, да није било њега, добијали такве чинове и толике пензије и кад би чули за Модељаније, Лотрека, Веласкеза - чијим су сликама украшени њихови дворци.

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml