Црвена куга (11. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Донели зло време и зло бреме

Као да смо изгубили сваку везу с нашим прецима - причало се тада.

- Бојим се да је дубок и широк овај јаз међу нама - примећује Божо. - Дубок и широк. Бог зна хоћемо ли га, и кад, прескочити. Ја то сигурно нећу дочекати. Нити можемо заједно, нити имамо заједнички циљ, они се понашају као људи без отаџбине, одлазили су у свет да се боре за туђе идеје и туђу земљу, а кад је њихова држава нападнута, не само што је нису бранили, него су је и подривали. Треба имати у виду Шпанију у предвечерје овог проклетог рата, када су се српски комунисти борили, па богме и гинули за некакав светски пролетаријат, за срећу човечанства, како су говорили. А кад су Немци у априлу разорили Југославију, увукли су се у њихове, немачке установе, и цинкарили честите српске националисте, проглашавајући их комунистима да би их Немци стрељали! Рације, хапшења, логори, масовна стрељања - њихова су дела. Питаће се, можда, неко зашто су то радили. Најпре стога што су веровали у Пакт о пријатељству Немачке и Совјетије, а затим што су уклањањем српских националиста трасирали пут за своју револуцију и долазак совјетских трупа. Кад је овај споразум раскинут, ове групације повукле су се у шуме и отуда упадале у села пљачкајући и убијајући српске домаћине…

- Знам и ја да једно зло рађа друго, да су се и рођена браћа закрвила и на несрећу један на другог, мада ми никад неће бити јасно коме тиме помажу. Зар му неко непознат може бити ближи од рођеног брата? Која то идеологија и која политика може бити ближа од брата, оца, стрица, сестре? Где је онај глас разума који може да пресече овај братоубилачки рат? Увукло се зло у људе потиснуло памет, разорило и братска осећања па једни на друге кидишу као да су најљући противници и непријатељи…

- Браћа, кажеш, мој Сретене - прекида га Божо. - Браћа! Мени се чини да је то наша највећа заблуда. Браћа су, пре свега, они који имају једну мајку - отаџбину и један национални интерес. Некад је било тако, мој Сретене. Комунисти су донели зло време и зло бреме, ни отаџбина, ни крвна сродност ништа им не значе. Нема светиње за њих: ни дом, ни породица, ни храм… Комунисти су посејали зло, раздвојили браћу, изазвали невиђене деобе, побили часне људе. Од њихове појаве траје крвава жетва - нико и нигде није сигуран, непознати људи, уз нечије навођење и хушкање, врзмају се око свачије куће, понегде плане кућа, негде сено… Довољно да сваког обузме страх, да се нико на свом прагу не осећа сигурним. Страх ме, право да вам кажем, од првог комшије, живели смо некад као браћа, али откако су га заразили комунизмом, он ме не гледа као некад: мотри, истина кришом, на моју кућу, хоће да види ко нам долази, шта носи на капи, је ли наоружан…

Чујем да све то записује и дотура неким непознатим људима, а ови то прослеђују даље, некој невидљивој партизанској команди. Биће, кажу, скидања глава кад они дођу на власт! Ни у цркви се више не виђамо, они се утуђили. Бог им постао далек и нејасан, а близак им Јосип Броз и његова партија. И како, питам те, можемо заједно? Како? Ја у храм, он, мој комшија, говори около како би храмове требало срушити или претворити у штале, у коњушнице. Ја певам Рождество Твоје, он пева "Не верујем у небеса, но у Маркса и Енгелса". А Бог ме убио ако он зна ко су ови које помиње и којима верује. Ја сваке недеље упалим кандило пред иконом мога светитеља, он и икону и кандило бацио иза штале, ја сваког јутра трчим на њиву, он каже да обрађујем туђу имовину, све ће то, каже, бити неки колхоз, моја ће њива бити и њихова…

- Шта ће даље бити и чије ће шта бити, то само Бог зна - говори Сретен. - А да је зао дух ушао у људе, видљиво је при сваком сусрету, мада неки виде зло само у другима, а не и у себи. Не могу да поднесу кад људи неком указују поштовање, мисле да оно припада само њима - саможиви су, горди, сујетни, а то су опаке болести. Ускипи у њима гнев кад сретну побожног човека: мисле да је поремећен и да такве треба побити, или отпремити у душевну болницу. Ако их Бог, желећи да им помогне да открију и врлине у себи, уведе у искушење, или допусти да их задеси неко зло, ни тада не виде блато у које су се заглибили. Тада, у ствари, највише хуле на Бога. Кажу: да Бог постоји, не би ово дозволио… Брзо заборављају зло које чине другима, а чуде се кад им се зло, у неком облику, врати…

- Као да смо изгубили везу с прецима - Божо би да настави тамо где је Сретен застао. - Као да су, наједном, затровани, сви извори наше духовне свести, и као да је просечан наш национални корен. Најдаљи, у свему непознати и тајанствени, постали су нам блиски, а блиски, познати и увек добродошли, далеки. Одбачено је све што је честито и вредно, а прихваћено свако зло. Кажем: не личимо на своје очеве и дедове, одбацили смо њихове врлине и драгоцена искуства. Србија наших очева и дедова била је мала, једва да је имала четири милиона душа, а успела је д се одупре моћној Аустроугарској царевини, која је под оружјем имала више војника него што је Србија имала становника. Ту силу Србија је бацила на колена. Наши су тај рат поимали као страшну несрећу, као пожар, или поплаву од којих се људи могу одбранити само заједничким снагама. И успели су, мада је цена те одбране била висока. А данас? Не само што многи гледају мирно како комшији гори кућа, него су спремни и да подметну пожар. Мисле да њихова неће изгорети. Као да не слуте да ће куга стићи пред свачија врата. Раскомадала се Србија, поделила, расцепкала, војске које тобож бране отаџбину закрвиле се између себе и немилице проливају српску крв. Слутим да зло време тек долази. Осим ако Господ не одреди правац спасења. Остаје нада…

- Нада не сме да буде испразна, добри мој чика Божо - узврати Сретен. - Да бисмо се добру надали, морамо чинити само добра дела. Људи су дубоко запретали добро и пустили да се размахне зло у којем ће сагорети. Они који се данас позивају на правду и кажу да се за њу боре, бојим се да ће сутра бити крути и крајње неправедни; они који не радећи ништа, ништа не стекоше, сутра ће располагати и господарити имовином оних који су предано радили; неки од несрећника који занемарише Бога умислиће, сутра, да су они богови. Можда се ближи час у коме ће живи завидети мртвима. Ако се и то догоди, значи да смо грешни као народ, а народ који огрезне у грех дуго ће испаштати и питање је да ли ће искати милост од Бога.

Писац коме је ово одавно знано, зна да је ово био последњи Сретенов разговор, с људима у завичају, као што зна да је тада, с јесени последње године рата, претпоследњи пут био у родитељској кући.

Сретен се вратио у манастир Благовештење с надом да ће се ускоро вратити да заврши Богословију, а после, ако Бог да, на Богословски факултет. Оци калуђери, Василије и Јулијан, пуни стрепње, испричаше му да је у међувремену долазила нека партизанска јединица и да се, по имену и презимену, распитивала за њега. Коснуло га је то сазнање, мало га је уплашило, али је продужио наду у скори завршетак рата и повратак у Београд. Узгред је од калуђера сазнао, у строгом поверењу наравно, да се професор Јустин Поповић налази у кући Аксентија Пантелића у Дучаловићима, испод Овчара, па је скројио план како да пређе преко реке, да се докопа шуме и стигне до оца Јустина како би упитао за савет шта да уради у овим мутним приликама.

Ни Сретен ништа добро није могао да исприча калуђерима: и у његовом селу трају деобе, све се смањило осим мржње и страха од видљивог, а још више од невидљивог - људи живе као у грозници, слутећи још веће зло које се приближава.

Трећег дана по повратку у манастир, у сутон, кад се спремао да после службе крене према Дучаловићима, бануше људи шаролико одевени, сви са петокраком на капама. Њега, Сретена, затекоше у храму: тек што је упалио кандило и свеће, примети тројицу војника с оружјем у рукама. Обузе га и страх и гнев: страх од помисли да ће га присилити да крене с њима, а гнев због њихове бахатости - забога, зар не знају д се у храм не улази с оружјем.

Уто се, збуњени и преплашени, појавише игуман Василије и Јулијан. И они занемели пред призором: војник, с капом на глави, нишани у лик Исуса Христа под куполом… Манастирска порта готово испуњена војницима, сви уперили оружје према прозорима манастирског конака.

- Има ли овде четника? - чује се нечији глас.

Како нико не одговори, исти глас заповеди:

- Претражите све собе у конаку и све зграде около! Погледајте кревете и испод кревета, уђите у штале - можда се ту крије неки брадоња!

И док војници жагоре у порти, у храму се одиграва необична сцена.

- Јеси ли ти, друшкане, калуђер? - пита партизанка и упире прст у Сретена.

- Нисам, али бићу - покушава Сретен да сачува спокојство - Бићу, ако Бог да…

- Како би било да нам пре тога мало помогне? - смејуљи се она и гледа у војнике.

- У чему? - упита Сретен прибрано и с надом да ће се извући из ове клопке.

- Ствар је проста: узме се овај митраљез и упрти на раме - каже партизанка кроз смех. - Ред је да се стари борци мало одморе.

- Нисам вам ја погодан за то - промуца Сретен. - Манастир је мој дом, молитва моја свакодневица, служење Богу мој циљ. Рат је проклетство, а овај наш рат, међусобни, највећа несрећа…

Умеша се и калуђер Јулијан:

- Немојте, ако за Бога знате… Он је још дете, ни школу није завршио. Он ће се молити Богу за вас…

- Није он никакво дете, него зрео човек - преузе реч старији бркати партизан који је до тада нетремице гледао у Сретена. - Њему је деветнаест година и знамо да се зове Сретен Цветић. Његов млађи брат Љубиша добровољно је приступио народноослободилачкој војсци. И већ је негде на фронту, бори се за своју земљу…

Сретен приметно задрхта од ове реченице: знао је да овај надмени партизан, неки комесар свакако, не говори истину. Зар би његов брат, у седамнаестој години, заменио крст за петокраку и добровољно отишао да се бори против оних који на капама носе крст и круну. Био је сигуран да је то лаж и можда би то у некој другој прилици рекао овом комесару који држи руке на леђима и блене, без страха и покајања, у иконе светитеља.

- Сретене Цветићу, сматрај се од овог часа мобилисаним! - заповеди онај бркати и рече војницима д се сврстају у колону по један и крену према насељу.

Монаси Василије и Јулијан заустише нешто да кажу, али их комесар заустави мрким погледом и оштрим речима:

- Ви да ћутите, иначе ћу вас одмах, по кратком поступку, послати том вашем богу на истину! Знам ја вас, црнорисце, ви сте најопаснији за народ и заклети сте непријатељ комунизма. Кријете у тим вашим јазбинама дезертере и трујете их мржњом према свему што је напредно. Ни реч да нисам чуо!

Видевши да сила Бога не моли, калуђери ућуташе, а Сретен начини велику метанију пред олтаром, целива икону и прекрсти се три пута, па најпре затражи благослов од игумана и учтиво упита комесара може ли да узме своје ствари из манастирске келије. Овај одговори да му ништа не треба, да ће све добити у команди. Тек кад се нађе у порти, Сретен примети неколицину наоружаних војника и још више младића у гуњевима и опанцима, без оружја, очигледно покупљених у кућама својих родитељ, мобилисаних од овог политкома, спремног да им на лицу места изриче пресуде и вашем "Богу на истину".

А кад изађоше из порте, она партизанка скиде с рамена једног војника митраљез, па га утрапи Сретену уз речи:

- Рођен си, бре, за митраљесца! Таман за тебе, ја ћу те научити како се њиме рукује, а још ћу те, тако младог, понечем научити…

Пењући се узаном стазом уз Каблар, после једва стотинак метара, одозго, с његових врхова, запрашташе плотуни пушака и рафали митраљеза и исекоше гране стабала дивљих воћака поред којих су пролазили. Не чекајући команду ова група се баци и стропошта низ стрмину, а Сретен баци онај митраљез и притаји се у повећој јами заклоњеној стеном. И док су и даље одјекивали плотуни, бивајући све ближи и јаснији, чинио му се да у његовој близини нема никога - они што су га повели прсли су на све стрне, губећи се по шуми и стенама. Ту је, у тој јами, остао до сванућа, благодарећи Богу што га је на овај начин спасио, па се, заобилазећи Благовештење, запути према цркви посвећеној светом Илији…

Божија служба у овом храму обављала се једном годишње, на празник, овог светитеља. Пошто опрезно начини круг око храма, уверен да нема никога у његовој близини, Сретен у каменом удубљењу изнад врата нађе кључ, отвори врата и тихо, прилазећи икони, отпева тропар светом Илији. Затим упали кандило и стаде да се моли Богу и благодари за избављење.

Два дана и две ноћи Сретен је провео у храму: дању је, опрезно, излазио и седео на скровитим местима, ноћу се закључавао у храму, не палећи ни фењер ни свећу - бојао се да би га и једва приметна светлост могла открити. Трећег дана, осетивши глад, одлучи да оде до првих кућа и затражи који залогај хлеба. Знао је да су сељани око манастира добри и молитвени људи, да имају страх од Бога и да, као разумни људи, не чине зло. У првој кући, на чија је врата покуцао не само што је добио храну, него су га обавестили да се на Каблару виђа једна групица четника који никоме не чине зло, осим што траже храну, коју сељани нерадо дају, бојећи се партизанске освете. У селима има и партизанских симпатизера који мотре на свачију кућу: прате свачије кретање, долазак познатих и непознатих људи.

Петог дана, у сутон, Сретен се, њему знаном стазом, запути према Благовештењу с осећањем кривице што је те добре и племените калуђере тако дуго остао у неизвесности. Прилазио је опрезно, ослушкивао, чучао неко време под прозорима конака и кад се уверио да је све мирно, да је порта без војске, тихо покуца на врата игуманове келије.

Кад је ушао, био је запрепашћен: затекао је свога оца у разговору с монасима који су ових дана у својим молитвама помињали и његово име. Од оне ноћи кад је одведен и кад су одјекнули они митраљески рафали, нису ока склопили. Залазили су у шуму, пентрали се по камењару, дрхтали и од помисли шта би могло да се догоди…

Сретен у неколико речи исприча шта се догодило, како је бацио онај митраљез и како су онај комесар и његови мобилисани борци, посебно она партизанка, бежали као зечеви, не хајући за остале. Претпоставља, рече, да су побегли и неки од оних мобилисаних младића…

Отац Будимир исприча како им је пре два дана у кући била партизанска војска - довео је рођак Драган Лучић, Сретенов брат од тетке - постао и он нека зверка. Не крију да су дошли да поведу Сретена. рекоше да им је потребан писмен човек, неће, обећавају, Сретена упутити на фронт, нека се тога нико не боји, него ће као школарац радити у администрацији. И, ето: отац дошао да му то исприча, да заједно виде како ће и шта ће даље.

Будимир рече да би Сретен требало да верује Драгану, свом рођаку, нећа га, ваљда, преварити, није досад показивао неке ружне особине. Будимир онако, узгред, рече да се прибојава за остале синове - ако се Сретен не одазове, може их задесити неко зло… Види Срете да нема избора, нема куд, да овим одбијањем и скривањем може да навуче зло на кућу, могу, због њега, страдати и његова млађа браћа и родитељи… Калуђери Василије и Јулијан изразише наду да ће тај њихов рођак одржати реч па дадоше благослов за Сретенов одлазак… Сутрадан, у рано јутро, Будимир и Сретен спустише се низ путељак у уграбише, у последњи тренутак, воз за Пожегу. Кратка вожња, стигоше брзо, заобиђоше центар варошице и споредним путевима кренуше према селу.

Само што се Сретен поздравио с мајком и браћом и што је проговорио коју реч, у кућу бануше војници. Сретен помисли да су они чучали негде у воћњаку, заклоњени шталом, и чекали да се он појави. Шест војника предводи рођак Драган Лучић. И док војници стоје без речи, Драган се поздрави са својом тетком Јелицом, Будимиру пружи руку а Сретена братски загрли и рече да му је мило што се вратио кући. Затим, не губећи време, рече да Сретена чекају у команди, да им је потребан као школован човек, да ће радити у позадини и да је он гарант да га неће отпремити на фронт. Он је, рече, испричао своме старешини да је Сретен богослов, да не мари за оружје и да се грози и на помисао о проливања људске крви.

Сретену као да неко шапуће да је ђаво ушао у његовог рођака, да га је обрлатио, овладао њиме, учинио га послушником нове власти и пита се, у себи, како да стане под некрст. Боји се преваре и чуди се одакле извиру те речи о слободи, правди, новог народној власти, срећном животу, бризи коју ће нова власт посветити сваком човеку. Откуда у Драгану те речи и откуда му моћ да буде гарант да му се никакво зло неће десити, да ће остати у позадини. Забога готово до јуче су имали исто мишљење и исти став - слагали су се у томе да је рат проклетство, да је српски народ завадио неко са стране, да је гурнут у братоубилачки рат не би ли што више Срба изгубило, да су комунисти побили многе невине људе, опљачкали куће и оскрнавили храмове…

Ишли су, раније, у исти храм, молили се истом Богу, постили и причешћивали се. А сада: ухватила га нека зараза о братству и јединству, о срећном животу, о једнакости и правди, све то сада у време кад и он, рођак, на бандерама и сеоским тарабама, па и на зидовима кућа, гледа пресуде неких судова о страним људима и одузетој имовини…

- Смеју ми се другови, Сретене - из Драгана проговара зао дух. - Смеју се и кажу: какав си ти партијац кад ни свога рођака не можеш да приволиш да нам приђе… Данас ниједан млад човек не може да остане по страни, мора да има своје место у друштву, у заједници…

- А где је место онима који не би под петокраку? - упита тихо Сретен. - Јеси ли свестан шта тражиш од мене? Зар да се одрекнем вере, Бога, цркве, родитеља? Знаш да осуђујем свако зло, знаш добро да ме политика не занима, да не нагињем и не припадам никоме осим Богу. Шта је то наједном, преко ноћи, ушло у тебе забога! Хоћеш да и ја служим антихристу, да верујем у њихове глупости и гадости…

- Сине, Драган ти жели добро - умеша се мајка Јелица. - Он нам је најближи, не би те навео на зло, браћа сте…

Оних шест војника, још су седели и слушали разговор, нагло устадоше и погледаше у Драгана.

- Сретене, милом или силом! - процеди Драган кроз зубе подижући се са столице.

- Својом вољом под некрст, је ли? То тражиш од мене, рођаче. Милом никад! Нека се зна да сам силом одведен из своје куће. И нека се зна да ме је одвео рођак Драган Лучић.

- Војници, знате како гласи наредба! - рече Драган и измаче се корак назад да би војници могли да обаве оно што им је наређено.

Руку везаних на леђима војници изведоше богослова Сретена Цветића из родитељске куће.

Сретену Цветићу ће се неко време изгубити траг, што ће осујетити пишчев покушај и жељу да прати његову судбину. Губи се траг младом богослову и за већ слуђене родитеље и браћу, мада чине оно што је у њиховој моћи: траже свог рођака Лучића, не налазе га, одлазе у разне команде, у којима им говоре да им је то име непознато, обилазе манастире под Овчаром и Кабларом, тамо уносе пометњу међу калуђере…

Милоје Цветић, Сретенов млађи брат гимназиста, био за то времену Војводини, у Старом Жеднику, код Суботице, с њим био Бориша Даничић, вршњак и комшија - побегли оног дна кад су видели везаног Сретена. Боришин отац био четник, повукао се негде у Босну, а по селу се причало да ће комунисти победити све четничке синове…

Радили њих двојица, као послуга, на неком залеђу, добили неку пару, па Милоје одатле оде у манастир Раковицу, али и ту, гоњен неким страхом, не нађе спокоја, него стигне у Пећку Патријаршију, а одатле, после неколико дана, у Благовештење под Кабларом: ту је Срете нашао уточиште, ту ће и он, ако Бог да, наћи смирење…

У кући Цветића, живот као д је замро: Будимир је проводио бесане ноћи, осврћући се на свој живот и тражећи у њему неку одгонетку за све што га је снашло - о двојици синова не зна ни да ли су у животу. Грешан, мисли, свакако јесте, јер нема човека без греха, али се сваке недеље, обавезно, у храму молио Богу да му опрости грехове, учињене вољно и невољно… Није ли, питао се, грешан и због оног оружја које је после априлског рата и нашег слома скупљао по путевима и јаругама и скривао га помишљајући да ће доћи време кад ће затребати. Није то било мало - десетине пушака, бомби и сандука муниције оставио је на сигурно место. Кад су се појавили партизани, узели су све што је био прикупио - били су му на томе много захвални, али су му четници, кад су се појавили у селу, много замерили, па богме и припретили.

 

Један из куће увек под оружјем

У дворишту неколицина војника гура неку бурад.

С јесени прве ратне године, четници су га у четрдесетој години живота мобилисали: ватрено крштење било је на Трешњици, где су се крвнички сударили четници и партизани. Тада јебио двоструко поражен: као припадник четничког одреда и као човек - никако му није одговарала то међусобно сатирање… После те борбе вратио се кући, да би нешто касније "одужио" дуг четницима за млађег брата Миломира с којим је живео у заједничком домаћинству. Један је морао бити под оружјем…

До рата је дуго, годинама, радио на изградњи путева Дринске бановине: Ужице, Обреновац, Пријепоље, Пљевља, Кремна, Златибор - само су нека места на којима је трошио снагу, али је добро зарађивао. Имање је било слабашно, танко, а требало је хранити жену и шесторо деце - сви синови. Бога није заборављао, ма где био недељом је стизао у храм да се помоли за здравље своје деце и свих људи.

У мислима се поново враћао на ону борбу на Трешњици: и тада се, сећао се, молио Богу да сваки његов метак, ако су с друге стрне Срби - промаши. Молио се, искрено и топло, да он не буде тај који ће пролити српску крв… Сви они, шапутао је, нечији су синови и браћа, нечији родитељи - неко ће за њима закукати. Закукати и проклињати. Да су Немци с оне стрне фронта, не би се тако понашао: нишанио би и не би штедео муницију - они су уљези, окупатори, хоће туђе.

Јелица је нешто пословала по кући, бринула се о стоци и живини, јецала само кад је била усамљена, очи су јој мутне и натекле од суза. У њој је тињала нада да је Сретен жив, неће ваљда њен сестрић Драган допустити да му се неко зло догоди. Био је, истина, груб према Сретену, биће, мисли, да је нов власт и њега притисла, можда му је и запретила па се онако понео према Сретену. Сретен је, говорила је, благородно дете, побожан је, начитан, паметан, пажљив, никоме зло не би пожелео, али не воли оружје - зна да је свако оружје смртоносно, да убија. Није могао да гледа ни кад о празнику закољемо пиле, склањао се иза штале. Кад је био мали, могао је лако да заплаче кад смо о Васкрсу клали јагње - није марио за месо, поврће му јебило главна храна. Најлепше му је, говорио је, било у манастиру: молитве, учење, рад у пољу, сусрети и разговори с верницима. Бог га је, често је говорио, изабрао за манастирски живот, али тек пошто заврши школе. И господ Бог, нада се Јелица, неће допустити да му зли људи учине зло - узеће га Бог под своје окриље…

Једног дана - бејаше већ протекло доста времена - неко Цветићима дојави да у Јеминској стени има неке војске, да се ту увежбавају и транспортују даље, али нико не зна куда. Будимир готово поскочи па, не говорећи ништа укућанима, крену према варошици не би ли што пре узвратио превоз до овог села на прузи узаног колосека, одакле су сељани вадили камен за градњу својих кућа.

У некој другој прилици, да је млађи, и да није сатрвен неизвесношћу, Будимир би ово растојање претрчао, али је и сада имао срећу: некако истовремено на станицу стигоше и он и воз. Стиже брзо пред ониске зграде опасане бодљикавом жицом. У дворишту неколицина војника гура неку бурад, на капији млад војник у војничкој блузи непознатог порекла и сукненим чакширама.

Будимир га поздрави и упита за Сретена Цветића, описујући га као високог и мршавог момка. Војник рече да га не познаје, затим додате да се овде не задржавају дуго, неколико дана, па их отпремају даље, али не рече куда. Не може да га пусти у круг, забрањено је, али може да позове неког од старешина.

Затим даде знак руком једном војнику и убрзо се појави официр: он рече да не познаје Сретена, да се овде не чувају спискови војника, затим рече да је синоћ једна повећа група транспортована према Сарајеву. Можда је, рече официр, у тој групи Сретен Цветић.

Будимир зна да би лако одгонетнуо шта се збива са Сретеном, кад би нашао Драгана Лучића. А он као да је у земљу пропао - нити га има у селу и команди, нити се јавља својим укућанима.

Иде Будимир пешице према варошици и гласно размишља: гајиш га осамнаест година, стрепиш, дрхтиш над њим, будиш се ноћу, покриваш га, трчиш до лекара, пратиш до школе, мислиш како да га оденеш и обујеш, да га заштитиш од зиме, да га усмериш на оне путеве којима иду часни људи. Туцаш шодер украј друмова, просецаш пут кроз кланце, мериш дужину путева… Кад стигне плата, тркнеш кући, помилујеш децу, попричаш са женом, оставиш новце, па назад, на пут, на шодер. Од зоре до сумрака. Не штедиш себе, не забушаваш, а било би и непоштено: држава те добро плаћа. Онда наиђе сила, војска наша, и одведе ти оног над којим си дрхтао и стрепео од рођења, од колевке. Ма каква војска!

Дође близак рођак, преко ноћи обрлаћен, отрован, спреман на све, а слаткоречив, те ово је наша војска, народна, ослободилачка, и власт је таква, народна, а Сретен ће, вели близак рођак, да ради у позадини, паметан је… Јесте, дође рођак са шест војника - они, војници, ћуте, а рођак сипа обећања… А после проради у рођаку зло, нарогуши се, постаде груб и, богме, запрети: ићи ћеш с нама, вели, милом или силом! Ма да видиш ти мога Сретена: неће милом, хоће да види какво је зло у рођаку, хоће да одмери на шта је све спреман…

А спреман је, видеће се, да излучи зло, да као змија палаца језиком: војници, ви знате каква је наредба! Они, војници, престрашени а послушни: један из џепа извади конопац, улар којим се стока везује, и зграбише Сретена - он се не опире, пусти да му вежу руке на леђима. Двојица, свакако по наредби, уђоше у шталу и изведоше вола на улару. Улар сличан ономе којим је везан Сретен…

Одведоше, тих дана, и сина Љубишу, две године млађег од Сретена - не зна ништа ни о њему, а Милоје, петнаестогодишњак, јавља се из Војводине, па с Косова и Метохије - хоће, дете, да завара траг, гони га, даље од куће, она страшна слика везаном Сретена… Мој син, мој Милоје, мило моје дете мисли да тамо куд бежи нема оних што везују и убијају, што силом приводе под петокраку и што Бога поричу и пуцају у иконе светитеља… Хоће, шапуће Будимир, да ми униште пород, да ми затру кућу, живог у гроб да ме отерају…

С тим суморним мислима, Будимир тек у сумрак невољно уђе у своју кућу.

Занемеше куће Цветића

После неког времена, до Будимира допре глас да се један војник, неки Тешић, из суседног села, врати из Озне, па можда зна нешто о Сретену. Човек који га обавести о овоме рече да је тај војник инвалид, да је рањен у некој борби, али и да је веома повучен у себе па нерадо говори о ратним догађајима.

Хтео је комшија још нешто да му каже, али Будимир помисли да је и ово довољно па као запета стрела крену према кућама Темића. Удари преким путем, преко ливада, кроз воћњаке, равницом, која се пружала у недоглед. Кад би на домаку села, распита се за кућу коју тражи. Био је на две-три стотине метара од ње.

Чим уђе на капију, залаја пас, па се готово истог тренутка појави домаћин, човек његових година, скрушен и сав некако оронуо: Будимир рече ко је и шта је, из ког је села, рече и зашто је дошао, можда тај војник зна нешто о његовом сину.

Унутра, за столом у кухињи, близу шпорета, седео је млад човек, мршав, испијен и невољан, по годинама можда Сретенов вршњак. Чим отац уведе придошлицу, младић устаде и пружи леву руку да се поздрави.

- Рањен си, синко? - очински упита Будимир загледајући у његово улегнуто десно раме.

- Остадох без десне руке! - суво рече младић, неспреман да о томе опширније говори.

- Ниси, синко, ниси! - хоће да га утеши Будимир. - Рука је на свом месту, рањена, зацелиће се ускоро. Важно је да је глава на рамену…

- Рука ми је неспособна, одузета - једва процеди младић. - У овим годинама…

- А ја дошао да се распитам за Сретена - пређе Будимир на оно што га обеспокојава и мучи месецима. - Да упитам за Сретена Цветића, можда си га познавао или си чуо за њена.

Младић се приметно трже и узнемири, заколута мутним очима, хтеде

нешто да каже, али се уздржа.

- Јеси ли чуо за њега? - нестрпљив је Будимир.

- Је ли он био богослов?

Јесте, значи да га познајеш - једва изусти Будимир.

- И шта рече да ти је он? - упита младић сузних очију.

- Син, синко мој, син, најстарији, силом одведен из куће.

Младић зури у празно, дуго тражи речи које ће изговорити.

- Слушај… како да ти кажем… овај… Можеш то сазнати и од других, али Бог те је упутио на мене. Грех је да прећутим и грех је да лажем…

- Је ли жив? - дрхти Будимир.

Младић оборене главе, као да је и сам крив, ћути. Затим једва чујно прозбори:

- Није!

- Погинуо у борби? - зајеца Будимир.

- Не! Стрељали га!

- Ко?

- Комунисти! - оте се опасна реч младићу. - Убили га пред постројеним батаљоном, пред младим, мобилисаним војницима…

Будимир зарида и покри лице шакама.

Неочекивано из младог инвалида, који је дотад о свему што је доживео ћутао и пред родитељима, покуља дуго скривана мука:

- Покупили нас по кућама, зајмили као стоку, неке одвели везане; ја сам био у касарни, други, чујем, по школама, некима дадоше пушке и изведоше на обуку, друге држе под стражом, ваљда им нешто сумњиви… Два пута недељно празне касарне и друге зграде, доводе друге младиће, а нас транспортују возовима. Ја сам пропустио три-четири воза, нису ме изводили на обуку, ни оружје ми нису дали. Комесари испитују све редом. Прво те питају да ли је неко из фамилије у четницима, па каквог си имовног стања. Питали су још понешто, али су она два питања била обавезна. Видимо ми да је опасно рећи да је неко од наших био у четницима - неки момци су тако били принуђени да лажу… Биле су и неке посебне групице војника за које се говорило да су опасни, прислушкују разговор и дојављују… Први пут сам чуо реч провокатор - чинило ми се да је то нешто срамно и страшно. Кад смо кренули, неки с пушкама, неки без оружја, укрцали су нас у воз - нико не зна куд идемо…

… Неки су ишли правцем према Београду, неки према Сарајеву - војници су, гледајући кроз прозор, гласно изговарали називе станица па сам по томе закључио да идемо према Сарајеву. Два пута сам с оцем ишао у овај град - продавали смо ракију и кајмак…

… Застали смо на појединим успутним станицама да би војници напунили чутурице и флаше водом - свуда су на тим станицама биле чесме. Неки су покушавали да побегну, али су их војници, они у с оружјем, јурили, понеке хватали и предавали официрима, а ови су их ту, на лицу места, пред нама, стрељали. Боже, шта ја то причам! Ужас! Шта ми то гледамо! Стрељају наше другове и остављају поред пруге… Мислим: јадна им мајка, отпремила их са стрепњом, гурнула у торбу заструг сира и кајмака и погачу некако угурала, увила јуче у везено платно, ставила и преобуку, нада се повратку, а њих, мртве, остављају железничарима. Ако их не укопају, разнеће их пси…

… Идемо даље, али чим две-три станице остадоше иза нас, воз улагани и стаде на отвореној прузи. Ми, у вагону, занемели, неки поскакаше с дрвених клупа, отворише прозоре и шапатом јављају оно што виде. А гледају ужас: они провокатори гурају једног војника из вагона. Можда из првог или другог вагона, не знам тачно, али знам да сам био у последњем, петом. Убрзо, потом чули смо два пуцња, па је воз кренуо лагано. Гледали смо кроз прозор и угледали мртвог регрута поред пруге…

- Ћутимо, бојимо се провокатора међу нама, али се погледом питамо: ко је следећи? У чијим смо рукама? Ко суди и пресуђује овим младићима које су отргли из родитељског окриља, па их сада овако убијају и њихове лешеве остављају поред пруге да их кидају и разносе пси…

… Касније ћемо сазнати да је онај веселник, што га оставише мртвог на отвореној прузи, рекао да ће побећи чим му се укаже згодна прилика, то чули провокатори па зауставили воз, да би дојавили комесару. А он, комесар, метак у чело - тако су, вели, Совјети радили за време њихове револуције: убијали су колебљивце, паничаре, бунтовнике, оне који не верују да комунизам доноси срећу. А ово је револуција, рат још траје, сваки отпор, макар и поједини, треба одмах казнити. И нико их, зна се, неће питати колико су ових регрута, ако се тако могу назвати ови силом поведени младићи у гуменим опанцима, побили…

… Чим смо дошли у Трново, близу Сарајева, они провокатори су унапређени, добили су чинове, постали страх и трепет. Ноћивали смо у неким прљавим зградама, на слами. Не знам колико је ту било војника, тек сутрадан су формирани водови, чете, батаљон. Добили смо оружје, почела је обука, али не само у руковању оружјем, него и она друга, политичка… Сваког јутра нека предавања: комесари говоре о збивањима у свету, победама Совјетског Савеза и како ће они, Совјети, завладати светом, о братству и јединству, о непријатељима којих још има у овом делу Босне и Херцеговине, и о борбама које предстоје…

… Трећег дана по нашем доласку - узбуна: поскакасмо из оне сламе, помишљајући да смо нападнути и да нам предстоји ватрено крштење. Јутро ведро, тек свануло, април је, али је пролеће, чини се, још далеко - по брдима около види се снег. Постројише нас на ливади, онако буновне и преплашене, држе нас неко време у неизвесности. Ја никако не успевам да се ослободим оног страшног призора: оног војника, регрута, убијеног на прузи. То ме наводи да помислим да нам опет спремају неко зло…

… А да је зло, видећемо убрзо: неколицина оних напречац унапређених доушника, провокатора, како смо их звали, води једног високог и мршавог војника, везаних руку на леђима. Мислим: опет неки бегунац. Иза њих група официра, међу њима и онај што нам је држао часове - сви намрачени. Ми постројени, по четама - начинисмо квадрат. У тај квадрат уђоше пресудитељи и онај везани војник, блед као смрт, али стоји подигнуте главе. Комесар започе говор: Другови војници, ми се, као што знате, боримо против непријатеља наше земље, а видећете да имамо непријатеља у нашим редовима.

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml