Црвена куга (7. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Андрија себи копао раку

Реља је себе сматрао кривим, али је рекао да не треба да будемо незадовољни: доста је, у оном трансу, рекао убица - прво: да је оним делом замишљеног крампа убио неког Плећаша, да је натерао несрећног Андрију да себи копа раку, да је овај у томе био спор, да је одуговлачио, да се нечему надао…

 

А чему се мученик могао надати, ако не нечијој самилости, надао се да ће се неко ко је преломио преко колена неко ко је пресудио, предомислити, да ће се сетити Бога и Андријине деце, па ће на губилиште отпремити гласника да спречи погубљење. Ето, то је чекао Андрија и зато је споро копао раку…

Замислите тај призор: убица седи на неком посеченом балвану, пуши, у близини протиче поток, са стране је шумарак, а роб, у овом случају Андрија, отац петоро деце копа себи раку! То је двострука смрт. Или: смрт пре физичке смрти. Андрија споро копа раку, а убицу брине то што нема дувана! И, дабоме, то што нема дувана убрзаће Андријину физичку ликвидацију - убица ће узети крамп да покаже жртви како се копа рака, али ће је, због недостатка проклетог дувана, треснути у чело и тако окончати његову муку и његов живот…

Убица је у томе имао искуства: на исти начин ликвидирао је и оног Плећаша кога је поменуо. Убица показује неку врсту сажаљења: каже да Андрија није лош човек, помиње и његово петоро деце. Још мало па да убица заклаће са својом жртвом. Да су га, којим случајем, чули његови шефови оштро би га упозорили: није његово да жали, него да убија!

Да убија, него шта! Да убија у име Стаљина, Јосипа Броза, класне борбе! Добро, хоће он да убија, али где да сахрани толике људе! Чули сте шта су му рекли: убиј и закопај! Где да закопа? Све је, рече малопре, попуњено! И јесте! То су невидљива гробља. Сва околна брда, све удолине, обале поред потока и реке, околни шумарци, стара гробља, ровови и траншеје - ту лежи најбољи део Србије. МИ смо сведоци њеног затирања… Јесмо сведоци али само овде, у овом делу Србије, у другим крајевима неки други су сведоци страдања, убијања, масовних гробница; тамо убице носе нека друга српска имена и надимке, но, свуда убијају на исти начин… А ми, шта ми за то време радимо? По кафанама постављамо замке пијаним џелатима и слушамо њихове погане исповести! Још им и пиће плаћамо! Јесте ли приметили како блене према улазним вратима? Јесте пијан, али је на опрезу, очекује некога ко ће га позвати да опет смакне неког несрећног Србина, да би исте ноћи, или сутрадан, ждерући ону ракиштину, оплакивао његову судбину…

Не спорим: важно је да се зна Андријин гроб, важно је због његове деце, због нашег другара Веље, који неизмерно тугује за оцем, али питам ја вас: ко ће ону другу децу, на хиљаде њих, обавестити где су гробови њихових очева! Седимо сатима с једном пијаном будалетином, да бисмо се наслушали грозоте, а не слутимо да све то може бити глума, лажни транс, лажно кајање, не би ли он сазнао нешто о нама….

Чини ми се да смо изабрали погрешан правац - ваљало би, мислим, међусобно повезати сведоке њихових злочина из других градова и позвати грађане на отпор овом убилачком режиму. Градови треба да задрхте од њихових злочина, да се побуне, а не да шапућу о томе ко је све и на који начин усмрћен, задовољни кором хлеба и срећни што су преживели ноћ, што још нису на нишану. Обелоданимо њихове злочине у нашим лецима, позивамо грађане на отпор овој наопакој владавини.

Тек кад је Реља ућутао приметили смо да је кафана празна - возови су се укрстили и отишли својим правцем. У близини није било ни Васе носача. Стари, добри конобар, отац наших другара, подизао је са столова оне шарене, у коцкице ткане столњаке, понегде жућкасте од просутог јела и прогореле од цигара неопрезних пушача.
Нас је испратио осмехом. Још траје јагма за локалним новинама - у њима људи налазе оно што их највише занима и до сржи потреса: коме се суди, ко је погубљен, коме се прети, чија је кућа у црно завијена, шта све може снаћи оне који се не повинују захтевима нове власти. Локални лист је, разуме се, у служби режима: објављивањем пресуда изазива још већу пометњу и страх; на страху је заснована владавина - да свак буде прожет страхом, да се бави собом и својим јадом, да угуши и помисао на отпор, да не куди власт…

Ко своје тражи може их наћи и у новинама. Ако је породица књижара Симе Ћукића трагала за главом куће сазнала је да је та глава мртва, кратка вест у локалном листу од 19. маја 1945. године овако почиње и овако се завршава: "Књижар Симо Ћукић осуђен је на смрт зато што је ишао на Равну Гору и срађивао са Дражом Михаиловићем. Био је сарадник и редактор свих равногорских листова. Ђукић је осуђен и на конфискацију целокупне покретне и непокретне имовине".

Књижар Симо ишао на Равну Гору - већег злочина није могло бити! Па тамо, на планини, сусретао Дражу! Па јоши писао за равногорске новине! Ни три живота да је књижар Симо имао ниједан не би сачувао! Судови су, види се у новинама, били веома ажурни: доносили су у име народа и по неколико пресуда дневно. Тако већ у следећем броју после изрицања пресуде књижару Ђукићу, лист објављује да су на смртну казну осуђени Димитрије Пећинар, Крста Милекић, Крста Шуњеварић и Милисав Милинковић. За њих се каже да су осуђени због јатаковања, али се не каже чији су јатаци били.

У истом броју лист објављује да је "стрељан четнички зликовац Страјин Крчевинац, земљорадник из Богојевића, срез ариљски, активан четник из 1941. године".

У јуну исте године, како лист обавештава, суди се акционарима Ткачке радионице: Здравко Ћурић осуђен је на трајан губитак националне части и конфискацију имовине, Вилиман Јовановић на седам година губитка националне части и конфискацију имовине, Ђорђе Поповић на пет година губитка националне части, две године принудног рада и одузимање имовине; Петар Константиновић осуђен је на двогодишњи принудни рад и одузимање имовине, Петар Пржуљевић на конфискацију имовине, док је неки Милан Смиљанић, будући да је пришао комунистима, ослобођен кривице.

У чему је била кривица оптужених нема ни слова. Радомир Николић, трговац, Давид Новаковић, сарач и Андрија Виторовић, трговац, осуђени су на новчане казне и конфискацију залиха коже и друге робе.

 

Људи су често нестајали у мраку

Локални лист осамнаестог априла објављује кратак, али оштар напад на адвокате који пред судом "бране народне издајнике и злочинце" и који за њих "траже благе казне". Поменут је само адвокат Милија Јовичић. У јуну исте године, исти лист објављује захтев ученика учитељске школе да се Споменка Милошевић, Радмила Миљковић, Загорка Петковић и Владета Јојић "истерују из свих школа у земљи као разбијачи братства-јединства".

Лист, у истом броју, у име народа, покреће иницијативу да се манастирима Клисура код Ариља и Рача код Бајине Баште одузима земља. Десетог октобра 1947. године лист обавештава своје читаоце да је пред Окружним судом одговарало десте јатака који су 1945. године помагали "четничку банду". Тодор Младеновић и Драгоје Мачић из села Трудова, осуђени су на смрт стрељањем и конфискацију имовине. На дугогодишњу тамницу осуђени су: Дико Мачић, Мирко Топаловић, Мика Младеновић, Дринка Минић и Бојана Луковић из Трудова, Роса Краковић и Станика Мунитлак из Мочиоца…

У децембру исте године, суди се, истовремено, авијатичару Милији Јефтовићу, родом са Златибора и Радојици Илићу, земљораднику из села Јакља. Први оптужени одговара "што се после бекства из војног затвора прикључио одметничкој банди Стојановића и што је у септембру 1945. године убио секретара Месног одбора Мачката Марка Јакшића. Други оптужени био је, кажу новине, јатак банди Мирољуба Митровића - осуђени су на смрт стрељањем и конфискацијом имовине.

Пред Окружним судом суди се Саву Марковићу, апотекару и Луки Видаковићу, свештенику из Ариља, Радосаву Црњаковићу, земљораднику из села Латвице, Стојисави Ристовић, кафеџијки из Мочиоца - они су, пишу новине, помагали банду на терену чији је циљ рушење државног уређења ФНРЈ. Апотекар је од 1945. године па до хапшења одржавао везу са четницима: Михаилом Цонићем, Илијом Шуњеварићем, Рајком Стефановићем и другима. Апотекар Марковић осуђен је на двадесет година затвор са принудним радом, свештеник Видаковић на четири године, остали на две године.

Судило се непрекидно, годинама, мада нису сва суђења и све пресуде објављене у новинама - видело се то и по нестанку појединих људи за које се шапутало да их је појео мрак. Више се, у име Тита и Стаљина, пресуђивало у затворски ћелијама, него пред судовима у име народа.

У подебелу свеску с корицама од жућкастог картона, која је некада служила као хербаријум и која је, нама се тако чинило, мирисала на маслачак, нану и камилицу, убацивали смо исечке из новина, лепећи у оскудици гумарабике, само њихове крајичке. Оне странице, некад пуне златастог класја пшенице, одавно исушеног и расутог по свесци, и оне друге, некад пуне блиски биљака, сада претворених у неке чудне водене печате, исписивали смо оно што смо видели и оно о чему се шапутало.

У тим шапатима била је она сурова истина о нестанку, хапшењу, прогону и убијању људи. Назвасмо ту свеску"књигом српских јада" чинило нам се, кад год би је извадили из оног тајанственог скровишта, за које је знала само неколицина одабраних, да мирише на крв. Чинило нам се да на њене странице, онако невине и чисте, с прстију џелата капље крв. А крили смо је јер смо помишљали да ће доћи време стида и време страха и да ће у том времену, које ће неизоставно пристићи, бити уништени сви писани трагови злочина.

Да смо, вођени оним тајанственим шапатом, откривали појединачне и масовне гробнице - за кратко време било их је петнаест, укључујући и оне две изнад болнице и касарне из јесени 1941. године. Највећа је свакако она на брду западно од Града: ровови и транђеје, изукрштани целом ширином, ископани уочи рата како би послужили успешнијој одбрани, муњевито су, у првом таласу насиља, пуњени лешевима. Најдубља гробница међутим, била је у најстрожем центру, на великом травњаку између зграде архива и куће Веселиновића - одатле се нису чули ни јауци, ни пуцњава. Убијали су их на неким другим местима, у затворским ћелијама или у подрумима зграда под контролом Озне, па су их ту укопавали.

Још по две гробнице биле су на брду с источне стране и у његовом подножју, мало ниже, идући према Ади с обе обале реке; из оне на брду у близини резервоара, кроз растреситу земљу, као из гејзира, дуго је клобучала крв… Опрезно смо, кришом, пазећи да не будемо примећени, скицирали те гронице, додајући им, ради лакшег распознавање, најближе оријентире: воденицу, рачвасто дрво, висок јасен, криву крушку…

Лешеви су налажени и по врзинама, врбацима и потоцима украј друмова и сеоских путева. Тако обележене и сабране гробнице уносили смо у књигу српских јада, надајући се да ће ускоро доћи час у коме ће се гробнице отворити, мртви повадити, опојити и сахранити тамо где родбина жели. Али, ко да сабере све црне мараме и црне барјаке, сваки црни флор око руке и на реверу, све сузе и јецаје, све болне јауке, сав чемер и јад, све испружене дечје руке и њихову наду да ће угледати оца, све болне крике сестара које остадоше без братске заштите и жена које преко ноћио остадоше удовице и које, узносећи молитве Богу, изговорише и клетву: да зло, као правда, снађе оне који починиле зло. У књигу српских јада уђоше још многе приче о злим људима и злом времену.

Можда Ике и нема у судским аналима, али је, свакако, још има у памћењу. Од Ике се стрепело колико и од комунистичких преких судова. Оно што следи личи на причу која се у сваком српском селу могла чути. Ика је њено скраћено име, Илинка крштено, била је из сиротињске куће, али је, као девојка, била наочита и вредна, па се лако удала, мада се, како се преко плотова говоркало, због оскудног мираза, нису просци утркивали око ње. Удала се, говорило се, у честиту кућу, било је у њеном новом дому и части и морала, није било неког сјаја од богатства, осим што су њихове душе, испуњене молитвом, блистале моралном чистотом. Бог се побринуо и за њихово потомство, подарио им је два сина и бригу о њиховом васпитању…

Јездимир, тако се звао Икин муж, није био човек политике, клонио се ње као зарзне болести јер су му још у младости старији говорили да је политика опасан отров, који, ако се прогута штетно делује на душу и разум. Чувајући морални закон у себи и следећи те савете, Јездимир је успевао да се не придружи ни четницима ни партизанима, њих је било и на планини Јелици и око ње - ноћу су се шуњали и око кућа близу главног друма

 

Људи занемели, ћути и планина

Изговарао се Јездимир ситном децом, што је било истина, али и боловима у десном куку, што је, видело се, успоравало његово кретање. Кад је немачка окупациона сила залазила у село, Јездимир би зграбио синове испод пазуха а Ика завежљај с храном и водом, па би, као и други мештани, утекли на планину и ту остајали док мине опасност.

Рат је још беснео, мада се, у исто време, говорило да се ближи крај људским мукама, да су нацизам и фашизам на издисају, да је питање дана кад ће сванути слобода и да је сада најважније да свако сачува своју и комшијину главу. Тако је говорио и Јездимир, настојећи да у овом злом времену сачува све оне људске врлине које су га красиле: свакоме упутити добар савет и топлу пријатељску реч. Ако се, при том, може некоме и помоћи у невољи, био је спреман да одвоји од уста своје деце…

Некако на измаку лета 1944. године, оде Јездимир у планину с намером да отфикари једно стабло - тако је по Икином тврђењу рекао - како би начинио срчаницу за запрежна кола. Забацио Јездимир оштру секиру на десно раме и брзо замакао у планину. Нашли га сутрадан поред посеченог стабла и с прострелном раном: метак га погодио у срце… Пукао глас далеко, узнемирило се село, питање лебди на свачијим уснама: ко уби Јездимира? Људи занемели, ћути и планина - ниоткуд одговора.Ика с мртвог Јездимира скинула крваву кошуљу с рупом на левој страни, смотала је и стрпала у пртену торбу - ту је, онако крвава, остала све до ослобођења. Ика тада, по наговору неких људи, затражи правду: хоће, вели, да истера на чистину Јездимирову смрт и његовог убицу. Неко невидљив, а вешт подвалама, унеће у Икину душу отров: навешће је да прича како је Јездимир "нагињао" партизанима и како су га убили четници - нико други.

Зна она да Јездимир није марио за политику, никоме ко је у том међусобном трвењу носио оружје није нагињао, али кад су "ови" већ убедили, ваљало би да и она, самохрана удовица, има неке вајдице. Могла би, говорили јој, и неку пензијицу да извуче: што да не; забога, па њеног мужа убили су четници… Неко је Ику обрлатио и тровао мржњом: нишанила је прстом у сваку кућу која је одиста нагињала четницима и говорила да се у њој крије Јездимиров убица - страх се, неочекивано, увуче и у куће првих комшија, који су, иначе, Јездимира и волели и поштовали и којима ни у сну не би пало на памет да учине неко гнусно дело…

Четника је, међутим, било све мање по шумама, а све више у затворима и пред судовима. Неко дошапне Ики да би за њу пред тим судовима било доста посла. Има зликоваца, рекли јој, који не признају своје злочине, а она, Ика, има ону крваву кошуљу… Извештила се Ика, помогли јој они који су је тровали мржњом, и обавештавали је да се суди неким четницима, али да они не признају своје злочине, па би Ика, с оном крвавом кошуљом, могла да припомогне да се испуни правда….

Ништа више није требало ни да кажу, остало је смислити Ика: обући ће се скромно, како и приличи ратној удовици, забрадиће се црном марамом, понеће неизоставно и ону пртену торбу с крвавом Јездиморовом кошуљом. Шта ће даље да учини процениће на лицу места. И стварно, тако учини Ика: порани па пешице запуца у Град, лако пронађе зграду суда, распита се онако, узгред, коме се и зашто суди, онда се угура у судницу, заузме место у средини, седне и ону торбу држи у крилу.

Кад уведу "злочинца" који не признаје злочине, Ика се у њега добро загледа, види да јој је непознат, да га никад у животу није видела, мало се узврпољи, па се смири и сачека згодну прилику да проговори. И кад оптужени несрећник одбије да је "неутврђеног дана" на месту "том и том" из пушке убио "непознатог партизанског активисту", чији идентитет, "због унакаженог лица" није могао бити утврђен, и кад оптужени уверава суд да је то измишљотина, да за то нема ниједног доказа, Ика процени да је прави час - устаде нагло па цикну:

- Лажеш, убицо, лажеш!

Онда лагано, готово побожно, почне из пртене торбе да вади ону крваву Јездимирову кошуљу, па поново цикну:

- Ево доказа! Ево крваве кошуље!

Суд се, за тренутак збуни, не зна да ли је и ово смислила Озна, а публика, све сами прерушени агенти и милиционари, удруженим гласовима понови захтев да се "злочинац" осуди на смрт… Оптужени види да Озна монтира доказе, али се нада да ће у суочењу с овим "сведоком" успети да разбије лаж уз помоћ неколицине честитих сведока који знају куда се кретао за време његово кратког "четниковања".

Суд због тобожње галаме избаци публику напоље, с њом изађе и Ика, али је силовито зграбише неки људи у кожним мантилима и увукоше у једну просторију на десној страни ходника. Било је очевидно да суд нема више о чему да одлучује, одлучила је Ика, њена изјава била је равна смртној пресуди, а Јездимирова крвава кошуља печат на тој пресуди. Прочула се Ика као драгоцени сведок оптужбе, па су је судови позајмљивали једни другима, а она није имала разлога за незадовољство: давали су јој новчану награду, уз надокнаду за путне трошкове и изгубљени "трудодан". И док је Ика по судовима скупљала "трудодане", сељаци су за њом, кад би је видели с оном пртеном торбом о рамену, шапутали: "Оде Ика у позајмицу суду, нечија ће мајка опет закукати…"

И ко зна колико би још трајало Икино "сведочење" и махање оном крвавом кошуљом да и њу не снађе велика невоља: испење се она на велику трешњу пред својом кућом, мамили је слатки плодови на самом врху крошњатог стабла по коме се вешто верала не примећујући да је грана на коју је стала свом тежином напукла па се уз врисак суновратила на земљу. Озбиљна повреда кичме везаће Ику за постељу тако да ни себи, а камоли судовима, више није могла да помогне. Да није било добрих жена из комшилука, које на смену преузеше бригу о њој и њеној деци, тешко би преживела ту муку. Они што су Ику "обрађивали" припремајући је за крунског сведока, навратише још само једном у њену кућу, па кад се уверише да је за њих бескорисна, више се не појавише. А штета, говорили су јој, баш велика штета што јој се то догодило сада кад им је најпотребнија…

Било је мушких глава у селу које нису показивале никакву самилост према Ики, напротив: говорили су да је то Божија опомена и да ће Ика тек испаштати са своје грехове, као што ће, говорили су даље, испаштати и они који из њене некад честите душе исцедише врлине и улише отров.

Она пртена торба с Јездимировом крвавом кошуљом, што је комунистичким судовима послужила као "доказ" четничких злочина, изненада нестаде с видног места у Икиној кући, али остаде у вечном памћењу као најпотреснији доказ о злом времену и злим људима.

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml