Роман у наставцима - Црвена куга (1. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Поштовани читаоци, имамо велико задовољство да у нашој рубрици која од почетка стоји (нажалост празна) коначно можемо да објаљујемо текстове на тему Комунизма -црвене куге. Мислимо да нема боље начина него да почнемо објављивањем истоименог романа г. Антонија Ђурића, неуморног борца против комунизма у Србији. Овај роман је објављиван као фељтон у ''Гласу јавности'', одакле смо га и преузели.

 

 

 

 

 

 

Незаборавник

 

Ни са томовима књига њима се, чини ми се, не могу одужити

 

Коме све не дугујем ову књигу! Живима, који изађоше из комунистичког пакла, дугујем поштовање мртвима, који у њему сагореше, дугујем све.

Јесам ли, питам се, највише дужан онима који су за мене, још голобрадог, најмлађег Брозовог заточеника у сремскомитровачком казамату, чували последње залогаје хлеба с надом да ћу преживети и да ћу верно описати њихове патње и њихову смрт.

Ни са томовима књига њима се, чини ми се, не могу одужити. У овај НЕЗАБОРАВНИК, у ову књигу српских јада уносим Милунку Мачић из села Трудов, под Голијом, чије младалачко тело, две године по свршетку рата, "ишамараше" струјним опекотинама и тако, полумртву, отпремише у пожаревачку робијашницу да тамо болно и лагано умире.

Ову књигу дугујем и великом духовнику Митрофану Матићу игуману манастира Чокешине, коме припадници умоболне комунистичке идеологије ископаше очи па му под крваве дупље поднеше Свето писмо - да чита! Поменућу и на овом месту проту и гимназијског професора Саву Банковића који деветнаест крсних слава, и деветнаест Божића и деветнаест Васкрса проведе у сремскомитровачкој тамници, и који на сваки празник, без иједног црквеног знамења, без крста и мантије, без Молитвеника и Јеванђеља, отпоја свету литургију.

Ову књигу дугујем и Мирку Јефтовићу, с чудним надимком Ћуслин, из села Мравињци, код Косјерића, старом комитском вуку под командом мајора Танкосића, јунаку с Мачковог камена и Кајмакчалана. Њега, осуђеног на краћи принудни рад, по цичи-зими, уочи Никољдана, његове крсне славе, везаше за дрво украј пута. Сутрадан, на крсну славу, његово мртво, смрзнуто тело, дадоше родбини.

У НЕЗАБОРАВНИК уносим и духовника Јелисеја Поповића, игумана манастира Света Тројица, под Овчаром, несуђеног докторанта, кога Брозови и Стаљинови следбеници сачекаше у заседи пред манастирском капијом, убише маљевима и његово тело бацише у набујалу Мораву.

Дужан сам породици Цветић из Висибабе, код Пожеге, чијег сина и брата Сретена, несвршеног богослова, тек мобилисаног, убише на подмукао и зверски начин. Подметнувши комаде исцепане Стаљинове слике уз његово војничко узглавље -осудише га на смрт и рафалима искидаше његово тело на три дела: отац Будимир и стриц Миломир у џаковима, тајновито, пренеше његове остатке и сахранише близу куће.

И Василићима из Бањице, у чачанском крају, дугујем ову књигу. Њиховог Косту, активног официра, који се, по свршетку рата, неко време скривао у стричевој кући очекујући да се утемеље праведни и независни судови - стрељаше мртвог! Опкољен у земуници, Коста Василић, испалио је метак у слепоочницу, што ће Брозовог комесара разбеснети: како је смео да дигне руку на себе! Киван на мртвог Косту, комесар наређује стрицу д изнесе синовца, да га прислони уз зид куће, затим изговара неку своју пресуду и наређује да се испали плотун - прво је, покошен, пао стриц Милорад а преко њега се срушио по други пут устрељени Коста.

У НЕЗАБОРАВНИК, у ову нашу тмину, коју време преспоро разгони, уносим још једно светло име: Стевана Мољевића, доктора правних наука, познатог адвоката и једног од челника Српског културног клуба, идеолога Равногорског поркета и уредника равногорских листова, штампаних у слободним српским планинама, који је умро у петнаестој години робијања.

 

Дуг сестрама Ружици и Душици

 

Његов и наш ћелијски сапатник, Давид Дамјановић, у једној од својих књига, објављених у Чикагу, наводи Мољевићев одговор на понуду комунистичких џелата да га ослободе тамнице под условом да се одрекне свог националног програма и својих националних идеја: "Нема те слободе која ће ме приволети и нема те смрти која ће ме уплашити и навести да изгубим образ".

Књигу дугујем и сестрама Борисављевић, Ружици и Душици, које челом дотакоше само дно људске патње а својом јеванђељском душом досегоше до ИСТИНЕ и звезда и међу звездама на српском православном небу остадоше. Четири ратне године под немачком окупацијом бориле су се за Српство и Православље - бориле се срцем, душом, умом и пером. Пред најездом Брозових и Стаљинових "ослободилаца" отишле су у свет да отуда, из туђине, наставе битку за непромењене циљеве. Њихова неуморна борба траје шест деценија.

У НЕЗАБОРАВНИК уђоше и сестре Павловић, Боса и Драга, још непунолетне, које отпремише на Варду, то страшно губилиште, пред судију Цицварића, да им досуди смртну казну зато што је њихов брат Мићко отишао с четницима у Босну. С њима је, исте ноћи, погубљен и ужички матурант Јеврем Константиновић. Књигу дугујем и родбини Веселина Петровића, председника општине у Дивцима, кога комунистички зликовци у име Коминтерне и за срећу светског пролетаријата, тестером искомадаше, као трупце, у дворишту његове куће.

Дужан сам породици Никите Аксентијевића, бановинског путара из Севојна, чији је леш његов петнаестогодишњи син Добривоје - Доћа, препознао међу осамдесет седам жртава крваве владавине последњег дана Совјетске ужичке републике. И деци проте Јанка Поповића, који је Богу и роду служио у селу Брекову код Ариља, дугујем ову књигу: њему, оцу седморо деце, пресудише Слободан Пенезић Крцун, Милован Ђилас, Петар Стамболић и Владимир Дедијер. Протиница Даринка, носећи у утроби осмо дете, једва је, после вађења из масовне гробнице, препознала његов леш.

Уђе у НЕЗАБОРАВНИК и градски амалин Васо, који је први изговорио речи "црвена куга" и који је сачувао ОБРАЗ кад је одбио да на монтираном суђењу буде лажни сведок. Ову књигу дугујем и породицама железничара Драгог Баџовића и Милана Тодоровића који главама платише истину да је Гестапо упутио вагон новинског папира у табацима партизанској команди у Ужицу у јесен 1941. године.

У НЕЗАБОРАВНИК уђоше и гимназијалци, дечаци и девојке из Лесковца, Ниша, Скопља, Београда, Чачка: Растко Крстић, браћа Владислав и Лазар Кнежевић, Коча Костић, Драгољуб Полић, Милојко Јовановић, Дара Радојичић… Они први пружише ОТПОР комунистичкој тиранији.

Ову књигу дугујем фамилији Петра Вујовића, последњег команданта Јеличког четничког одреда, чију децу - сина Млађена од дванаест, сина Александра Лекицу од четрнаест и кћер Даницу од осамнаест година убише Брозови следбеници. Убише и њихову мајку Росу у четрдесет петој години живота. Утули се кандило и угаси огњиште у кући Петра Вујовића. Петнаест месеци по свршетку рата.

Ову књигу дујем десетинама хиљада синова и унука који не упознаше и не загрлише своје очеве и дедове, нити сазнаше за њихове гробове.

 

Случај друга Васе

Васо није схватио ништа о чему су му они причали

Не, не, Васо, нећеш ти више, носити туђе кофере, ни своје нећеш носити, други ће то радити, а ти ћеш да заповедаш… И праведно је, и поштено је да и ти уживаш. Радничка класа је победила, радници су дошли на власт нема више господе, буржуја, богаташа, који су и тебе експлоатисали, гулили кожу с твојих леђа… Неки су, додуше, претекли, живи су, уживају у својим кућама, имају трговине, кафане, радње, а ти, Васо, немаш ништа. Али, буде ли памети, буде ли правде, а хоће, хоће сигурно, јер народна власт мора да буде праведна, они неће имати ништа, а ти, Васо, друже Васо, имаћеш све. И нећеш ти више носити туђе кофере, не, него ће, богме, буде ли правде, а биће, ова господа, ови буржуји, ратни богаташи, који су лепо живели за време окупације, носити твоје. Кад ти пођеш на партијски конгрес, спакујеш у кофер своје стари, кренеш на воз и овако, кажипрстом, позовеш неког бившег буржуја и заповедиш: понеси ово до станице, добићеш бакшиш….

Градски амалин, чијем се имену, ради распознавања обавезно додавало његово занимање, готово незаинтересовано слуша њему непознатог човека у униформи с неким позлаћеним ширитима на рукавима и звездицама испод њих, који га је у часу кад је пролазио поред ове једноспратнице, удаљене педесетак метара од железничке станице, позвао на кафу.

Од ове приче Васо није схватио ништа: целог живота је од како за себе зна, теглио туђе кофере, торбе и ко пре, оне од прућа, из којих је, нарочито за време окупације, кад се у свему оскудевало, мирисало нешто пријатно, готово опојно - хлеб, примећивао је, има најлепши мирис, затим јабука, суво месо…

- Нећеш ти, друже Васо, више носити туђе кофере - одзвањају у његовом слуху речи непознатог човека. - Биће у овој нашој новој држави леба за тебе. И с лебом. Добијаћеш плату, редовно, сваког месеца.

Не може Васо да докучи шта хоће овај човек: ма каква плата, дан и комад, на то је навикао и тиме је започео његов градски живот од како се из села отиснуо, кад је мотику бацио и ускочио у „ћиру", оног што пућке и избацује густ дим и варнице. Није се више у село враћао. Његов отац није се вратио са Солунског фронта, остало нешто земље, могао је од ње да живи, али зграбила га ракија, а та веселница, не воли да копа, не трпи мотику. Отуда, из села, донео је чудну мешавину језика па је збуњивао градску господу кад би рекао „вође у ја да једнем", или кад би, уочавајући неку опасност викнуо: „Бижи отале!"

И сада, овог часа, Васо седи у меканој фотељи и слуша речи непознатог човека са позлаћеним ширитима на рукавима војничке блузе који говори о неком чудном и невероватном обрту у његовом животу:
- Имаћеш сваког месеца плату…

Слуша Васо, осмехује се, кези она два предња зуба пожутела од дувана, врти главом, али ћути. Нешто му се чини да је ова прича шарена лажа, нека обмана, да је то нешто тек онако, да се нешто прича и причом улепшава живот. У једно је, ипак, сигуран: овај официр је велики буџован, тај је сила и власт, тај може све!

Зна Васо и шта је плата, познаје он и неке чиновнике и раднике који за свој труд примају плату, али не може да види себе међу пратежницима" - то што не види изазва у њему опрезност. Нешто се, мисли, ту крије, али шта?

Види и онај са позлаћеним ширитима на рукаву да је Васо запао у недоумицу, па хоће брзо да је отклони:
- Мораш и ти Васо, да учиниш нешто за себе, не може све власт, знаш како се каже: сваки човек је ковач своје среће. Ти сада кујеш своју срећу. Све од тебе зависи. Све.
Васо ћути и нетремице гледа у официра.
- Је ли Васо, ти знаш Малишу?
- Ког Малишу? - пита Васо и истура кроз искривљена уста она два зуба.
- Ма знаш ти добро Малишу Шлања - наставља официр - Зна и он тебе добро, али те у своју кафану није пуштао; ниси, бар неко време, могао ни да провириш у њу.

 

Господине друже, долази воз

Васо осећа да се игра нека игра...
Гледа Васо у саговорника, трепће очима и као чуди се речима које изговара овај непознати човек који, тако му се чини, нешто лукаво спрема. Осећа Васо д се ту нешто врти, игра се нека игра, мота се неко клупко, али не може да докучи шта је и какве везе он има са Малишом, познатим кафеџијом, који према њему није био лош, а није, колико је њему познато, био лош ни према другима.

Али официр везе даље чудну причу:
- Дабоме, ниси ти могао да уђеш у кафану кад у њој седе немачки официри и заједно с газдом кркају јагњетину; како би ти, као носач, могао да уђеш - бојали су се тебе, Васо, зна Малиша да си радник, сиротиња, да си поштен и да ћеш једног дана, кад радници дођу на власт, испричати оно што си видео. А то што си видео не заборавља се, јесте, како би ти, као патриота, могао да заборавиш такву слику: седе немачки официри, служи им лично Малиша, ждеру и пију, а после као добри сарадници и пријатељи поверљиво разговарају. Јел тако?

Васу се учинило да је ред да и он проговори коју па најпре искапи остатак ракије у чаши и таман да изусти реч зачу се писак локомотиве и он као да је само то чекао скочи и крену према вратима.
- Куда, Васо?
- Како куда, господине… друже, долази воз, сад ће путници, а ја вође зановетам… Људи ће погледати около има ли ме и ко ће им куфере носити…
- Само ти седи, уживај и не води туђу бригу, него гледај како да зарадиш плату…

Мало уплашен и мало нервозан Васо утону у фотељу, и поче да се присећа кофера - оних финих од црне, жуте и браон коже, од платна и картона, мада је највише било обичних дрвених сандука офарбаних сувом бојом. Преносио је он и оне набрекле, три пута увезене канапом, да се не распрсну и да из њих не покуља роба - такви кофери мирисали су на платно, на беле мараме, стољњаке, комаде финог штофа, што су носили црноберзијанци и продавали по сеоским вашарима не износећи све што имају него помало, вичући: „Ево, само је ово остало, још мало па нестало…"

Носио је, истина ређе, зими, нарочито, и оне кофере што су мирисали на сланину, на пршуту и уз пут се нагутао тог лепог мириса па му се, зачудо, чинило да је сит. Али, кад би донео ствари тамо где треба, домаћин или домаћица давали би му комадић сланине, и хлеба би му давали, оног пшеничног, па би он топло благодарио и тражио неки кутак у коме ће на миру прогутати који залогај. Хитно је потом на следећи воз не би ли уграбио још коју муштерију.

Из овог размишљања тргоше га официрове речи:
- Тај Шлањо је зао човек, непоштен, мрзи раднике и мрзи ову нашу народну власт. А што и да не мрзи, па он је, бре, буржуј, богаташ, газдурина. Највише се, а ти то најбоље знаш, обогатио за време рата. Немци му из кафане нису избијали, а што би кад им је било лепо. Кркали, набављао Малиша за њих, можда је и сељаке уцењивао, а можда су и Немци отимали од сељака па доносили Шлању да им он приреди гозбу. Што да не? Отму сељаку свињче , па га донесу Шлању - испеци га за вечерас, кажу му. Ти си то, друже Васо, гледао својим очима, је ли…

Не може Васо никако д се сети тог призора - јесте, пролазио је можда и десет пута на дан поред Шлањове кафане, лети и зими, и кад су врата широм отворена и кад су затворена, али не сећа се да је икад у њој видео Немце. Можда је тај Шлањо примао Немце, можда их је гостио, кафана је за то да се људи у њој угосте, да попију, мезете, па ко има пара може и да руча. А он, Васо, није залазио у кафане, једино ако је неком кафеџији носио кофере од станице до кафане, или од кафане до воза.

Он је, зна се то, волео да цугне, носио је пљоску, грлић је вирио из џепа, па чекајући воз повуче два гутљаја, трећи ретко, једино ако му измакне добра муштерија. тада се наљути као рис па потегне дуг гутљај, клокоће низ грло љута течност. Љуто у грлу, али њему слатко у души.

Уграби и Васо прилику данешто каже:
- Плата мора дасе заради… Ко је у вабраци јал ко је чиновник има плату. Колика је, даје - његова је, он распоређује шта ће да купи…
- Јесте, друго Васо, тако је. Ма кажем ја себи:паметан је наш друг Васо, бистар, има добро памћење… Плата, него шта. И ти ћеш, Васо, добијати плату…
- Али за плату се ради - кези се Васо. - Нешто се ради, јал у вабрици, јал на железници…

 

Добра плата за памћење

- Тако је, браво друже Васо. Тако је. Само, да знаш, од тебе се неће тражити да радиш, од тебе се тражи само да памтиш. А ти имаш добро памћење. Чувај то што имаш. Памћење чува, друже Васо, оно што си својим очима видео. Е, оно што си видео - то је плата. Награда. Добро памћење се добро плаћа. Видиш, овако: седи Малиша Шлањо у својој кафани, седи за столом, а око њега три немачка официра… Седе и пију. И једу. Шта једу ти, можда, не видиш, али ја ти кажем: једу печење, пуши се врућа јагњетина или прасетина, свеједно, а после Шлањо устаје, клања се Немцима и ставља на сто флаше вина…

Ти, дабоме, не можеш да уђеш унутра, а и како би могао да уђеш, кад тамо седе господа немачки официри…. Је ли? Па то је нормално: како би друг Васо, члан радничке класе, радник, свестан радник, пролетер, могао да уђе у кафану у којој се госте немачка господа! То си добро упамтио, ту слику, тај призор, како да кажем. То је памћење. Е, добро памћење се награђује, даје се плата. Ако је ико заслужио плату, и то добру, плату, богату, онда си ти. Нико бољи од тебе, нико бистрији од тебе, нико са таквим памћењем…

- Велиш? - чуди се Васо. - Па добро, кад је тако.

Конта нешто Васо у својој глави - овај хоће да ја упамтим само ту слику: Шлањо, познати градски кафеџија, у строгом центру грда седи са немачким официрима и крка печење!

Упамтио је добро ту слику, а како да је не упамти кад му ова овде, овај са позлаћеним ширитима, чије име не зна, по ко зна који пут говори о томе.

Нисам ја, муси Васо, толико глуп, упамтио бих и више од тога. Први мах њему се чинило да стварно гледа тај призор: седи Шлањо за повећим столом а око њега Немци - углађени, опуштени, пијуцкају и једу…

- Памћење је, мој друже Васо, много добра ствар, цени се, поштује се, а богме и плаћа. Ето, ти ћеш за добро памћење добијати плату. Плату, него шта! Нећеш ти више теглити туђе кофере и гледати ко ће да ти пружи парче хлеба и коју пару, не! Ово је, упамти друже Васо, твоја држава, радничка, сад си ти у тој држави власт!

Никако Васо да схвати да је он сада власт, да он сада командује да неће више носити туђе кофере, даможе да кликне: збогом колица, носачка, збогом и миришљави кофери, друг Васо је постао власт! А кад си власт имаш све: стан, плату, одело, пиће, печење… Размишља о томе Васо и овог часа у коме чује, поново, писак локомотиве и оно клопарање вагона који лагано, а после све захукталије одмичу шинама и губе се у даљини. Колико ли је возова данас пропустио од како га је овај човек позвао да с њим онако, другарски, поразговара и да му каже да је он од данас власт! Власт, брајко! Може он да буде и власт, али он је сада гладан, он би да каже да је гладан, од јуче ништа није окусио.

И таман да ту реч и заусти и да крене, кад његов саговорник рече:
- Види, богати, подне, а ми се распричали, ред је да нешто презалогајимо. Наредио сам да нам овде нешто донесу. Хоћеш, хоћеш, гладан сам и ја…

И, стварно, убрзо непознат човек донесе на послужавнику јело: два тањира пршуте, па два тањира јагњетине, врућ хлеб и боцу црног вина.
- Хајде да се мало прихватимо - смејуљи се онај са ширитима. - Ово је богато, него шта. Доста је пршуте и печења појео Малиша Шлањо с оним Немцима, сећаш се! Доста! Сад је и ово за нас, за радничку класу, а они, буржуји и ратни шпекуланти - доста су они уживали. Узми, друге Васо…

Гледа Васо својим жиравим очима, осмехује се, памти кад је последњи пут своја два пожутела зуба зарио у месо, сланине је, понекад било, хлеба је било, а печење не памти. Пршута је за њега било недостижан сан.

Гледа Васо и снебива се.
- Узми, друже Васо. Ми смо сад другови, припадамо истој класи и истој власти: радничкој и комунистичкој. Заслужили смо ово и ти и ја, ту збора нема: ти за добро памћење, ја што то твоје памћење освежавам, просто не дам да ту слику заборавиш - Малишу и Немце. Они ждеру, ти вукљаш туђе кофере и кажеш: молим лепо, газда, заповедај, где ово треба да однесем… А ја, у - шуми! Ратујем, бре, борим се против Немаца и домаћих издајника, против буржуја и ратних шпекуланата, против богаташа. Борим се за сиротињу, за тебе, мој друже Васо! За тебе, него шта! Ти си ми најближи, најбољи, ти си се научио у животу, ти си био сиротиња, оскудевао у свему, а он, Шлањо, имао је свега у изобиљу.

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml