Житије светог митрополита Филарета Њујоршког (Вознесенског)

ЖИТИЈЕ СВ. МИТР. ФИЛАРЕТА ЊУЈОРШКОГ (ВОЗНЕСЕНСКОГ)

Поштовани читаоци, поводом 30-то годишњице од упокојења (упокојио се на Аранђеловдан 1985.године) блаженог Филарета Исповедника - Митрополита Њујоршког и Источноамеричког Руске Православне Заграничне Цркве, манастир Рукумија је издао књигу његових проповеди и писама, које се појављују први пут на србском језику, са благословом Митрополита Илариона Њујоршког и Источноамеричког, садашњег поглавара РЗЦ и јеромонаха Симеона, духовника ман. Рукумија.

У књизи су одабране проповеди и писма ''Златоустог Далеког Истока'', једног од најхрабријих архијереја друге половине двадесетог века, јавног исповедника против јереси екуменизма и сваког одступања од православног морала и црквеног предања на пут модернизма од стране јерарaха Помесних цркава, човека који је претрпео велики прогон и страдања за Христа укључујући и неколико покушаја убиства.

Овде доносимо предговор и кратко житије, као и садржај књиге, поводом 30-то годишњице од упокојења светог и нетљеног владике. Многе од проповеди из књиге су преведене и објављиване на нашем сајту по први пут раније али је превод у књизи исправљен.

Тропарь, глас И:

Православия наставниче, благочестия учителю и чистоты,

вселенныя светильниче,

архиереев богодухновенное удобрение, Филарете премудре,

ученьми твоими вся просветил еси, цевнице духовная.

Моли Христа Бога спастися душам нашим.

 

Да ревнују за Цркву

нису обавезни само сви епископи,

већ и сви мирјани.

Митрополит Антоније Храповицки

ПРЕДГОВОР

29./16.11.2006. године, десио се значајан и символичан догађај: у патријарашкој резиденцији Свето-Даниловског манастира, предстојатељу Руске Православне Цркве, патријарху Алексију Другом, били су предати владичански жезал и богослужбена одјејанија која су припадала поглавару Руске Православне Заграничне Цркве – митрополиту Филарету Вознесенском, као и део личне архиве Првосветитеља. Ове светиње донете су из Бостона (САД) у Москву, ради испуњења последње воље приснопамјатног владике Филарета. Тај чин постао је још једно сведочанство дуго очекиваног сједињења два дела Руске Цркве – Московске Патријаршије и Руске Заграничне Цркве, која се после 80 година (од Декларације митрополита Сергија, 1927. године) сјединила са Московском Патријаршијом РПЦ, на дан Вазнесења Господњег 17./4. маја 2007. године. Документ званичног сједињења - Акт о Канонском Општењу, су потписали патријарх Московски и целе Русије, Алексије Други и митрополит Источно-Амерички, Лавр – у име Руске Заграничне Цркве, у Москви.

Пред своју смрт, митрополит Филарет је завештао свом келејнику и најближем сараднику, протођакону Никити (Чакиров) да, када престане прогон Цркве у Русији, једно од два његова архијерејска одјејанија и жезал буду предати ''Најсветијем Сверуском Патријарху када Господ ослободи отаџбину Руску и кад наступе благословени дани предсказани светим Серафимом Саровским Чудотворцем'', а друго да преда у Дивјејевску обитељ.

Протођакон Никита је чувао одјејанија до краја свог живота и пред смрт их је предао о. Роману (Лукјанов), настојатељу Богојављенског храма у Бостону, са речима: ''...Кажи им коме су припадала и кажи им да смо их чували као зеницу ока и да је владика митрополит Филарет, када је савршавао чин прослављања Новомученика и Исповедника Руских, у својој састрадалној души преживљавао страдање сваког мученика и радовао се њиховој непоколебивости и верности истини. Митрополит Филарет је 1981. године савршио велико дело саборног и народног прослављања многомилионитог збора нових угодника Божијих'' – написао је протођакон Никита у писму о. Роману, који је у новембру 2006.године одјејанија предао архимандриту Тихону (Шевкунов) као представнику патријарха Алексија Другог.

На тај начин, предајом и примањем одјејанија најжешћег противника и критичара Московске Патријаршије од стране Заграничне Цркве, које је претходило потписивању Акта о Канонском Општењу, извршено је символично помирење та два раздвојена дела Руске Цркве.

Да бисмо схватили значај овог догађаја, треба знати да је митр. Филарет био најнепомирљивији противник МП сво време свог предстојатељства РПЗЦ (21 годину), да је отворено тврдио да je Московска Патријаршија лажи-црква због свог отвореног служења богоборним властима у СССР које су прогониле веру и Цркву и да она нема благодат, позивајући се на каноне који заповедају свргавање епископа који су постављени захваљујући утицају светских власти. Митр. Филарет је то своје становиште излагао и усмено и писмено, што се може делимично видети и из писама објављених у овој књизи.

Нама није овде циљ да излажемо његово становиште, нити да га бранимо нити да га нападамо, саборни разум Цркве је већ дао суд по том питању али читалац треба да зна какви су били ставови митр. Филарета по овом питању да би могао да схвати значај овог преноса одјејанија као  знака помирења - исцељења ране која је била најболнија рана руског народа осам деценија, као и да стекне тачан увид у његове ставове.

Митрополит Филарет је био светоотачки непоколебиви ревнитељ за чистоту Православља и очување древног руског црквеног предања, исповедник православног самодржавља (монархије) и непомирљиви борац против екуменизма и безбожног комунизма у његовој напаћеној отаџбини, и као такав већ је препознат широм православне васељене од стране многих поштовалаца.

РПЗЦ деценијама није хтела да ступи у канонско општење са Московском Патријаршијом, наводећи 4 основна услова које је МП требало да испуни да би могло да дође до поновног уједињења:

1. да се прославе Новомученици Руски, 2. одрицање од Декларације митрополита Сергија 3. да МП призна РПЦЗ за канонску цркву и 4. прекид делатности РПЦ у оквиру Екуменистичког покрета. 

Као одговор, Московска Патријаршија је навела да су сви ти услови испуњени јер је:

1. 2000.год. на Јубиларном Сабору, РПЦ прославила 1154 подвижника вере и благочешћа као Новомученике и Исповеднике Руске.

2. У  Разјашњењу Акта о Канонском Општењу, Московска Патријаршија изјављује да је ''како у заграничниом делу Руске цркве, тако и – што је нарочито важно - унутар Русије, ''Декларација'' митрополита Сергија схватана од стране црквеног народа као болесни, трагични компромис, а не као слободни глас Цркве Христове. ''Декларација'' је сматрана за наметнути документ, који није изражавао слободну црквену вољу''.

Тачка 3 - подразумева се да МП потписивањем Акта прихвата РПЦЗ као канонску цркву, јер је и тај став, између осталог, био наметнут од стране безбожних власти, чији је притисак на МП трајао све до 1980-тих година (Московска Патријаршија, као и Цариградска, сматрале су РПЦЗ расколницима, ''Карловачким расколом'', ''Карловчанима'').

Као одговор на тачку 4, МП наводи да ''Православна Црква искључује сваку могућност литургијског општења са неправославнима. Нарочито је недопустиво учешће неправославних у литургијским дејствима везаних за такозвана екуменистичка или међуконфесионална богослужења.'' .

Са друге стране, што се тиче става РПЦЗ према МП, и сам Филарет је јавно говорио: ''Наша Црква, да кажемо, никада до сада није то питање у форми заједничког разматрања и осуде изражавала, али ја сам убеђен да у тој самој совјетској лажи-цркви благодати нема и не може је ни бити, јер је одступила од верности Христу и тамо Христа Спаситеља нема и не може Га ни бити. То је моје дубоко уверење. Ја га никоме не намећем али говорим отворено онако како мислим''. 

По питању благодатности МП, РПЦЗ се званично држала става који је изнео 1934.год.  свештеномученик Кирил Смирнов, митрополит Казански, Мјестобљуститељ патријарха Тихона, који такође није примио Декларацију:  ''Тајинства које савршавају Сергијанци, правилно рукоположени за свештенослужење, несумњиво су спасоносна за оне који их примају са вером, у простоти без расуђивања и сумњи у њихову дејственост, и који чак ни не подозревају ништа нескладно у сергијанском устројењу Цркве. Али, истовремено, Она служе на суд и на осуду онима који их савршавају и онима који им приступају, а који добро поимају неправду која постоји у сергијанству, и својим непротивљењем тој неправди показују преступну равнодушност према поругању Цркве. Ево зашто православни епископ или свештеник треба да се уздржи од молитвеног општења са сергијанцима. То је неопходно и за мирјане који се свесно односе према свим појединостима црквеног живота.''

Са друге стране, митр. Филарет, као човек дубоко промишљен у свеми што је говорио и радио, сигурно је имао основе за свој став али, у крајњем исходу, Богу хвала, испоставило се да није био у праву. Јер саборно учење Цркве је изнад појединачних мишљења, макар то било и мишљење светитеља. И свети могу да погреше, историја Цркве је пуна таквих примера, али то су појединачна мишљења о неком питању, која не чине обавезно саборно учење Цркве.

Шта је саборно учење Цркве?

Св. Викентије Лерински у делу,  ''О изложењима вере уопште или о општем карактеру православне догматике'' , каже: ''У самој Васељенској (Саборној) Цркви, свим мерама треба се држати онога у шта су веровали свугде, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви: зато што заиста и у правом смислу јесте васељенско, како и само значење те речи говори, колико је то могуће - оно што све обухвата. А том правилу ћемо, напокон, бити верни, само ако будемо следовали заједништву, древности и сагласности. Следовати заједништву значи признавати за истиниту само ону веру, коју исповеда цела Црква, на целом земном шару. Следовати древности значи ни у чему не одступати од оног учења кога су се несумњиво држали наши Свети Оци и преци. И на крају, следовати сагласности – значи у самој древности примати само она одређења вере и тумачења, којих су се држали сви или, у крајњој мери, скоро сви пастири и учитељи'' (превод наш).

То јест, то је учење, мишљење или став о неком питању које је прихваћено од свих Помесних цркава, од свих православних епископа а преко њих и од целе њихове пастве, свугде и у свим временима.

Овде је важно навести и који је то критеријум православности којег су се држали сви православни у свим временима: сви су они поштовали одлуке 7 Васељенских и 10 Помесних сабора (укључујући и Архијерејске саборе помесних цркава), који су, опет, као суштинску карактеристику при доношењу својих одлука имали то да су сви они своје одлуке доносили на основу и у складу са одлукама донетим на претходним Саборима (у ранијим временима и на другим местима). Тако Четврти Васељенски Сабор као прво правило доноси: ''Признадосмо за праведно, да морају важити правила, која су од светих отаца до сада на сваком сабору изложена била.''

Дакле, они су усвајали претходне одлуке и на тој основи, у истом духу су додавали нове које је требало донети, у складу са изазовима времена у коме је Црква живела. Никада се није десило да Оци одбацују старо и доносе нешто ново што није у складу са претходним одлукама и предањем или му противречи. То би био принцип револуције у Цркви, што је недопустиво. Основни принцип на коме Црква, од Апостола почива, је принцип послушности и верности ономе чему смо научени и што смо, било писмом, било речју - примили.

Тај светоотачки критеријум наводи чувени каноничар, еп. Никодим Милаш у књизи ''Правила Православне Цркве са тумачењима'' , код тумачења правила Пето-Шестог (Трулског) сабора (правопис наводимо као у изворнику): 

''Првим дијелом овога сабора било је, да у име васељенске цркве исповједи и свечано утврди вјеру православну, како је она изложена била на пређашњим саборима и да преда анатеми све оне, који су против те вјере икада учили... (Оци) исповједају и проглашују, да се има чувати од сваке новштине и неповријеђена вјера, која им је предана од апостола и св. отаца, а посебно сви догмати вјере, који су издани били на васељенским саборима: првом никејском (325.), првом цариградском (381.), ефеском (431.) халкидонском (451.), другом цариградском (553.) и трећем цариградском (680.), дакле на свим саборима васељенскима, који су држани прије овога сабора. 

Овако је сваки васељенски сабор радио, прије него што би започео своје дјеловање, то јест, исповједио би и утврђивао догмате, који су на пређашим саборима изложени били. Али у томе, што су сви сабори васељенски, а исто и овај, понављали пређашње догмате вјере, не састоји се још сав значај ствари, него се тај значај и снага, по мудрој опасци архим. Јоанна у тумачењу овог правила, састоји у томе, прво, што се исповједање догмата оснива на опћој, једнакој вјери свију људи, који се прославише у цркви Божијој и који су били видјела у свијету, по Богом просвјећеном уму њиховом, по чистоме познавању истине, по сталности својој у чувању те истине и по светости свога живота, и друго, што основу и светињу православног исповједања саставља непрекидно предање од самих апостола, а које се предање свето и неповрјеђено чува од стране православне цркве као аманет.''

На основу овог критеријума и св. Серафим Саровски говори: '' Наша Црква нема никакве мане, тешко ономе човеку, који једну реч дода или изостави, тешко ономе ко се дрзне да унесе било какве измене у богослужење и уставе (типике) ове Цркве која је ''стуб и тврђава истине″ и о којој је Сам Спаситељ рекао да је врата паклена неће надвладати, да ће она непромењено остати до краја – до Другог Доласка. Свака жеља да се унесе некакво тобожње усавршавање, измена у правила и учење Свете Цркве, јесте јерес, жеља да се створи своја посебна Црква по измишљотинама људског разума, одступање од заповести Светога Духа, и то и јесте хула на Духа Светога, која се неће никада опростити. Тако су поступали и поступаће сви који су отпали од јединства са Светом Апостолском Црквом, о чему ап. Павле говори: ″Јер су такви лажни апостоли, лукави посленици који се претварају да су апостоли Христови. И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости. Није дакле, ништа велико ако се слуге његове претварају да су слуге праведности којима ће свршетак бити по делима њиховим″ (2. Кор.11,13-15).

Тако и сваки онај епископ или клирик уопште, који уводи неку новину нпр. у календар или богослужење, без одобрења Васељенског Сабора (јер је богослужење једно и јединствено, усаглашено у целом Православљу и као такво предмет Васељенског (саборног) разматрања а не појединачне Помесне цркве или епископа) - такав епископ се сматра непослушним саборном разуму Цркве и самовољним удом, који уноси пометњу и њега треба довести у јединство са свима осталима по том питању, или га одвојити (одлучити) од пуноте Цркве, као самовољног и непослушног Цркви, као гњили уд, због којег цело тело Цркве може да пропадне, нарочито ако Архијерејски Сабор те Помесне цркве забрањује било какву измену (у богослужењу нпр.).

Јер, ако Васељенска (саборна) Црква дозволи једном епископу или Помесној цркви непослушност и самовољу у неком делу, онда сваки епископ, клирик, па чак и мирјанин није дужан да се повинује одлукама Цркве, тада сваки служитељ може да измишља своју ''литургију'', па чак и обреде Светих Тајни и све остало, јер није дужан да буде послушан Цркви. На тај начин се кида нит прејемства од светих Апостола кроз непослушност Васељенској Цркви, која је све потоње установила. Јер ако епископ може да буде непослушан и самовољан, онда може и сваки други Њен члан, по било ком питању. Јасно је да се непослушношћу Цркви, нарочито од стране епископа, руши сама грађевина Цркве, која је Тело Христово.

Саборно мишљење Цркве, дакле, је оно које опредељује шта је истина. Будући да ниједна Помесна црква (укључујући и РПЗЦ) није тврдила да МП нема благодат, неоправдано је и Филаретово мишљење да је МП безблагодатна. Тако да је саборни разум устврдио да МП има благодат и да митр. Филарет није био у праву, упркос Декларацији и свему осталом.

Осим тога, ово мишљење митр. Филарета данас злоупотребљавају многе православне  ''зилотске'', ''истински православне'', ''катакомбне''... заједнице, проглашавајући ''званичне'' Помесне цркве за безблагодатне, јеретичке итд. због учешћа у Светском Савезу Цркава и Екуменском покрету.

Наша је дужност да упозоримо благочестивог читаоца на то да било какво застрањивање у том смислу - јесте погрешно. Наравно да ми не подржавамо учешће православних у ССЦ и Екуменистичком покрету на овај начин како се то данас чини - уз молитвено општење са неправославнима, што изричито забрањују Канони Цркве - и у том смислу се надахњујемо учењем и исповедништвом митр. Филарета, али тврдити да нека Помесна црква због тога нема благодат – је застрањивање.

Јер када би митр. Филарет био у праву по питању благодати у МП, онда у Московској Патријаршији не би могло бити тако великих савремених светитеља (да наведемо само неке), као што су: св. Лука Војно-Јасенецки, Матрона Московска, Серафим Вирицки, Амфилохиje Почаjевски, Алексије Кабаљук, архимандрит Гаврил Мелекешки и мноштво других, још неканонизованих светих подвижника (као нпр. старци Сампсон Сиверс и Николај Гурјанов) из времена комунистичког терора, који су опстајали у тим апокалиптичним временима, као клирици или лаици Московске Патријаршије.

Али они постоје, и то је необорива чињеница, исто као и светост св. Јована, Шангајског Чудотворца, као нетљене мошти блаж. митрополита Филарета Вознесенског и новојављеног викарног епископа Источно-Америчке епархије РПЗЦ - Константина Есенског или мироточење и чуда од Монтреалске Иверске иконе Мајке Божије или иконе св. Николе из Лас Вегаса, који сви припадају Руској Заграничној Цркви.

Тако да ни Московски Патријархат, који је, заједно са Цариградском Патријаршијом оспоравао благодат РПЗЦ – као расколницима, нити митр. Филарет и други епископи РПЗЦ који су оспоравали благодат Московској Патријаршији због издаје Православља и отвореног служења безбожној власти и учешћа у Светском Савезу Цркава и Екуменистичком покрету – нису били у праву. На славу Божију, и једна и друга црква су донеле миомирисне плодове светости у лицима својих светих мученика, исповедника и подвижника.

Јер Христос је рекао: ''От плодъ ихъ познaете ихъ'' (По плодовима њиховим познаћете их) и то је једино мерило правоверја и правоживља у Цркви Христовој, од стварања света до Другог Доласка Христовог. А да и светитељи међусобно имају различите ставове по одређеним питањима, јасно је из историје Цркве.

Али, без обзира на ту заблуду коју је имао, митрополит Филарет остаје велики борац за чистоту православне вере, за идеју самодржавља (монархије), велики противник и разобличитељ комунизма, екуменизма и свих новотарија у супротности са предањем Цркве, као и свих неморалних појава у савременом друштву, веран заветима Отаца и до смрти непоколебив у чувању предатих му истина, велики узор и надахнитељ нашег ''малог стада'' у последњим временима.

Тако је О. Серафим Роуз писао о њему:

''По овоме, он је сличан древним светим оцима, који су држали чистоту православља изнад свега, и стоји усред данашњег смућеног религиозног света као усамљени борац за православље у духу Васељенских сабора...

...Али, ниједан неканонски чин, сам по себи, није довољан да се дефинише јерес; и због тога је величина митр. Филарета у овом критичном тренутку историје Цркве у томе што је он, без фарисејског инсистирања на било ком слову црквеног закона, без и најмањег извртања речи било ког екуменистичког јерарха да би „доказао да је он јеретик“, успео да прозре јеретички, неправославни дух који прожима све екуменистичке чинове и изјаве наших дана, и што је храбро упозорио православне јерархе и паству на опасност која од тога прети данас и на погибељни исход тога у будућности. Веома је жалосно то што је премало православних хришћана данас уопште схватило пуну важност његове поруке православним црквама, и то је недостатак разумевања који су показали и они с „леве“ и они с „десне“ стране."

Толико о митр. Филарету.

На крају само да кажемо пар речи о особеностима овог превода његових проповеди. Будући да је митр. Филарет Свето Писмо, као и друге богослужбене текстове, цитирао на црквенословенском, онако како га је свакодневно читао и памтио, ми смо овде, у циљу враћања тог црквеног, свештеног језика у свест савременог читалаштва, те његове цитате оставили онако како је он и говорио а у загради смо навели превод на србски језик, ради бољег разумевања. Митр. Филарет је некада мешао руски и црквенословенски, али ми смо и то навели онако како је он говорио, као особеност његових беседа. Сви ти цитати на црквенословенском и руском, писани су савременим руским писмом, ради лакшег читања.

Преводилац

ЖИТИЈЕ БЛАЖЕНОГ ФИЛАРЕТА ИСПОВЕДНИКА

МИТРОПОЛИТА ЊУЈОРШКОГ И ИСТОЧНОАМЕРИЧКОГ

РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ

(21./8. марта 1903. – 21./8. новембра 1985.)

Блажени митрополит Филарет (у свету Георгије Николајевич Вознесенски), родио се 22./ 9. марта 1903. године у Курску, у породици свештеника, од оца Николаја и Лидије Васиљевне, која је умрла када је младић имао 18 година. После тога његов отац је примио монашки чин са именом Димитрије, постао један од виђенијих јерараха Руске Цркве – архиепископ Хајларски, првобитно викар Харбинске епархије, познат као значајан духовни писац, богослов и педагог. Архиепископ Димитрије је био уважени владика Руске Заграничне Цркве који је учествовао као представник Далекоисточних епархија на Карловачком Сабору РПЗЦ, 1935.год. под покровитељством патријарха србског Варнаве у Сремским Карловцима, у својству секретара Сабора.

1909. год. отац Николај добио је премештај и породица се сели на Далеки Исток, у Благовештенск на Амуру, где је он 1920.год. завршио осмогодишњу гимназију (средњу школу - прим.прев.)   Ускоро је породица била приморана да се сели у Харбин. Овде је 1927.год. Георгије завршио Руско-кинески политехнички институт. Али професија инжењера електромеханике није занимала младог човека. Све његове мисли биле су о духовном служењу. Уписао је пастирско-богословски курс (касније преименован у Богословски факултет Института светог кнеза Владимира) који је 1931.год. успешно завршио. На њему је касније предавао Нови Завет, Пастирско богословље и Омилитику.

Још док је учио, 1930. год, Георгије је био рукоположен у чин ђакона а 1931.године је замонашен са именом Филарет и исте године је примио чин јеромонаха. 1933.год. је узведен у чин игумана а 1937. у чин архимандрита.

Име архимандрита Филарета било је познато у целој Харбинској епархији. Верујући народ је унапред сазнавао када ће служити отац Филарет да би слушао његове проповеди. Још од првих година свештенства, прозвали су га ''Златоусти Далеког Истока''.

Духовник о. Филарета био је митрополит Антоније Храповицки, чувени ректор Петроградске Духовне Академије, духовни писац, кандидат за патријарха Руског 1917.год. и први поглавар Руске Заграничне Цркве, који је и њега и цело његово братство путем писама духовно руководио и на чијим су књигама духовно одрасли. О. Филарет га у својим проповедима често помиње и на њега се позива. Гроб митр. Антонија налази са у Београду, у крипти Иверске капеле на Новом гробљу.

Митрополит Антоније Храповицки

Један од владикиних колега из Института се сећа: ''Владика Филарет, је развио велику црквену и пастирско-проповедничку делатност. Народ је хитао у онај храм где је он служио. Њега су волели сви слојеви православног становништва Харбина. Његово име било је добро познато и иза граница Харбинске епархије. Он је био благ, доступан за све који су му се обраћали. А таквих је било јако много. Идући њему, људи су знали да ће добити добар савет, да ће добити утеху и помоћ. Отац Филарет је био јако строг према себи, био је познат као прави скета. А какво је ретко памћење имао наш добри, срдачни владика. При сусрету са њим, он је испољавао велико интересовање за све стране нашег живота; њему није требало спомињати своје нужде или тешкоће, он сам је већ развијао са вама тему разговора, давао готове одговоре.''

Од 1904. до 1945 г. Манџурију су окупирали Јапанци. Они су се трудили да по сваку цену задрже ту кинеску провинцију у својим рукама јер је она давала огромна материјална средства Јапану, што га је чинило јаким у међународним војно-политичким односима.

Али Јапанцима су сметали руски емигранти који су имали посебан, неазијатски менталитет. У циљу коришћења младих Руса за своја војна дела, Јапанци су се трудили да прво униште социјално-религиозни менталитет руске емиграције. Ради тога су они поставили идола богиње Аматерасу преко пута Свето-Николајевског храма, и тражили да Руси који су ишли на богослужење, прво учине поклон пред идолом а затим да иду да се моле Христу Богу.

Митрополит Мелетије је одмах реаговао: он је објавио посланицу у којој је објаснио недопустивост поклањања идолу. Онда су Јапанци окривили митр. Мелетија и духовенство да се противе власти.

Архимандрит Филарет  се нарочито одлучно супротстављао Јапанцима. Они су га ухватили и почели да га муче. Разбили су му образ и скоро да су му ископали око, али он је издржао мучење. Тада је главни мучитељ рекао о. Филарету: ''Ми имамо ужарени електрични инструмент, под чијим дејством су сви пристали на наше захтеве, пристаћеш и ти!'' (Тако је лично говорио о. Филарет о. Алексеју Микрикову, који сведочи ово).

Мучитељ му је принео ужарени инструмент а о. Филарет се обратио св. Николају Чудотворцу: ''Свети Никола, помози ми да не бих издао!'' Дошло је време мучења. Мучитељ га је обнажио до појаса и почео да му гори кичму ужареним гвожђем. Али, гле чуда! О. Филарет је осетио мирис горелог меса али није осећао бол. Радост му је била на души. Мучитељ није схватао зашто он ћути, не виче, не увија се од неиздрживог бола! Тада се мучитељ окренуо и погледао на лице о. Филарета. Када је видео његово лице, поражен је замахао рукама, промрмљао нешто на азијатском и побегао, побеђен надљудском силом трпљења. Таква мучења нико не би могао да издржи без помоћи Христа Бога нашега.

Али, мучења су била толико јака да је он скоро умро. Полумртвог, о. Филарета су дали рођацима. После тога, он је говорио: ''Био сам у самом аду''.

Али Бог није дао да умре. Ране су зацелиле, само му је око остало мало искривљено. А ни Јапанци више нису тражили да се православни поклањају идолу.

После окупације Манџурије од стране Совјетске војске (1945.год.) у Харбину су настали тешки дани.

Обманут лажним сведочанствима о положају Цркве у Русији, престарели Митрополит Мелетије је признао над собом и својим клиром власт Московске Патријаршије. Архиепископ Димитрије је такође пристао и постао клирик Московске Патријаршије. Убрзо се разболео и 1946.год. послат је у Псково-Печерски манастир у мировину. Умро је 1947.год. у болници у Лењинграду а сахрањен је на Бољше-Охтенском гробљу десно од храма.

У клиру који је прихватио власт МП се налазио и архимандрит Филарет. Али он је одлучно одбио да узме совјетски пасош. Када је неки новинар дошао к њему ради интервјуа и питао га ''како он гледа на ''мудри корак'' Совјетске власти, које је предложило руском становништву Харбина да поново постану грађани своје отаџбине'', добио је следећи смели одговор: ''Не сматрам могућим да примим и нећу примити совјетско држављанство до оног тренутка док се чињенично и фактички, стопостотно не уверим да је прогон религије, антирелигиозна пропаганда и прогон служитеља Цркве потпуно престао и да је Црква која није ''одвојена'' већ је изгнана из државе, поново заузела у њој одговарајући положај.''

Совјетска власт је одмах прогласила све руске емигранте за непријатеље народа и за пола године је ухапсила 50.000 људи, и младих и старих. Све те Харбинце су одвели у СССР. После станице Атпор, 14.000 људи су стрељали а остале су одвели у логоре, где су их морили глађу, како се описује у књизи ''О. Арсеније''. Разуме се да су сви они помрли у логорима.

Сваког трећег младог човека у Харбину је ухватила совјетска власт, одвела у СССР и убила у логору. Остале руске људе у Харбину су приморавали да приме совјетско држављантсво. Али о. Филарет је одбијао то да учини. Када је он служио Божанску Литургију, никада није спомињао совјетску власт, као што није служио молебане, помене ни остале требе за совјетску власт. Такође, никоме није давао благослов да узме совјетски пасош и да се врати у СССР. Говорио је громогласне проповеди о истини и лажи, и после сваке од њих, слушаоцима се чинило да му је то последњи дан у животу. Он је отворено служио помене убијеном цару Николају Другом и целој царској породици, и говорио у проповедима да је главно то што је великомученик цар Николај имао ум Христов и зато није имао помрачен ум, није имао погубни антихристов дух који је захватио целу Русију.

Архимандрит Филарет до краја свог пребивања у Кини није прихватио совјетско држављанство, без обзира на сву опасност везану за такву позицију. Дешавало се и да су му претили за такву смелост. Прочитавши у ''Часопису Московске Патријаршије'' да је Лењин прозван за генија-добротвора људског рода, архимандрит Филарет је исказао своје негодовање у проповеди која је постала широко позната. Због тога је добио забрану јавне проповеди на дуже време.

О. Филарет је одбацивао сегијанство, није сарађивао са влашћу и уживао је огроман ауторитет духовног вође међу руском емиграцијом у Харбину.

Тада је совјетска власт, у октобру 1960.год. покушала да га убије. Непоколебиво разобличавање богоборних комуниста је њих довело до јарости и они су решили да живог спале архимандрита Филарета, запаливши његову келију. Али Господ је сачувао Свог изабраника – иако са великим опекотинама, он је успео да изађе жив из огњене замке. Његова келија се налазила на другом спрату. Једно вече он је зачуо некакав звук на степеништу. Отворио је врата да види шта је то и када их је затворио зачула се експлозија. Постављена му је била термална бомба која је спалила кућу. Захваљујући томе што су се његова врата од терасе отварала ка споља, она су се од силине топлотног удара отворила и он је испао кроз њих напоље, са великим опекотинама. Од тог времена му је врат остао мало накривљен а гласне жице оштећене.

Трећи покушај убиства се десио 60-тих година, на Васкрс, већ је тада био Првојерарх РПЗЦ. Москва је послала убице у Њујорк, али је америчка служба безбедности осујетила покушај. Четврти покушај убиства се десио када се враћао из Француске, после посете Леснинској обитељи.

Пловећи натраг, десило се нешто неуобичајено. Одједном, усред белог дана, у котлу пароброда се разгорео тако јак пламен, да се цев загрејала до белог усијања. Капетан пароброда, не видећи више никакву могућност да угаси ватру која је претила да растопи цев, што је претило да ватра запали цео брод са свим људима, дошао је у последњем тренутку владики Филарету и замолио га да се помоли јер је, по његовом мишљењу, само Бог могао да спаси брод и путнике. Митрополит Филарет је послушао капетана и одмах почео да се моли. После 10-20 минута, цев је почела да црвени, а после сат времена је постала црна. Бог је спасао људе! Капетан је поново пришао митрополиту Филатрету, целивао му руку и узбуђено заблагодарио за молитве...

Поставља се питање, како је пламен у котлу могао да задобије такву катастрофичну снагу? Да ли се то десило само по себи? Или се, као и раније, умешала рука КГБ-овца да би убила владику?

За кормилом на пароброду

Увек ограђујући своју паству, он, по његовим речима ''никада није оскврнио своја уста ни своју молитву – молитвом за антихристове слуге'' – без обзира на вишекратне претње. Упоредо са тиме, архимандрит Филарет је, док је још био у Харбину, током низа година, на разне начине, општио са главом Руске Заграничне Цркве, митрополитом Анастасијем (Грибановским), пренебрегавајући опаности са којима је то било скопчано.

Архијерејски Синод РПЗЦ се дуго и упорно трудио да му обезбеди излазну визу и, судећи по преписци у архиви, скоро свака епархија Заграничне Цркве се надала да ће га добити за себе. Тек 1962. године, Архијерејски Синод је успео да пребаци архимандрита Филарета у Хонг Конг, одакле је он врло брзо прешао у Бризбен.

У Аустралији се сабрао значајан део бивших парохијана о. Филарета, и врло брзо по његовом доласку тамо, они су, прикупивши многобројне потписе, предали у Синод молбу да он назначи архим. Филарета у тај град, као епископа. То је врло радо подржао тада већ болесни архиепископ Сава, и 1963. год., на радост своје пастве, архимандрит Филарет је постао епископ Бризбенски.

После хиротоније за епископа Бризбенског

На Сабору 1964. год. на којем се митрополит Анастасије повукао због старости и болести, за првојерарха је био изабран викар архиепископа Саве, који је дошао уместо свог архијереја – епископ Филарет. Будући да на Сабору нису могли да се сложе око избора новог првојерарха – неки су предлагали св. Јована Шангајског, а други архиепископа Никона, опет други нису хтели да се сложе са тиме. Да би избегао даље поделе, сам св. Јован Шангајски је предложио да првојерарх буде тадашњи епископ Филарет Бизбенски, иако је имао најкраћи епископски стаж. Архиепископ Сава је подржао избор и он је постао нови првојерарх Руске Заграничне Цркве, и то бреме је носио пуну 21 годину.,

Сви архијереји су схватали какву је одговорност на себе преузимао владика Филарет. Он је прихватио своју обавезу као послушање свише и, обратио се архијерејима на Сабору рекавши: ''Мој положај у овом тренутку, мени самом личи на положај онога кога воде на смртну казну''.

Двадесетједногодишње председавање митрополита Филарета је било време процвата Заграничне Цркве. У многим државама су отворене нове парохије и капеле, црквене школе, штампарије итд. Захваљујући њему, богословија при Свето-Тројицком манастиру је попуњена досељеницима из Кине, који су дошли из Аустралије и желели да приме духовни чин.

Скоро у средини тог времена првосветитељства, био је сазван и Трећи Загранични Сабор, 1974. год.

Загранични Сабор, 1981. год.

Верници су нарочито запамтили и канонизације светих које су остварене у току тих двадесет година: светог праведног Јована Кронштатског, преподобног Германа Аљаског, преподобног Пајсија Величковског, свете блажене Ксеније Петроградске,  и највише светих Новомученика и Исповедника Руских, међу којима су света царска породица Романов и патријарх Московски Тихон (1981.год.)

У политичком смислу, то је било време ''хладног рата''. Под руководством митрополита, РПЗЦ је активно бринула о руској црквеној имовини у Светој Земљи и на Светој Гори.

Више пута се наш првојерарх обраћао поглаварима других цркава са посланицама уразумљења, чувене су његове три ''Посланице туге'' и неки од јерараха су чули његов глас. Митрополит је био изузетан проповедник. Митрополит Анастасије (Грибановски) је за њега говорио: ''Можете његове речи убацити у текст проповеди Јована Златоустог и нећете приметити разлику у стилу''.

Јако је волео богослужење, Службу је изврсно познавао и трудио се да увек служи по типику. Увек је говорио да је инжењер дужан да зна инжењерски посао, доктор – медицину, а за свештеника је најважније да зна Јаванђеље. Он је Јеванђеље знао напамет.

1983. године, под председавањем митр. Филарета, помесни сабор РПЗЦ  је саборно осудио екуменизам и прогласио анатему на њега речима :

''Нападающим на Церковь Христову и учащим, яко она разделилась на ветви, яже разнятся своим учением и жизнию, и утверждающим Церковь не сущу видимо быти, но от ветвей, расколов и иноверий соединитися имать во едино тело; и тем, иже не различают истиннаго священства и таинств Церкви от еретических, но учат, яко крещение и евхаристия еретиков довлеет для спасения, и тем, иже имут общение с сими еретиками или способствуют им, или защищают их новую ересь экуменизма, мнящею братскую любовь и единение разрозненных христиан быти: анафема''.

(Онима који нападају Цркву Христову и уче да се она поделила на гране, које се разликују по учењу и животу, и који тврде да Црква не постоји видљиво, већ ће настати када се све гране, расколи и иноверја сједине у једно тело; и онима који не разликују истинито свештенство и Свете Тајне Цркве од јеретичких, него уче да су крштење и причешће јеретика довољни за спасење, и онима који  имају општење са овим јеретицима или им помажу или заступају и бране њихову нову јерес екуменизма у име братске љубави и  уједињења раздељених хришћана: нека буде анатема.)

Видевши такво бескомпромисно исповедање православља у РПЗЦ, њој су се присаједињавали и представници других националности. Као израз небеског покровитељства, 1984. године се јавила мироточива икона Монтреалске Иверске Богородице, пред којом су могли да се поклоне верујући из скоро свих парохија РПЗЦ.

Али, као Првојерарх, владика Филарет није био окружен само добронамерним људима. Нашли су се и другачији људи, који су се, не схватајући заповести Господње, на сваки начин трудили да унизе владику, да га окриве за нешто. На жалост, у згради Синода је чак била украдена његова митра, коју су касније нашли уништену у подруму, а када је владика кренуо у Свету Земљу, тамо су му из манастирске келије украли торбу са одећом и личним стварима. 

У штампи су против њега писали чланке, објављивали ''отворена писма''. Због тога су у Њујорку двојицу (Соколски и Александровски), који су се више од других бавили таквом срамотном делатношћу, лишили Причешћа до покајања. Али они су, не смутивши се, објавили да су чланови друге ''јурисдикције'' – Америчке Православне Цркве.

Митрополит Филарет је сматрао да је Црква изван политике али да она треба да руководи емиграцијом. Он је инсистирао на изучавању црквенословенског језика, био је против русификације – превода црквених служби на руски језик,  искључиво за стари календар, против операција пресађивања срца, против тога да жене носе панталоне и сви осталих модернизама у Цркви, који противрече светом Предању, нарочито древној руској православној традицији.

Према инославнима се лепо, људски опходио. Он није био светски човек и није схватао ''правила'' светског живота, тј. није за њих марио. Он је живео духовним животом и зато су га многи сматрали за наивног у светским стварима, па чак и покушавали да то злоупотребе.

Био је јако строг према себи и водио је уистину аскетски начин живота. Спавао је два-три часа дневно иако је био лошег зравља. Када је путовао паробродом до Аустралије, две недеље је сваки дан служио Литургију у кабини и причешћивао се. У опхођењу са људима био је једноставан, приступачан  и близак. Протојереј Константин Федоров се у тексту ''Са владиком митрополитом је било добро и просто'', овако сећа својих сусрета са њим: ''Говорити са владиком је било лепо и лако, он је често позивао: ''Па дођи, оче Константине, ако хоћеш да поразговарамо – дођи!'' А ти мислиш: ''Како да идем код митрополита, он је поглавар Заграничне Цркве, има посла преко главе, пуно посла, како да га оптерећујем својим малим проблемима?'' Али ипак одлазим. Долазиш, а он ти каже: ''Седи, оче Констанине, на диванчић или на столичицу''. Седнеш и одједном – немаш више шта да га питаш. Сва питања као да су сама од себе нестала. Нема ништа важно. Владика каже: ''Што опет ћутиш? Следећи пут кад будеш долазио, а ти пази, запиши питања, онда нећеш заборавити.'' Када сам својој попадији рекао да могу да записујем питања, све је кренуло другачије: цео лист сам записао – једно питање за другим. А владика је умео, чак и не питајући те, да одговори на скоро сва питања која си спремио и записао на папир... Владику су у Аустралији дочекивали као вољеног оца, ма где да смо били, ма где да смо ишли, свуда су нас чекала мала деца са цвећем, као што су некада у Русији дочекивали патријархе, митрополите...''

Дочек митр. Филарета у Аустралији

Без обзира на противљење појединих лица из реда епископата и клира, владика је уживао љубав широких маса црквеног народа. Исто као и за време живота у Харбину, он никоме није ускраћивао помоћ ни када је постао Првојерарх. Нарочито се старао за духовно просвећивање младежи, коју је нарочито волео и која га је увек окруживала, учећи омладину истинском смирењу и покајању. Протођакон Никита (Чакиров) је, по његовом благослову основао омладинску секцију. Омладина је била од сасвим малог узраста до зрелог. Сви су били у Комитету Православне Омладине, сви су горели љубављу према Русији и бавили се издаваштвом као главном делатношћу, при чему је велики део издатих тиража одлазио за Русију, наравно илегално. Тај Комитет Православне Омладине издао је пуно књига (између осталог и два зборника проповеди митр. Филарета, из којих смо ми и превели ове).

Цео свој живот, митр. Филарет је био борац за истину и позивао је хришћане да воле истину, да је цене и штите је, да ништа у животу не ставе изнад ње. ''Памтићемо – говорио је он – да је равнодушност према истини једна од највећих несрећа нашег одступничког времена. Цени истину, човече! Буди борац за истину... Постави истину изнад свега, човече, и никада не дозволи себи да скренеш са њеног пута''. Он је наглашавао да љубав која не жели да узнемири ближњега тиме што ће му указати на његове заблуде – није љубав, већ мржња, као што је писао св. Максим Исповедник.

Блажени Филарет је увек говорио да су хришћани који су равнодушни према истини – они који су у Апокалипси названи Лаодикијском Црквом, који мисле: ''Богат есмь и обогатихся и ничтоже требую'' (Богат сам и обогатио сам се и ништа ми не треба) (Апок., 3: 17), и који ће, ако не буду ревновали за истину, бити извержени из Царства небеског, као страни Господу.

Дубока вера, пламена молитва, доброта и пажња, брига за то да се не нарушава духовни мир и непоколебиво стојање у истини – биле су карактерне црте првојерарха РПЗЦ. Митополит Филарет се упокојио у Господу 21./8.новембра 1985. године, на дан св. архистратига Божијег Михаила.

Главни циљ његовог живота био је препород Свете Цркве у Русији и повратак Руског народа идеалима Свете Русије.

1998. године, решено је да се остаци почившег Првојерарха из крипте гробљанског Успењског храма пренесу у нову усипалницу под олтаром Свето-Тројичког храма у Џорданвилу. Када су 10.11./28.10. те године, на св. Димитрија Ростовског, отворили гробницу, мошти светитеља су се показале нетљене. Биле су светле боје; у потпуности су се сачувале кожа, коса и брада. Митрополитове одежде, јеванђеље, грамата са разрешном молитвом, крст и воздух који је покривао лице усопшег, били су савршено очувани. Чак је и бела тканина, којом је било покривено тело одозго, сачувала заслепљујућу белину, док су се металне копче јеванђеља које је било у гробу, при додиру расипале у прах...

Нетљене мошти митр. Филарета после 13 година лежања у земљи

После Божанске Литургије 21./8.11.1998, архиепископ Лавр је замолио сабране да се моле за покој душе митрополита Филарета док Господ не покаже Своју вољу у вези са његовим поштовањем као светог... После Литургије је извршен помен а затим је ковчег са моштима светог Филарета ношен три пута у литији око Свето-Тројичког храма а затим је унет у гробницу на припремљено место.

14./1. децембра 2012. године, на заседању Епархијског савета Источно-Америчке епархије Руске Заграничне Цркве, по благослову митрополита Илариона, садашњег првојерарха РПЗЦ, назначена је епархијска Комисија за канонизацију, у чији задатак улази сакупљање података и сведочанстава о праведном животу митрополита Филарета, као и брата Јосифа (Муњос-Кортес), чувара чудотворне Монтреалске иконе Иверске Мајке Божије.

Верујући у богопројављену светост митрополита Филарета, ми му певамо тропар Исповедницима:

Тропарь, глас И:

Православия наставниче, благочестия учителю и чистоты, вселенныя светильниче, архиереев богодухновенное удобрение, Филарете премудре, ученьми твоими вся просветил еси, цевнице духовная. Моли Христа Бога спастися душам нашим.

Преводилац

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР     

ЖИТИЈЕ БЛАЖЕНОГ ФИЛАРЕТА ИСПОВЕДНИКА          

ДУХОВНО ЗАВЕШТАЊЕ МИТРОПОЛИТА ФИЛАРЕТА 

ДЕРЖИ ЧТО ИМЕЕШЬ! (ДРЖИ ШТО ИМАШ!), Откр. 3,1          

ЈЕВАНЂЕЉЕ      

ПОДСЕТНИК ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНИНА               

ПОДСЕТНИК ПРАВОСЛАВНОГ РУСКОГ ПАСТИРА         

СЛОВО ПРИ УРУЧЕЊУ ЖЕЗЛА НОВОПОСТАВЉЕНОМ ЕПИСКОПУ       

ВЕРНОСТ ИСТИНИ        

САВРЕМЕНИ МОРАЛНИ ПАД 

БЕСЕДА НА РЕЧИ: ''РЕЧЕ БЕЗУМЕЦ В СЕРДЦЕ СВОЕМ: НЕСТЬ БОГ''     

РАЗВРАЋЕНОСТ САВРЕМЕНОГ СВЕТА 

ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ    

ПОКРОВ МАЈКЕ БОЖИЈЕ – О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ    

ВАВЕДЕЊЕ У ХРАМ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ 

ПРЕД БОЖИЋ  

БАДЊИ ДАН   

БЕСЕДА НА БАДЊИ ДАН          

БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА ИЗ 1981. ГОДИНЕ     

БОГОЈАВЉЕЊЕ – ВРЕМЕ ДА СЕ СЕТИМО СВОЈИХ ЗАВЕТА БОГУ           

СМИРЕНА ПОСЛУШНИЦА ИСУСА ХРИСТА - БЕСЕДА НА БЛАГОВЕСТИ И УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ 

НЕДЕЉЕ ПРЕД ВЕЛИКИМ ПОСТОМ     

''ПОКАЯНИЯ ОТВЕРЗИ МИ ДВЕРИ'' (ПОКАЈАЊА ОТВОРИ МИ ДВЕРИ)             

НЕДЕЉА МЕСОПУСНА - О СТРАШНОМ СУДУ 

СУБОТА СИРОПУСНА – СВЕТИХ ОТАЦА У ПОСТУ ПРОСИЈАВШИХ       

БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ПРАШТАЊА        

СЛОВО О ПОСТУ            

БЕСЕДА О ПОСТУ - О неопходности испуњавања црквених закона и устава (типика)           

ВЕЛИКИ ПОСТ 

ИСПОВЕСТ        

ПРЕД ПРИЧЕШЋЕМ      

1. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - ТОРЖЕСТВО ПРАВОСЛАВЉА  

2. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - СВ. ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ           

СВЕТЛОСТ ХРИСТОВА 

3. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - КРСТ ГОСПОДЊИ          

КРСТ ГОСПОДЊИ         

КРСТ ГОСПОДЊИ         

КРСТ ГОСПОДЊИ         

БЕЗРОПОТНО НОШЕЊЕ ЖИВОТНОГ КРСТА     

5. НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - СВ. МАРИЈЕ ЕГИПАТСКЕ            

ВЕЛИКОПОСНА БЕСЕДА НА ПАСИЈИ   

ЛАЗАРЕВА СУБОТА      

УЛАЗАК ГОСПОДЊИ У ЈЕРУСАЛИМ    

СТРАСНА СЕДМИЦА – СТРАДАЊА ГОСПОДА ЗА ЉУДСКИ РОД          

ВЕЛИКИ ПЕТАК              

ВЕЛИКИ ПЕТАК              

ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО            

ПИСМА, ПОСЛАНИЦЕ

ПИСМО ПАТРИЈАРХУ АТИНАГОРИ ПОВОДОМ САМОВОЉНОГ СКИДАЊА АНАТЕМЕ СА РИМОКАТОЛИЦИЗМА (1965.)               

ПИСМО ПАТРИЈАРХУ АТИНАГОРИ ПОВОДОМ САЗИВА ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА (1969.)        

ОТВОРЕНО ПИСМО AРХИЕПИСКОПУ ЈАКОВУ ПОВОДОМ ЗАЈЕДНИЧКИХ МОЛИТАВА СА ИНОСЛАВНИМА (1969.)  

ПРВА ПОСЛАНИЦА ТУГЕ (1969.)            

ДРУГА ПОСЛАНИЦА ТУГЕ (1972)           

ТРЕЋА ПОСЛАНИЦА ТУГЕ (1975)