
Чим човек поведе своје мисли еванђелским путем, одмах осети да је недовршено биће. Све што је у њему, отима се ка нечем бескрајном и бесконачном. Подвигом вере, молитве, смерности он обескрајњује и обесконачује себе. Нигде границе његовом напредовању, нигде међе његовом самоусавршавању. Он стално преноси себе из временског у вечно, из смртног у бесмртно, из природног у натприродно, из коначног у бесконачно. Вера и није друго него самоодречни salto mortale, скок из смртног у бесмртно. Ту се човек храбро и одлучно одриче себе, свога егоистичног закона: ја=ја, и предаје себе божанским бескрајностима, где Вечни царује и влада.

Човечија личност је у сваком тренутку свога постојања страховито сложена и језиво бескрајна. Стога је и величанствено и опасно бити човек. Има ту неке тајанствене и незасладиве, па ипак привлачне горчине. Човек је горка тајна, можда најгорча у свима световима. Многе је та тајна тровала, многе до лудила и самоубиства довела, многе у неизлечиве богоборце претворила. Она је и Достојевског тровала, али га није отровала; она је и Достојевског до самоубиства доводила, али га није убила; она је и Достојевског у невиђеног богоборца претворила, али га није осатанила.

Достојевски је несумњиво и непобитно доказао једно: ђавола има. Али, не докаже ли са истом таквом несумњивошћу и непобитношћу да и Бога има, онда – тешко њему! Боље би му било да је из колевке однесен у гроб. И ми не бисмо знали за пакао страшнији од Дантеовог и за муке неподношљивије од Прометејевих. Овако, тешко њему, али још теже нама, јер се без Бога не може издржати језиво присуство страшног ђавола Достојевсковог.

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.
Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...
Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.
Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...
У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.
Митрополит Филарет Вознесенски