ЛУГАЊСКО ЧУДО - О. ВЛАДИМИР КРЕСЉАНСКИУ ратом захваћеној Новорусији и читавом руском свету, православни верници све више размишљају и удубљују се у трагични и чудесни догађај у Луганску, који је већ назван „Луганским чудом“.
Наиме, 31. јула 2014. године, приликом бомбардовања Луганска од стране укро-фашиста, православни свештеник отац Владимир, будући смртно рањен, клечао је на коленима и до последњег издисаја се молио да остале касетне бомбе, бачене из авиона, не експлодирају.
„Усрдним молитвама умирућег свештеника Господ је пројавио чудо – неексплодирале бомбе лагано су падале на земљу“ – сведоче очевици.

Свештеник Владимир Кресљански приноси себе као живу Евхаристију Богу
Свештеник Георгијевског храма у Луганску, протојереј Владимир Кресљански, отац петоро деце, враћао се кући после вечерње службе. Његова кућа је већ била потпуно срушена у бомбардовању, али је он претходно супругу и децу склонио у руски Орск (он је такође могао да сачува свој живот, вративши се у родни крај, али није желео да остави своју парохију и своју паству).

Отац Владимир са својом паством
Његова супруга Светлана испричала је православним новинарима о последњем телефонском разговору ћерке са оцем.
„По речима Олге, отац се понашао чудно. Говорио је да су му се јавили његова баба и отац Григорије, духовник породице (обоје покојни). Ћерка је помислила да је он то сањао. Међутим, отац је рекао да их је видео на јави... У недоумици, она га је упитала да ли је са њиме све у реду. Он је одговорио да јесте“ – рекла је она.
„Отац Владимир је био необичан свештеник. Његове главне особине биле су смирење и простосрдачност. У њему није било гордости ни строгости. Волео је људе, и према њему су се сви опходили с топлином. Ко год би од њега заискао молитву, он би га услишио, за сваког се помолио. Када је служио Литургију, свагда се дуго молио, ишчитавајући сва имена која су му давали за помињање. Сећам се случаја парохијана нашег храма. Муж и жена су се јако посвађали, дошли су у храм, а у сусрет им је изашао отац Владимир, који је, држећи велике свеће у рукама, говорио: „Данас ћемо се помолити за умножење љубави“. Зацело, некако је видео, осетио, шта је потребно овим супружницима.
Увек је понављао: „Мање се треба гордити, да не би било невоља“. Непосредно пред смрт, покуцао је на прозор једне породице, његових парохијана, и рекао им: „Хитно се спремите и бежите, за сат времена на вашу кућу ће пасти граната“. Они су га послушали, и тачно за сат времена баш на њихову кућу пала је граната, али су људи успели да се спасу. Он сам није се спасао. Рањен у експлозији бомбе, пао је на колена и у молитвеном предстојању умро. Био је заиста свештеник – слуга Божији! Цео живот се молио. Господ га је удостојио мученичке кончине“ – рекла је парохијанка Олга Љамзенко.
Друга житељка Луганска испричала је да је отац Владимир 15 минута пре експлозије био у њеној кући.
„Дао ми је крст на ланчићу и рекао: „Молите се! Носите крст на грудима!“ – рекао је свештеник који ће кроз неколико минута бити покошен бомбом укро-фашиста.

Фото: "РИА Новости"
О подвигу оца Владимира, о томе да његовим молитвама украјинске касетне бомбе, које су редом падале, нису експлодирале, а које би неминовно убиле много мирних житеља, говоре многи очевици.
Овaj догађај je назван Луганским чудом. Гробу оца Владимира, сахрањеном поред Георгијевског храма, у коме је служио, без обзира на близину фронта и гранатирање, притиче много људи. Они молитвено помињу оца Владимира и изражавају наду да ће баћушка бити проглашен за првог свештеномученика Новорусије.
По материјалу са: novorosinform.org, Борба за веру

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.
Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...
Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.
Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...
У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.
Митрополит Филарет Вознесенски