Јустин Сп. Поповић: Достојевски о Европи и Словенству 13

СВ. ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ

ТАЈНА РУСИЈЕ

Према „непогрешивом“ човекобогу Европе стоји безгрешни Богочовек Христос. Уображена непогрешивост човекова ствара језиве и људождерске светове, у којима се све завршава хаосом и анархијом. А благи Богочовек успоставља потпуну хармонију између човека и Бога, између човека и човечанства, између човека и свих Божјих светова. Зато Он једини претставља и јесте оправдање Бога пред људима, што је створио овакав свет и овакав живот. Зато је и бурни дух Достојевскога нашао у његовој чудесној Личности и све утехе за све своје муке и сва решења за све своје проблеме. Зато је дивном лику Христовом испевао химне и извајао похвале, какве свет чуо није.

 

Преко Богочовека напаћени Достојевски је примио и Бога и свет, измирио се и са Богом и са светом, и пронашао вечни смисао и вечну вредност свему што постоји. Зато је за њега лик Богочовека Христа све и сва. А пошто се тај Лик једино у православљу чува у своме неокрњеном савршенству и чистоти, то је за њега – православље све и сва. Зато он неустрашиво исповеда православље и смело стоји за њега. А при крају свога живота он поставља формулу целокупне своје идеологије, као и формулу призвања руског народа у историји света. Та формула гласи: „Православље је све“. Ево шта Достојевски изјављује: „Руски народ живи сасвим у православљу и његовим идејама; сем православља, нема у њему ничега и ништа – а и не треба му, јер је православље све; православље је Црква, Црква је круна свега, и то за вечност“.

По род људски ништа није опасније од обоготворене непогрешивости европског човека. Наша планета није видела одвратнијег бога од европског човекобога. Зато гордом човекобогу Европе треба противставити православног Богочовека Христа. „Насупрот Западу, вели Достојевски, треба да засија наш Христос, кога смо ми сачували, а кога они никада ни знали нису“. Најдивније чудо наше планете, њен вечни смисао, њена вечна радост, њена вечна утеха – лик Христов, изгубљен је на Западу, али се у свој светлости своје чистоте сачувао у православљу, зато измученом човеку и човечанству ништа друго није ни потребно, јер је православље – све. Тајне, како људи да доведу себе до савршенства и братства, и како да реше личне и друштвене проблеме, а да се не саблазне ни о човека ни о Бога, садрже се у православљу. При томе метод је један: лично самоусавршавање по Христу и Христом.

По убеђењу Достојевскога, непролазу вредност руског народа сачињава једино православље. То је оно што је највеће, најсветије и најбоље у њему. Русија је велика тиме што има драгоценост изнад свих драгоцености: православље. И у њему сву Истину, довољну и вечну за све Божје светове. „Русија носи у себи драгоценост које нема више нигде: православље. Она је чувар Христове истине, и то праве истине, правог лика Христовог, који је потамнео у другим верама и код других народа“. Тим Ликом је предодређена сва судбина Русије. Достојевски изјављује: „Можда се главно призвање руског народа у судбини васколиког човечанства састоји само у томе, да сачува у себи тај божански лик Христов у свој чистоти, и када дође време да тај лик покаже свету, који је изгубио пут свој“. Јер је једино у православљу и истина и спасење народа руског, а у будућности и целога човечанства.

Европски запад све истине и све правде своди на човека, и хвали се човеком; Достојевски све своди на Богочовека, и хвали се Богочовеком. Он вели: „Зар није дух Христов у нашем народу, – непросвећеном али добром, неспретном и збуњеном, али не варварском. Да, Христос је његова сила! Наша руска сила!“. „У народу се, нема спора, образовало и учврстило убеђење, да сва Русија зато само и живи, да служи Христу и брани од неверних свеколико васељенско православље“. „Срж руског призвања састоји се у откривању руског Христа пред светом, Христа који је непознат свету, али који је сачуван у нашој Православној Цркви. По моме мишљењу, у томе је сва суштина наше моћне будуће цивилизације и васкрсења из мртвих целе Европе; у томе – сва суштина нашег моћног живота у будућности“. „Лик Христов чувајмо, па ће засијати као драгоцени дијамант целоме свету“. „Ми носимо свету једино што ми можемо дати, а уједно с тим једино што је потребно: Православље, истинско и силно, вечно исповедање Христа, и потпуно обновљење морално... Од нас ће изићи Илија и Енох, да се боре с Антихристом, с духом Запада, који се оваплотио на Западу“. „Народ је руски у огромној већини својој православни, и живи идејом православља у потпуности, ма да не разуме ту идеју јасно и научно. У ствари, народ наш и нема никакве друге „идеје“ сем те; и све из ње једне произилази – тако хоће наш народ свим срцем својим и дубоким убеђењем својим. Он баш хоће да све што има, и што му се даје, из те једне једине идеје произилази; без обзира на то, што се много штошта у народу појављује не из те идеје, него из нагона злочиначких, варварских, грешних. Али и сами преступници, и варвари, премда греше, ипак Бога моле у вишим тренуцима свог духовног живота: да престане њихов грех и смрад, и да све излази само из оне омиљене „идеје“ њихове“. „Сва народна начела код нас, у суштини, изашла су сва до једног из православља“. „Руска вера, руско православље јесте све што руски народ сматра за своју светињу: у њему су његови идеали, сва правда и истина живота“.

Руководна је истина у православљу: у свету земаљских стварности постоји само једна категорија људског живота, људске мисли и људске делатности, која осигурава потпун развитак човечије личности и човечанске заједнице до божанског савршенства; то је – Богочовек Христос. Он је идеални, но конкретни, образац за све људско, али и божанска сила која све човечије преображава у богочовечије и све човечанско у богочовечанско. По себи, човек је недовршено и незавршено биће. Све што је у њему, завршава се, довршава и усавршава једино Богочовеком. У суштини своје природе, човек је христочежњиво биће, јер је Богочовек једини прави циљ човека. Са својом онтологијом и феноменологијом православље извире из Богочовека. У ствари, православље је православље само Богочовеком. Све што није од Богочовека и по Богочовеку, није православно. Може се поставити мерило: православно је само оно што је богочовечанско. И обратно: богочовечанско је само оно што је православно. А све што бива по човеку, по „чистом“ човеку, или по „непогрешивом“ човеку, разара људско биће и сурвава га у небиће.

Само духовно општење човека са Богочовеком обескрајњује човека божанским бескрајностима. Мислећи богочовечанску мисао, доживљујући богочовечански живот, човек савлађује људске релативности, површности, коначности, и креће се по божанским висинама, дубинама и бескрајностима. Практиковањем богочовечанских врлина, све што је Божје постаје човеку своје. Или боље: Бог постаје човеку прва и најнепосреднија стварност. И човек суди о свету и људима Богом и по Богу. А кроз цело биће човеково струји вечна богочовечанска љубав, и радост, и молитва, и истина, и правда, и кротост, и милостивост. Пут православља је пут богочовечански, насупрот путу хуманистичком, европском, римокатоличко-протестантском, човечанском. За православље, вечно жива личност Богочовека Христа је највиша вредност и врховно мерило свих вредности у свима световима, зато се оно не саблажњава ни о Бога ни о човека. Зато оно има на свему свом печат и лик Богочовека, не човека, не ни човекобога.

Овладати човеком и човечанством помоћу ма каквих средстава – циљ је римокатолицизма; овладати човеком и човечанством искључиво помоћу богочовечанских средстава – циљ је православља. Достојевски то зна пророчки видалачким знањем, јер је до дна сагледао и трагику римокатолицизма и драматику православља. Зато у православљу он и види једини пут за правилно решење свих проблема, личних и друштвених. Пут „непогрешивог“ човека је у гордом и насилном овлађивању свима; пут православни је у смерном и кротком служењу свима... Достојевски благовести: „Праву суштину православља сачињава – служење свему човечанству. Оно је на то предодређено“. Сви други народи, више или мање, живе једино за себе и ради себе, а ми ћемо, вели Достојевски, почети управо тиме што ћемо свима постати слуге, ради свеопштег помирења. И то није никаква наша срамота; напротив, у томе је наша величина, пошто то води коначном уједињењу човечанства. Ко хоће да буде изнад свију у царству Божијем – нека постане слуга свима. Тако ја схватам руски позив у његовом идеалу. „Постанимо слуге, да бисмо били старешине“, вели кнез Мишкин, који заиста смирено и кротко служи свима и свакоме.

Еванђелски, православни, „источни идеал је идеал потпуно духовног уједињења људи у Христу“. Њему се иде путевима чисто еванђелским, богочовечанским, православним. По непоколебљивом убеђењу Достојевског, православље има све што је потребно за остварење тог идеала. Достојевски зна да ово тврђење може код неких изазвати недоумицу, а код неких и потсмех. И желећи да на то одговори, он вели: „Што се играте речима? – рећи ће неко: шта је то „православље“? И каква је ту нарочита идеја, и нарочито право на уједињење народа? Не би ли то био политички савез, као сви остали, слични њему, па ма и на најширим основима, по примеру Сједињених Америчких Држава, или можда и још ширим? На то питање, које ми је доиста могло бити постављено, ја ћу одговорити. Не, ово неће бити то исто, нити је овде игра речима; него ће то заиста бити нешто нарочито и досад нечувено; то неће бити само политичко уједињење, и много мање још политичка освајања и насиља – иако Европа друкчије не може то да замисли; и неће ту бити неког погађања, личне користи, и ни осталих већ обоготворених порока под маском званичног хришћанства, у што уствари нико осим гомиле и не верује. Не; ово ће бити право уздизање Христове истине, која се чува на Истоку; прави нови Крстовдан и закључна реч православља, на чијем челу већ поодавно стоји Русија. Ово ће бити у неку руку саблазан за све силне овоземаљског света, који су досада господарили, и који су на сва томе слична „очекивања“ гледали са потсмехом и заједљивошћу, премда нису могли да схвате ни то да се може озбиљно веровати у братство људи, у свеизмирење народа, у савез који је заснован на темељу служења свему човечанству, и најзад у сам препород човечанства по истинским начелима Христовим. А ако је веровање овој „новој речи“, коју ће Русија на челу уједињеног православља рећи свету – ако је то „утопија“ достојна само потсмеха, онда нека и мене ставе у ред тих утописта, а смешно од тога ћу ја поднети“.

Православље, носилац и чувар пресветлог лика Христовог и свих богочовечанских сила, и јесте „нова реч“, коју Русија на челу православног Словенства има да каже свету. За Достојевског, формула и гесло руске и словенске будућности јесте православље и „православно дело“. А шта је то православље и „православно дело“? „То ни у ком случају није некаква само обредна црквеност, нити чак, с друге стране, неки fanatisme religieux (како се већ и почињу изражавати у Европи о томе свеопштем садашњем руском покрету), него је то управо: људски прогрес и свеочовечење човечанства. Тако православље и православно дело схвата руски народ који све изводи из Христа, који своју будућност оваплоћује у Христа и у Христову истину, и који не може ни замислити себе без Христа“. „Највећи међу највећим позивима, кога су Руси свесни у својој будућности, то је општечовечански позив, служење целоме човечанству – не само Русији, не само целоме Словенству – већ целоме човечанству, свечовечанству“.

Свечовечанску улогу Достојевски приписује руском народу, не зато што је руски већ што је православни. Јер као православни, он свето и побожно чува лик Христов, који му даје богочовечанске љубави и силе за духовно уједињење са свима народима и за радосно еванђелско служење свима људима. За Достојевског је главно: не народ него Црква; народ утолико уколико припада Цркви и живи Христом и ради Христа. Црква је савест народа; она треба да влада народном душом помоћу „чудесног и чудотворног лика Христовог“. За Достојевског, Православна Црква је она „социјална реч“ коју руски народ има да каже свету, јер је она савршен и незаменљив идеал. „Ако желимо да једном речју изразимо социјални идеал Достојевскога, онда ће та реч бити не – народ, него – Црква“, с правом вели интимни пријатељ Достојевскога, Владимир Соловјев, философ.

Достојевски никада није идеализирао руски народ, а још мање идолатризирао. Он је увек непристрасно истицао и његове негативне особине. Мудро објективан, он не преувеличава његове позитивне особине на рачун негативних, него их верно разликује и раздваја. У руском човеку из простог народа, вели он, треба умети одвојити красоту његову од надовезаног варварства. Околностима које прате скоро читаву руску историју, наш народ је толико био предат разврату, и толико је био развраћан, саблажњаван и непрестано мучен, да је управо за чуђење: како је уопште остао жив, сачувавши људски образ, па чак и красоту његову. Али ето он је сачувао и красоту свога образа. Ко је истинит друг човечанства, кога је бар једанпут тиштало срце због страдања народа, тај ће разумети и извинити све непролазно, нанесено блато у које је утонуо наш народ, и умеће да нађе у том блату дијаманте. Судите руски народ не по оним мрским поступцима које он тако често чини, већ по оним великим и светим стварима за којима он и у пакости својој непрестано уздише. Најзад, нису баш сви у народу – ниткови! Има баш светаца у народу, и још каквих! Светле они, и свима нам пут осветљавају!... Судите наш народ не по ономе шта он јесте, већ по ономе шта би желео да постане. Јер идеали су његови снажни и свети, и они су га и спасавали кроз векове мучења; они су срасли с душом његовом одискони, и наградили ту душу, заувек, простодушношћу, и честитошћу, искреношћу и широком за све отвореном памећу – а све то у ретко привлачном хармоничном једињењу. Ако пак уза све то иде и тако много блата, руски човек тугује због тога пре свега сам, и највише, и верује да је све то – само надошло и привремено, искушење ђаволско, да ће престати тама и да ће једном неизоставно засијати вечита светлост.

Народ је сачувао красоту свога духовног лика, имајући као своје историјске идеале: св. Сергија Радонешког, св. Теодосија Печерског, св. Тихона Задонског, и њима сличне светитеље. Осим тога, дубоко у народној души усађено је пламено осећање личне свегрешности и свеодговорности, које се извија у непрекидни подвиг покајања и христочежњивог израђивања себе по лику Христовом. Све за чим народ чежњиво уздише, сву истину, правду и спасење он налази у православљу, и зато му ништа друго није ни потребно.

Овакво народољубље Достојевског изазвало је бурну реакцију код оног дела руске интелигенције која се духовно формирала по начелима западно-европског хуманизма који величину човека зида на ниподаштавању Бога. У томе се нарочито истакао Градовски, који је подвргнуо оштрој критици чувени Достојевсков „Говор о Пушкину“. Достојевски му је одговорио својим „исповедањем вере“ (profession de foi) у последњој свесци свога Дневника. О томе он пише у једном свом писму: „Решио сам да напишем једну главу за Дневник у облику моје profession de foi за Градовског. Сву сам душу унео у тај чланак; он се разрастао у тва табака“.

Ово Достојевсково „исповедање вере“ има пресудни значај за правилну оцену његовог схватања Европе и Русије. Ту је он казао „сву душу своју“, коју је иначе прикривено изражавао кроз разне личности у својим романима. Ово Достојевсково „исповедање вере“ заслужује да се подробније изложи и доведе у везу са његовим ранијим идејама о томе.

На првом месту, Градовски тврди да „сваки Рус који жели да се просвети, може ту просвету добити једино из западно-европског извора, јер руских извора апсолутно нема“. – То је врло лакомислено речено, одговара Достојевски Градовском. Али ви сте ту изговорили и једну врло важну реч: „просвећење“. Дозволите да вас упитам шта ви под том речју разумете? Да ли западне науке, корисна знања, занатство, или просвећивање духа? Оно прво, то јест науке и занатство, заиста не треба да нас мимоиђу, и ми збиља нити можемо, нити треба да то избегавамо. Исто тако се потпуно слажем са мишљењем: да то можемо добити једино из западно-европских извора, и зато нека је вечита слава и хвала Европи. Али, под речју просвећивање ја разумем (а мислим да нико друкчије не може разумети) оно што се буквално подразумева под речју „просвећивање“, то јест духовну светлост, која озарава душу, просвећује срце, упућује ум показујући му животни пут. Ако је тако, дозволите онда да приметим: да ми такво просвећивање не морамо захватати из западно-европских извора, јер постоје (а не „не постоје“) руски извори.

Нема сумње, Христос је истинита Светлост, а у Светлости је просветљење – просвећење. Он Собом осветљује, и тиме просвећује. Где је Он, тамо је Светлост, тамо просвета. Светлост која осветљује све таме живота и смрти; Светлост која просвећује и ум, и срце, и душу вечном божанском просветљеношћу. И зато Христов човек зна и има вечни смисао живота и света: зна зашто је створен, ради чега живи у овом свету и због чега прелази из овог у онај свет. „Ја тврдим, вели Достојевски, да се наш народ одавно просветио, од онда кад је у своје биће примио Христа и његову науку. Рећи ће ми неко: народ не зна учење Христово, и проповеди му се не држе – али то је празна замерка. Народ зна све што треба да зна, иако не би можда могао да положи испит из катихизиса. А оно што зна научио је у храмовима, где је вековима слушао молитве и песме, које су боље но проповеди. Народ је понављао и певао те молитве још у шумама, бежећи испред својих непријатеља, још у доба татарске најезде, још онда је можда певао: „Господе сила, буди са нама!“ још онда је можда утувио ту песму, јер онда сем Христа ништа друго није имао – а ту, у тој песми налази се сва истина Христова. И шта мари што народу држе мало проповеди?... Не мари ништа, јер свештеник и отпева: „Господе, Владико живота мога“ – а у тој је молитви сва суштина хришћанства, сав његов катихизис; а ту молитву народ зна напамет! Исто тако он зна напамет многа житија Светих, препричава их, и слуша разнежено. Главна школа хришћанства коју је народ прошао – то су векови безбројних и бескрајних мука које је поднео кроз своју историју, кад је, напуштен од свију, гажен од свију, радио за све и свакога, и остао само са Христом као јединим утешитељем, кога је тада примио у своју душу за вечита времена, и који му је зато спасао душу од очајања!

„Уосталом, зашто ја вама све то причам? Обраћа се Достојевски Градовском. Зар зато што желим да вас убедим? Вама моје речи, наравно, изгледају детињасте, готово неумесне. Понављам зато по трећи пут: не пишем за вас! Тема је врло важна, о њој треба разно и много говорити, и ја ћу говорити све док могу да држим перо у рукама. А сад ћу изложити своју мисао у основи: ако је наш народ већ одавно просвећен тиме што је примио Христа и његову науку, онда је он тим самим с Њим, са Христом, примио и истинску просвету“.

Године 1873 Достојевски је писао: „Каже се да руски народ слабо зна Еванђеље; да не зна основна правила своје вере. Можда је то истина; али зато он зна Христа, и одискона га носи у срцу своме. О том нема сумње. А како је право схватање Христа могуће без претходног учења о вери – то је друго питање. Но несумњиво је да душевно познавање Христа, и права претстава о њему, постоје у руском народу, и преносе се са покољења на покољење, и слили се у људским срцима. Можда је Христос једина љубав рускога народа: он воли његов лик на свој начин, то јест до патње. Зато се руски народ и поноси нада све називом православни, то јест онај који најправилније исповеда Христа“.

Људи хуманистичког погледа на свет и живот, никако не могу да дубље зароне у психологију и онтологију руског православног народа. Бојећи се непознатог и свега што улази у категорије рационалног и логичног по схватању „непогрешивог“ Европејца, они сваку дубљу манифестацију вере сматрају или за непросвећеност или за притворство. Они у руском народу виде грубу, црну масу, која је увек називала себе хришћанском, али нема појма ни о религији, ни о Христу, па чак не зна ни најобичније молитве. На овакво тврђење поевропљиве руске интелигенције Достојевски одговара: „Они и не слуте да наш народ, ако и не зна молитве, али је суштину хришћанства, дух и истину његову сачувао, сачувао и оснажио у себи толико колико можда ни један други народ на свету. Уосталом, атеист, или према стварима вере равнодушни Рус Европљанин, веру друкчије и не разуме него као формализам и идолопоклонство; и како у народу не види ништа до идолопоклонство, закључује, да народ о вери ништа не зна, моли се кад му треба – дасци, а у ствари је равнодушан, дух му је убијен формалистиком. Хришћански дух у народу нису ти Руси опазили можда зато, што су тај дух они сами давно већ изгубили. Тај „развратни“ и непросвећени наш народ, међутим, воли смиреног, нишчег и побожног; у свима својим предањима и причама сачувао је веру: да ће се слаби и понижени човек, који ради Христа трпи неправедно и узалудно, узнети изнад силних и знатних, када се зачује глас суда и воље Божје. Наш народ воли да прича о славном и великом животу свога великог, мудрог и скрушеног хришћанског витеза Иље Муромца, усташа за истину, ослободитеља бедних и нејаких, покорног и смерног, верног и срцем чистог. А имајући, поштујући и волећи таквог витеза – зар тај наш народ у исти мах не верује и у победу сада понижених народа и браће наше на истоку? Наш народ поштује успомену на своје велике и смерне испоснике и богоугоднике; воли да прича својој деци историје о великим хришћанским мученицима. Те историје народ добро зна; и ја сам их прво од народа чуо; и то је причање било тако проницљиво и умилно, да ми је у срцу остало. Сем тога, народ свакога дана даје из своје средине велике покајнике, који ходају с умилношћу, пошто су раздали све своје имање за тихи и велики подвиг истине, рада и сиромаштва“.

„Народ зна Христа Бога свог, иако се није учио у школи, вели Достојевски. Зна, јер је вековима поднео многа страдања, и у невољи својој свагда, од почетка па све до наших дана, слушао о свом Христу Богу од Светитеља својих, који су радили за народ и стајали за руску земљу до самопрегора, од оних самих Светитеља, које народ дандањи поштује, сећа се њихових имена и моли се на њиховим гробовима. Верујте, у том смислу су чак и најтамнији слојеви нашег народа далеко образованији но што ви, у своме културном незнању, претпостављате о њима, а можда образованији чак и од вас самих“.

Окренут према Градовском и осталим руским Европејцима, Достојевски одлучно тврди да он зна народну душу, њене стварности и њене идеале, и да у руском народу „хришћанство мора остати заувек најглавнији и животни основ његовог просвећења“. „Ја сам видео наш народ и познајем га, вели Достојевски. Дуго година сам живео с њим, јео сам с њим, спавао, сам сам „био увршћен међу злочинце“, радио сам с њим најжуљевитије послове у време док су други, „они што су прали руке у крви“ водећи либералну политику и потсмевајући се народу на предавањима и у часописним фељтонима – закључивали: да је наш народ „зверске слике и прилике“. Не говорите дакле мени да не познајем народ! Ја га познајем: од њега сам поново примио у своју душу Христа, кога сам познао као дете у очинском дому, и кога сам изгубио онда кад сам се и сам преобразио у „европског либерала“.

Изгледа ми, међу руским мислиоцима и мудрацима, нема човека који тако свестрано познаје душу руског народа као Достојевски. Њему су познати и њени најидеалнији узлети и њени најдемонскији падови. Боље него ико он зна и пакао и рај руске душе. Јер је и у њен пакао силазио, и у њен рај улазио. Ако се може говорити о стилу душе, онда је Достојевски пронашао стил руске душе. По њему, у главноме постоје „два народна типа, који нам до краја претстављају цео руски народ. Пре свега, то је: заборав и губитак вере у свему (обратите пажњу, то се јавља с времена на време, и пролази као каква поплава). То значи потребу да се пређе граница, са замирућим срцем да се дође до провалије, да се наднесе над њу, погледа у њено дно, и – у појединим случајевима, доста честим – избезумљено, главачке да се баци у њу. То је потреба одрицања у човеку, понекад у најпозитивнијем и најдобродушнијем човеку; потреба одрицања свега, највеће светиње срца свога, највећег свог идеала, целокупне народне светиње пред којом је још малочас стајао са страхопоштовањем и која као да му је одједном постала несносно бреме. Нарочито поражава ужурбаност и плаховитост којом руски човек жури понекад да се истакне у понеким тренуцима свога или народног живота, да се истакне у добром или рђавом смислу. Бива да просто не може да се уздржи. Тиче ли се љубави, вина, бекријања, самољубља, зависти – ту се руски човек понекад сав и потпуно даје тренутку, готов да кида са свим, да се одрекне свега: породице, обичаја, Бога. Понеки крајње добар човек може тад одједном постати нитков, развратник, злочинац – само ако западне у тај вихор, судбоносни за нас вртлог грчевитог и тренутног самоодрицања и самоуништења, који је тако својствен руском народном карактеру у понеким судбоносним тренуцима његова живота. Али се зато исто тако снажно и плахо, са исто таквом жудњом самоодбране и кајања – и спасава руски човек, као и сав народ, кад достигне крајњу границу, кад већ нема даље куд. Нарочито је карактеристично: да је обратни импулс, импулс обнове и самоспасења увек озбиљнији него порив одрицања и самоуништења“.

Достојевски зна да руски народ нема ни жеље ни расположења да обоготворава свој грех или да га путем казуистичке дијалектике претвори у нешто допуштено и препоручљиво. Напротив, за њега грех увек остаје грехом, јер је над његовом душом Христос увек остаје Богом. А где је Христос, ту се увек има правилно сазнање о греху и правди. У своме „исповедању вере“ Достојевски пише: „У нашем народу, нека је и зверство и грех, али је у њему неоспорно и то: да он, узевши га у целини, никада неће сматрати (и то не само идеално, него баш стварно), нити сматра, нити ће икада хтети да сматра свој грех као право и правду! Он ће згрешити, али ће увек, пре или после, рећи: учинио сам неправду. Ако то неће да каже онај који је згрешио, рећи ће за њега други, и правда ће бити извршена. Грех је смрад, а смрада нестаје кад сунце гране потпуно. Грех је пролазан, а Христос вечан. Народ греши и чини зла свакодневно, али у бољим тренуцима, у Христовим тренуцима, никад се неће преварити у правди. То и јесте важно: у шта народ верује као у своју правду, у шта полаже веру, како је претставља себи, шта држи за своју најлепшу жељу, шта је заволео и шта моли од Бога, за чим у молитви плаче. А идеал народа је Христос, а са Христом је, наравно, и просвећивање. У својим најузвишенијим и најсудбоноснијим тренуцима, дакле, наш народ решава, и решавао је сваку општу, општенародну ствар по хришћански“.

На све ово, руски Европљани могу одговорити иронијом и потсмехом. Достојевски сусреће и то њихово расположење, и упућује им ове речи: Ви ћете с потсмехом рећи: „Мало је плакати и уздисати, треба радити и остваривати“. А међу вама, господо, руски просвећени Европљани, има ли много праведника? Покажите ми своје праведнике, којима бисте заменили Христа? У народу пак, знајте, има праведника! Постоје позитивни карактери неисказане лепоте и снаге, којих се није дотакло ваше гледање на ствари. Има тих праведника и мученика за правду – без обзира да ли их ми видимо или не видимо. Мислим, коме је дато да их види, он ће их, наравно, видети и схватити; а ко само зверски лик види, тај, свакако, ништа неће видети. Народ добро зна да тих праведника има, верује да они постоје, та га мисао крепи и даје му наде да ће га они у потребном тренутку спасти. Све су то за мене аксиоме, тврди Достојевски, и ја нећу престати да их разлажем и доказујем, докле год будем писао и говорио.

У своме „исповедању вере“ Достојевски врло убедљиво развија мисао руску и православну: да друштвене и грађанске идеје и идеали могу постојати само уколико су органски сједињени са моралним идејама и идеалима. Механичко калемљење европских форми, које су руском народу туђе и не одговарају његовој вољи, јесте главна реч и мисао руског европеизма. Али тиме се ништа стварно не постиже. „Чиме ћете, пита Достојевски руске Европејце, сјединити људе у сврху постигнућа ваших грађанских циљева, ако немате основу у првобитној моралној идеји? А моралне су идеје у једном исте: све се оснивају на идеји личног апсолутног самоусавршавања, на идеалу, јер идеал носи у себи све, сва стремљења, све тежње, и према томе из њега истичу и сви виши грађански идеали“. Грађански су идеали увек право и органски везани са моралним идеалима; и несумњиво је да из њих потичу. сами од себе никада се не јављају; јер појавивши се, имају за циљ задовољавање моралне тежње дотичне народности, у оноликој мери у коликој се у тој националности та морална тежња јавила. Према томе самоусавршавање у религиозном духу јесте у животу народа основа свему; јер лично усавршавање јесте исповедање добивене религије; а „грађански идеали“ сами, без те тежње ка личном усавршавању, никада не долазе, нити се могу зачети. Баш у томе и лежи снага велике моралне мисли – тиме она сједињује људе у чврст савез – што се она не мери користима које одмах доноси, него само тежи у будућност вечним циљевима и апсолутној радости. Тек кад се ослободи идејног робовања Европи, Русија ће моћи свом силом радити на остварењу својих друштвених идеала. А наши друштвени идеали, тврди Достојевски, неминовно потичу од Христа и личног самоусавршавања.

Своју тезу Достојевски наслања на појаву и успех стародревне хришћанске Цркве. Сетите се, вели он, шта је била и чему је тежила стародревна хришћанска Црква? Она је започела одмах после Христа, са свега неколико људи, и одмах, првих дана после Христа, полетела је да тражи своју „грађанску формулу“, која је сва била основана на моралној нади да утоли дух по начелима личнога самоусавршавања. Започеле су хришћанске црквене општине; затим се убрзо почела стварати нова, дотад нечувена националност – свебратска, свечовечанска, у облику опште васељенске Цркве. Али та је Црква била гањана, идеал се стварао под земљом, а над њим, на земљи подизала се огромна зграда, огромни мравињак – стара Римска Империја, која је такође била идеал, и исход моралних тежњи целог античког света. Али мравињак није био приведен крају – Црква га је поткопала. Догодио се судар двеју најсупротнијих идеја какве су могле постојати на земљи: човекобог је срео Богочовека, Аполон Белведерски Христа. Јавио се компромис: Империја је примила хришћанство, а Црква римско право и римску државу. Један мали део Цркве отишао је у пустињу и наставио некадашњи рад: опет су се појавиле хришћанске општине, затим манастири – истина само покушаји, чак и до данас. Остали огромни део Цркве, доцније се разделио, као што је познато, на две половине. У западној половини држава је најзад потпуно победила Цркву. Црква је била уништена и најзад се потпуно претворила у државу. Појавио се папизам – наставак старе Римске Империје у новом облику. У источној половини, државу је покорио и срушио мач Мухамедов – , остао је само Христос, одвојен од државе. А она држава која је примила, и наново уздигла Христа, претрпела је страшне вековне патње од непријатеља, од Татара, због неуређености, због крепосног права, од Европе и европеизма, и још данас трпи што праву друштвену формулу у смислу љубави и хришћанског личног усавршавања заиста није могла да изгради. Али ви не бисте требали да је корите за то, г. Градовски! Наш је народ засад једини носилац Христа, и само се у њега јединог нада. Он себе зове крестјанином, то јест хришћанином; није то само проста реч, то је идеја целе његове будућности.

Христа Богочовека носити у свима мислима, у свима осећањима, у свима стремљењима; Христом решавати све, – то је, по Достојевском, мисија руског православног народа. На тим путевима многе ће силе зла нападати руски народ, сметати му, копати му провалије и поноре, е да би га одвратиле од остварења узвишеног циља. Али Достојевски чврсто верује, у свима тим недаћама Русију ће спасавати Господ. Он изјављује са пророчком убедљивошћу: „Русију ће Господ спасти, као што ју је спасавао већ много пута. Из народа ће спасење изићи, из вере и смирености његове“. „Народ верује на наш начин, каже свети старац Зосима; јавни радник, који у Бога не верује, код нас у Русији ништа не може учинити, макар био искрен у срцу, и умом генијалан. То знајте. Народ ће дочекати атеиста, и подићи ће се на њега и савладати га, и остаће једина православна Русија... Од народа је спасење Русији, јер је овај народ богоносац“.

Но ако се деси, да у огромно тело Русије уђе еванђелски легион, шта ће се онда догодити? Онда ће се, чврсто верује Достојевски, поновити Исусово еванђелско чудо. Оно чудо које је Достојевски ставио на чело свога романа Зли дуси (Бјаси), и учинио га центром свих збивања наводећи га поново при крају романа. Чудо гласи: „А онде пасијаше по гори велики чопор свиња, и мољаху Га да им допусти да у њих уђу. И допусти им. Тада изиђоше ђаволи из човека и уђоше у свиње; и навали чопор с брега у језеро и утопи се. А кад видеше свињари шта би, побегоше и јавише у граду и по селима. И изиђоше људи да виде шта је било, и дођоше к Исусу, и нађоше човека из кога беху изишли ђаволи, где седи обучен и паметан крај ногу Исусових; и уплашише се. А они што су видели, казаше им како се исцели бесомучни“ (Лк. 8, 32-36)

„Пријатељу мој, – узвикује Степан Трофимовић коме читају овај еванђелски догађај, – видите, то је од речи до речи тако као с нашом Русијом. Ти зли духови, те нечисте силе, што су изишле из болесника и ушле у свиње – то су отрови, мијазме, сва нечистота, све нечисте силе, сатане и дрекавци, намножени у нашем великом и драгом болеснику, у нашој Русији, вековима намножени... Али велика мисао и велика воља благосиља је са висине, исто онако као и онога лудога бесомучника, и изићи ће сви ти нечастиви, сва нечистота, сва та гадост, која се на површини нагнојила... и нечисте силе ће саме молити да уђу у свиње. А и ушле су већ, може бити! То смо ми, ми и они, и Петрушка... и други с њим, а ја можда први од свију... и полудели и побеснели, ми ћемо поскакати у море, и подавити се, сви; тамо нам је пут, и само нам то и остаје. Али болесник ће се излечити, и „сести крај ногу Исусових“... и сви ће гледати са чуђењем и дивљењем“.

Русија – исцељена од легиона; Русија – крај ногу Исусових; Русија – христочежњива и христоносна; Русија – чувар и проповедник правог еванђелског Христа, – то је животни идеал Достојевскога, идеал лични, друштвени, народни, свечовечански. Ако се може говорити о свеидеалу, онда је то свеидеал Достојевскога. Христос је и сила, и логос, и логика, и смисао, и циљ свега људског у свима световима.

Христос је руска сила и руска вредност, вечна сила и вечна вредност, – то је еванђеље Достојевскога. Европска цивилизација је, у суштини, цивилизација без Христа, јер је заснована и развијена на саможивим и човекоманијским начелима „непогрешивог“ човекобога европског. Такву цивилизацију Достојевски не може да прими. „Врлина без Христа, вели Достојевски, то је идеја целе данашње цивилизације“. Такву европску цивилизацију Достојевски одбацује, јер она није за руску душу која носи у себи општечовечанске идеале.

Руској интелигенцији, која жели да европску цивилизацију без Христа, пренесе у Русију, Достојевски вели да народ духовно није с њом и да јој је туђ, јер је народ у огромној већини својој православни и живи идејом православља у потпуности. Дубока грешка руских интелигената је у томе, вели Достојевски, што они не признају у руском народу Цркву. Не говорим сада о црквеним зградама и о клиру, већ говорим о нашем руском „социјализму“, (ову супротну реч Цркви узимам баш ради разјашњења моје мисли, ма како чудновато се то чинило;) – чији је циљ и излаз свенародна и васељенска Црква, остварена на земљи, уколико земља може да је смести. Ја говорим о неутољивој жудњи у руском народу за великим, свеопштим, свенародним, свебратским уједињењем у име Христово. И ако тог уједињења још нема, ако се није још саградила Црква потпуно, већ је засада само у молитви – ипак, инстинкт за ту Цркву, и неуморна жудња за њом, некипут можда скоро несвесна, постоји несумњиво у срцу нашег многомилионог народа. Социјализам руског народа се садржи не у комунизму; не у механичким формулама: народ верује да ће се, на крају крајева, спасти једино свесветлим уједињењем у име Христово. То је наш руски социјализам. А тој „црквеној“ идеји у руском народу, ви се смејете, господо Европејци наши! Наравно, има много и других „идеја“ у народу са којима се ви никад нећете зближити, и држаћете их за татарске, са вашег европског гледишта. Те остале идеје сад нећу спомињати. Него постављам формулу у вези са главном идејом: ко не разуме у нашем народу његово православље и коначне циљеве његове, тај никад неће разумети ни сам наш народ. Осим тога: тај не може ни волети руски народ.

Због овакве своје историософије, по којој је православље највиша вредност и највећа сила руског народа, Достојевски је проглашен за реакционара од неких западњака, јер су у томе видели апологију аутократског облика руске државе. Но колико је Достојевски далеко од тога, може се лако видети, када се објективно и синтетички размотри његово схватање Цркве и државе.

Прва мисао Достојевскога о Цркви и држави је ова: Цркву и државу је немогућно мешати; Петар Велики је заробио Цркву; од његовог времена „Црква је у парализи“. У питању суда над преступницима, Црква и држава имају посебна гледишта, али је гледиште Цркве несравњено човечније и савршеније од државног. Поводом осуде извесних личности од стране државе, Достојевски вели: „Држава као држава није могла помиловати ни М. ни Н. (изузимајући вољом монарха). Јер, шта је погубљење? – У држави: жртва за идеју. Али када би наместо државе стајала Црква – тада не би било погубљења. Цркву и државу не треба мешати. А што их још увек мешају, то је добар знак – то значи да код нас постоји склоност за Цркву“.

Компромис између државе и Цркве, пише Достојевски, у таквим питањима, као, на пример, о суду, у потпуној и чистој суштини својој немогућан је... Црква треба сама у себи да садржи целу државу, а не да добије у њој тек некакав угао; а ако је то данас због нечега немогуће, онда то, у суштини, несумњиво мора бити постављено као непосредна и најглавнија сврха свега даљег развитка хришћанскога друштва. Господ наш Исус Христос зато је нарочито и долазио, да установи Цркву на земљи. Царство небеско, наравно, није од овога света, него на небу, али у њега се не улази друкчије него кроз Цркву, која је основана и установљена на земљи... Црква је ваистину царство, и одређена је да царује, и на крају свом она се несумњиво и мора појавити као царство на свој земљи – за што имамо и обећање.

У древна времена прва три столећа хришћанства, вели Достојевски, хришћанство се јављало само као Црква и било је само Црква. Не може Црква себи тражити одређено место у држави, (као сваки други „друштвени савез“ или као „савез људи ради религиозних сврха“), него, напротив, свака земаљска држава требало би доцније да се претвори у Цркву потпуно, и да постане ништа друго него Црква, да просто одбаци све своје циљеве који се не слажу са Црквом. Све то њу ни најмање неће понизити, неће јој одузети ни част ни славу велике државе, нити славу њених управитеља, – него ће је само преместити са лажног, још незнабожачког и погрешног пута, на правилан и истинит пут који једино води ја вечним циљевима.

По неким теоријама, развија своју мисао Достојевски, које су се и сувише разјасниле и исказале у деветнаестом веку, Црква треба да се препорађа у државу, као из нижег рода у виши, да затим у држави ишчезне, уступивши место науци, духу времена и цивилизацији. А ако неће то, и ако се противи, њој се у држави одваја тек као неки незнатан угао, и то под надзором, – и то је већ свуда и остварено, у наше време, у сувременим европским земљама. Но по руском схватању у уздању, требало би – не да се Црква препорађа у државу, као из нижег типа у виши, него, напротив, држава треба да сврши тиме да се удостоји да постане само Црква, и ништа друго.

Да се ово гледиште не би схватило као ултрамонтанство, Достојевски га допуњује еванђелским мишљењем: „Црква се не претвара у државу. То је Рим и његова машта. То је треће ђаволово искушење! Него напротив, држава се претвара у Цркву; она се уздиже до Цркве и постаје Црква по читавој земљи, – а то је сасвим противно ултрамонтанству, и Риму... и није ништа друго него велика улога православља на земљи. Од истока ће ова звезда засијати“.

Пред крај свога живота Достојевски је писао о овој омиљеној теми: „Држава је, првенствено, хришћанско друштво и тежи да постане Црква. У Европи је супротно томе. У томе се састоји једна од најглавнијих разлика између нас и Европе“.