Разговор са режисером Наталијом Батрајевом поводом награђеног филма "Доњецка Вратарница"

JЕЛЕНА ЈУФЕРЕВА

МОЖЕ ЛИ РАТ БИТИ НАЈБОЉЕ ВРЕМЕ У ЖИВОТУ?

Филм „Доњецка Вратарница“, по речима режисера Наталије Батрајеве, није јој баш ишао лако. Наталија је морала много тога да преброди да би филм био снимљен. Три година снимања у Донбасу, понекад и под мецима, скоро годину дана мучне монтаже, суочавање са московском беспоштедном реалношћу. Ово је њен првенац. На фестивалу документарног филма „Русија“ - главној националној смотри документараца, који је одржан у Јекатеринбургу 1.-7. октобра, филм је победио у номинацији „Најбољи краткометражни филм“, такође је освојио и награду филмске штампе: „За стваралачки приступ и ново виђење горуће савремене теме“. „То је нека врста руског документарног „Оскара“, шали се сама Наталија. О историји снимања филма “Доњецка Вратарница“ разговарали смо са аутором филма...

 

- Како је настала идеја да снимите филм о манастиру који се нашао у епицентру рата?

- У почетку није било речи ни о каквом филму, од децембра 2014. године сам снимала хронику, бележећи оно што се догађало - у нади да ће потом од тога нешто испасти. Тек сам сада схватила да је потребно сазрети за документарни филм - пре десет година ми ни на памет није падало снимање филмова, довољне су ми биле књиге и фото изложбе, а сада сам јасно схватила да не могу да не урадим то.

Нисам знала како да приступим томе, новца за студирање режије нисам имала, али сам имала непоколебив осећај: да ћу умрети ако не будем правила филмове. Случајно сам се у Москви, на филмском фестивалу „Лучезарный Ангел“ упознала са Марином Михаиловном Бабак -режисером Константина Симонова. Пришла сам јој и рекла да снимам и пишем о рату. Одговорила је: „Дивно! Запиштите мој број телефона!“ И апсолутно бесплатно је почела да ме учи режији. Помогла ми је да систематизујем снимљени материјал, паралелно сам га шифровала и монтирала. Било је веома напорно, али је Марина Михаиловна инсистирала да треба одмах да почнемо од тешких ствари. У процесу рада сам почела да се питам шта да радимо даље? Случајно сам разговарала са Наталијом Шуваловом - мојом земљакињом, режисером монтаже, правим професионалцем документарног филма, од ње сам сазнала за Пичинг дебитаната при савезу кинематографа Русије. Ја сам већ имала скице и одлучила сам да пробам.

- Реци нам детаљније о Пичингу. Искрено говорећи, само сам од тебе чула ту реч...

- Пичинг те приморава да се мобилишеш. Тамо је све доста сурово - нико ти неће угађати. Треба да предаш сценарио, а ако уђеш у финале - да јасно испричаш о чему је филм. Учесник брани свој пројекат на великој сцени Дома филма у Москви. Свако има тачно пет минута, од којих један и по заузима трејлер, а осталих 3,5 минута треба да убедиш жири да одговараш томе и да можеш да то урадиш. Било ми је веома тешко да се спремим, управо у том тренутку су се појавили неки моји тешки лични проблеми, али сам ипак долетела на два дана.

Знала сам да морам да дам све од себе, зато што је то јединствен материјал који гледалац мора да види.

На дан одбране пројекта, у Дому филма, било је опроштајно вече са глумцем Алексејем Баталовим - сандук са телом су већ одвезли, али су остали венци. Људи су бринући се отезали све, ставили су подметач под портрет, онда још неке предмете. Одједном, не обраћајући пажњу на пробу, у салу су упали радници и уз огромну буку су почели да скидају црно платно са сцене. Одмах сам се присетила епизоде из „Службеног романа“. То је било гротескно. Кад сам изашла на сцену и почела да говорим оно што сам у авиону набацала хемијском, схватила сам да „пливам“... Од тада сам схватила важност добре припреме.

Мој сценарио није освојио прво место, али је био један од првих на Пичингу. Као награду су ми дали под закуп опрему за снимање, даље представљање филма на 15 фестивала, телевизијски канал “Звезда“ ми је понудио подршку.

Схватила сам да морам да дам све од себе зато што нисам имала новац за Герасимов институт кинематографије, али имам уникатан материјал који гледалац мора да види - треба просто да узмем и урадим то што је потребно. Већ после тога, пошто сам потписала уговор са „Звездом“, одједном дам постала свесна шта сам урадила...

Наталија Батрајева са престижном наградом "Русија" за дебитантски документарни филм.

Замолила сам их да ми помогну да нађем звук падајућих латица ружа. Одговорили су ми да је Тарковски на одмору.

- Зашто?

- Било је врло тешко. Моји хероји су живи људи који су ми веровали. Ти одлично знаш каква је ситуација у Доњецку. Треба бити веома опрезан да их не издаш. Дуго сам се двоумила пре него што сам потписала уговор, али када су обећали да ће ми дати професионалног сниматеља, пристала сам.

Телевизијски канал „Звезда“ је озбиљан ниво, и моји снимци на обичном фотоапарату Canon нису одговарали. На крају ми нису дали сниматеља, понудили су локалног месног дописника, који очигледно није одговарао за тај посао, камеру ми, такође, нису дали. Али ја сам наставила да снимам сама, слава Богу да се на финалном снимању прикључио Александар Гриценко, сниматељ из Доњецка. Веома сам му захвална. Кад су га замолили да помогне, одмах се одазвао - не би свако пристао на такво снимање. Особа мора бити смела и у исто време мора разумети шта ти од њега хоћеш. Осетила сам: Саша је мој човек.

На пример, ја не волим да снимам цвеће, заласке и изласке Сунца, пејзаже, а Саша је то снимао, и на основу тога сам направила систем слика, мада сам намучила монтажере који су помагали, све је до детаља морало бити урађено. Замолила сам их да ми помогну да нађем звук падајућих латица ружа. Одговорили су ми да је Тарковски на одмору. За утеху, прочитала сам да је једном Бресон провео цео дан у студију у потрази за звуком падајућих грабуља. Ја га потпуно разумем –звук падајућих латица нисам ни нашла.

- И шта је било уместо тих тих звукова?

- Ништа. Нажалост, код мене латице бешумно падају. План снимања главне, финалне сцене филма - Литургије у разрушеном храму, сам радила са Сашом. У манастиру нема струје, било је потребно посебно светло, нешто су ми дали да изнајмим у Москви, са војним официром Сергејем Белоусовим сам јурила по Доњецку пре полицијског часа и сакупљала шта је ко имао. Али, све је то вредело! Зато што таквог епског тренутка више није било. Убрзо су службе почеле да се врше у манастиру сваке недеље.

У рату је немогуће претварати се.

- Испада да у „Звезди“ нема ни једног војног сниматеља?!

Вероватно их има, али они не раде у Донбасу. Преко телефона ми је оператер рекао да нема оних који би желели да иду тамо - мене је то тако поразило! Зауставила сам ауто уз пут (возила сам) и око пет минута сам размишљала. До тог тренутка сам мислила да они не одлазе оданде. За мене је то било страшно - како можете да не желите да идете у Донбас (смеје се)?! Различите су судбине...

- Како би ти сама описала о чему је твој филм?

- О животу. Документарни филм је увек магија, никад не можеш да погодиш о чему ће бити речи. То није уметнички филм, овде нема сценарија. Хероји понекад износе свој поглед на свет тако да руше све ауторске планове! Мењају сиже за 180 степени, и на крају добијамо сасвим другачији филм. И то је одлично! Радујем се кад се тако нешто догађа! Ти мораш да пробаш да ухватиш мисао а да не сломиш човека, да га не обликујеш по себи, да будеш покретан, да се не удрвениш, да идеш за оним ко те води.

- Како си ти бирала своје хероје?

- Нисам бирала, све се дешавало само од себе. Прво ме је мати Михаила (игуманија Свето Иверског манастира) замолила да снимим видео за њихову личну архиву. Кад смо први пут дошли у манастир, тамо се још пуцало.

Онда сам доспела на Доњецки аеродром. До сад не знам како се то десило, али сам морала тамо да будем. То је било у фебруару 2015.године, две недеље после тога су га окупирали. Управо су тада били јаки окршаји по граду. Дошла сам на аеродром на неколико сати, а остала тамо данима. И те дане никада нећу заборавити!

Кад сам ноћу преко радија чула да на нас иде велика тенковска колона украјинских војника, мислила сам да сам готова! „Готово је!“ — помислила сам тада. Сада ће поћи у јуриш, а ја не умем ни да пуцам, не умем да пружим помоћ, не знам где да бежим, тешки ранац са камером не могу да оставим. И како ћу испузати са свим тим?!“ Ово је сада смешно... а тад је било веома страшно, били су мразеви, покушали смо да наложимо пећ, али нам није ишло, у тренутку смо били прекривени гарежом, били смо гладни, промрзли.

Дошла сам на аеродром на неколико сати, а остала тамо данима. И те дане никада нећу заборавити!

- Какав утисак је на тебе оставила ослободилачка (руска) војска на Доњецком аеродрому?

- Јак. Многи су имали 18-19 година, али сам се осећала заштићеном, они су прави мушкарци! Све се руши, звижди, а ти си спокојан, зато што те ти момци неће оставити - то је нека унутрашња увереност. У рату се можеш ослонити на људе, тамо се не можеш претварати, и сама знаш...

- Да када је питање живота и смрти, све маске спадају.

- Тамо те одмах процене - или ће те примити, или не. Сви украси нестају, и остајеш онакав какав јеси.

- Можда је то један од плусева рата?

- Да, све је то истинито. Ја сам и сада у контакту са тим људима, неки су прешли у следећи филм. Не могу просто тако да их оставим - осећам потребу да донесем до других оно што сам схватила и што се у мирном животу сусреће врло ретко.

- Да ли су у „Доњецку Вратарницу“ ушле и епизоде са аеродрома?

- Да. Делимично. При чему, кад су ме притискали да преправим филм и избришем, како је некоме изгледало, мрачне тренутке, ја то нисам урадила, и слава Богу. Испао је ведар филм. Уствари, аеродром је такође симбол, као и манастир. Као земаљска и небеска раван. Можда је то печат, та Промисао, јер су се налазили једно наспрам другог. Манастир, и све што се догађа око њега, за мене је симбол верности Христу: оно о чему смо читали у Јеванђељу, овде је видљиво остварено.

- У филму наглашаваш да је он ван политичког контекста, али овако или онако, видљива је твоја ауторска позиција. Зар то није у супротности са самом идејом филма?

- Објективност, као таква, не постоји. Ми се налазимо на овој или оној страни, што је наглашеније кад је рат. Сад на основу народног финансирања покушавамо да сакупимо новац за међународно представљање филма: https://planeta.ru/campaigns/7835/updates То радимо да бисмо одбранили наше интересе на доступан начин, у информативној сфери.

Можемо да спаднемо и на ниво окривљавања, проклињања оног другог, да тражимо ликове, случајеве, који ће изазвати мржњу. Ми не желимо то да радимо. И то је био један од услова мати Михаиле. Можда се у неким другостепеним проблемима нисмо слагале и разилазила су нам се мишљења, али у принципу смо имале истоветно схватање да се људи овде сударају челом о чело, и украјински народ можемо само да жалимо. Сада је свима лоше, због тога покушавају да нађу крајњег кривца.

Та атмосфера мржње се осећа у свим ратовима и катастрофама, не само на Донбасу, слично је било у Цхинвали, осећај који виси у ваздуху, с којим не можеш да изађеш на крај. Сличан осећај је био присутан за време поплава у Кримску, али је тамо била мржња ка руској власти...

- Да, и ја сам тамо била, сећам се...

- Кад људе просто нису упозорили на трагедију, а она се могла избећи. И тамо је опет била кома бола. То је закон. Не смемо ићи због неког повода у мржњу, морамо да покушамо да је трансформишемо у љубав, да умемо да покажемо другу страну трагичних догађаја.

Током рада над филмом требало је да одредимо о чему је филм. Питала сам пријатеље о чему је филм? Одговарали су ми: „О руском свету“. Говорила сам. „Не, ви ништа не разумете!“ И трчала до следећег - то је било врло смешно. У једном прекрасном тренутку сам схватила да је то филм о срећи! И почиње са речима о срећи.  

Негде на средини пута савршено случајно ми се појавила мисао да рат може бити најбољи део живота. То ме је поразило.

- То је врло неочекивано. Може ли ико бити срећан за време рата?

- Свако има своје критеријуме. Сви хероји у епилогу говоре о срећи, иако им нико директно није поставио то питање. Негде на средини пута савршено случајно ми се појавила мисао да рат може бити најбољи део живота. То ме је поразило. Почела сам да размишљам, покушавала сам да решим тај ребус. Очигледно да су јунакиње, које ни саме тога нису биле свесне, задобиле неко више знање - и то гледалац осећа. Ако почнем да препричавам, ништа нећете разумети, треба да погледате филм и видите израз њихових очију. Током година рада са људима, изградила сам следећи принцип: не снимам, већ проживљавам са херојима део њиховог живота. Ако ме човек није заинтересовао као личност, ако у њему нема неке тајанствености, он неће бити на филму. Са јунакињама сам окопавала башту, пузала по рушевинама, оне су причале шта је тамо било пре рата, а ја сам снимала. И за време тих разговора камера је неочекивано чак и за мене хватала њихов јединствени унутрашњи свет.

Оне су обичне жене, са својим страховима, али преживевши рат, оне показују необичну унутрашњу снагу, која потчињава. Она у неком тренутку излази на површину и постаје видљива, а затим се опет скрива - и то се не може предвидети...

- Да ли је било још интересантних тренутака за време снимања?

- Једном, кад сам мати поставила питање како је успела да савлада страх, јер је путовала у манастир под сталном паљбом, изненада се зачула тако јака ексползија да сам ја поскочила а мати се само стресла - као да се ништа није догодило и наставила је да прича. И то је све снимила камера. То је срећа! И из таквих срећа треба да се састоји филмско платно, које претендује на дубину. Али сам процес снимања је био тежак. Све време сам хтела да избегнем статичност. Са једне стране нисам желела да снимам „главу која говори“, али, са друге стране, кад се човек креће, његова пажња је расејана. Ја још увек не могу да пронађем баланс, иако желим жив, али ипак првенствено, дубок разговор.

Током прављења филма, дошла сам до финансијског краја, нисам могла ништа да зарадим јер нисам могла да оставим филм, држали су ме крути услови уговора. Све што су ми плалтили, као режисеру, отишло је на снимање, а требало је да некако преживим у Москви - не желим да се сећам тога. Штавише, паралелно је ишла борба за живот тешко болесног мени блиског човека, био је потребан новац за лечење - а за наплату ризика и уложеног труда су ме одбили. За узети висок ниво сам морала скупо да платим - својим и туђим животом.

Код нас је веома јак култ златног телета, и све док га не превазиђемо, ништа се неће променити, а како ћемо изаћи са тим, не знам. Украјина је просто на предњој линији.

- Мислиш ли да је вредело тога?

- Да, јесте. Ако не пробаш, никад нећеш сазнати на шта си способан. Наталија Шувалова, захваљујући којој сам успела са изађем на крај са темама и да направим платно прича, рекла је да сам улазећи као дилетант из тог филма изашла већ као режисер. Али то је веома сурова школа у свему, пре свега у људским односима, не бих желела да неко понови тај пут.

- Да ли си се бојала нечег новог, неизвесног?

- До тада никад нисам правила филм и сада схватам: више ми нису потребне потпоре, већ људи који могу да дају професионалну оцену и којима ћу веровати. Иде продужетак ове теме, имаћемо о чему даље да снимамо. Свет би без овог филма на неки начин осиромашио. То није самоувереност. То је допринос документарном филму. Никада се не треба плашити, треба кренути и радити. Али ће бити веома тешко, буквално на граници...

- У трејлеру се чују речи да се мати молила за измирење обе стране, али видимо да то нико није хтео. Да ли мислиш да се тај рат могао избећи?

- Да, наравно, да су имали свест и покајање. Треба да схватимо зашто се тај рат никако не завршава, а не да ропћемо. Очигледно нисмо дошли до таквог духовног стања, када Господ хоће да промени ситуацију. Треба да научимо важне лекције. Јер постаје све горе и горе. То је показатељ нашег унутрашњег стања. Све је одавно написано у Библији. Када је израелски народ отишао од Бога, следили су ратови и казне. Шта још мора да се деси, да би дошло до промена!

Код нас је веома јак култ златног телета, и све док га не превазиђемо, ништа се неће променити, а како ћемо изаћи са тим, не знам. Украјина је просто на предњој линији. Ми смо још иза. Али све зри, присутно је у ваздуху. И то са чим сам се сусрела током протекле године у Москви (не у рату!) ме је запањило. То су моји лични утисци.

Пријатељи ми сада честитају завршетак филма, али ми истовремено честитају и упознавање са реалним животом.

Извор: http://www.pravoslavie.ru/116496.html

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, октобар 2018.