Учимо црквенословенски...

Књиге на црквенословенском у ПДФ-у:

molitvoslovm

bukvar

јеванђеље

Апостол

Псалтир

Мира Радојевић: Некажњене клевете Дејана Ристића

Објављено 16 септембар 2023

dejanRisticpecat

МИРА РАДОЈЕВИЋ
НЕКАЖЊЕНЕ КЛЕВЕТЕ ДЕЈАНА РИСТИЋА

 Поштовани читаоци, сведоци смо да се они који су дужни да брину о култури сећања на србска страдања (на жалост, придружују им се и поједини епископи СПЦ) усрдно труде па подрже "туђманизацију" србских страдања и о страшном Србоциду пишу и говоре као да се дух Фрање Туђмана оваплотио у њима. Дакле, човек који нема никакве озбиљне референце ни да учествује на конференцији о Србоциду, постаде челник најважније институције која би требало да се брине о култури сећања на србска страдања. И као такав, потпуни дилетант за ту одговорну улогу, назива дилетантима генерације историчара и институција који су се озбиљно бавили темом Србоцида у клеронацистичкој НДХ. Апсолутно је крајње време да државне институције Србије прекину са погубном праксом да се неко само због својих симпатија према некаквим ружичастим дугиним тоновима у влади, поставља на изузетно важна места у србској држави, немајући никакв стручне квалификације - као што се да видети из овог текста историчара, универзитетског професора, др Мире Радојевић (који од срца препоручујемо) - за обављање те дужности. Текст преносимо из часописа Печат...

       †       †       †

Jавност у Србији је током последњих година толико често засипана изјавама о Другом светском рату, броју жртава, логорима, нарочито Јасеновцу, геноциду, холокаусту и сродним темама да је и историчарима који се баве историјом тих проблема тешко да све прате и створе утемељено мишљење, тим више што су тумачења углавном међусобно супротстављена, а неретко и политизована. Најуочљивију улогу у овој појави има Музеј жртава геноцида, што – с обзиром на разлог његовог оснивања – не би било спорно да учесталост појављивања челника те установе у медијима није добила размере агресивног наметања њихових ставова и инсистирања да се, упркос озбиљности савремених националних и државних питања, пажња нападно усмерава на ову конкретну тематику.Такав утисак појачава контроверзан приступ методологији утврђивања броја убијених људи и његовог драстичног умањивања у односу на деценијама одржаване процене.

У том контексту, Дејану Ристићу, директору Музеја, и Јовану Ћулибрку, епископу славонско-пакрачком и председнику Управног одбора, дешавало се да износе нетачне податке, чији се смисао може сматрати злонамерним и који отуд наноси штету „прозваним“ појединцима и тимовима истраживача. Неколико пута на удару се нашла и Катедра за историју Југославије са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, будући да се из неких тврдњи, изрицаних разним пригодама, могло закључити да је страдање Срба и других народа који су били жртве Другог светског рата не само научно не интересује него и да такве теме малтене забрањује. С друге стране, оптуживана је за левичарско, „комунистичко“ застрањивање због којег онемогућава бављење ратом уопште, а нарочито идеологијама које су биле у сукобу са партизанским покретом.

ПОНИЖАВАЈУЋА ПОЛЕМИКА 

Чланови Катедре се тим поводом нису оглашавали, сматрајући да неколико стотина студената који су дипломирали, мастерирали, магистрирали и докторирали на предмету Историја Југославије знају праву истину, те да би било понижавајуће упуштати се у полемику с клеветницима, ма ко они били, ако су већ спремни да поступају неколегијално и нечасно. На последњи у низу догађаја, међутим, мора се реаговати, јер је безочнији и бруталнији од свих претходних.

Гостујући на ТВ Курир 4. септембра 2023. године, на којој је још једном говорио о Јасеновцу, геноциду и холокаусту, Ристић се, између осталог, жестоко обрушио на Катедру за историју Југославије, изневши неколико застрашујућих неистина и клевета. Тоном озлојађеног праведника, разгневљеног како наводном нестручношћу, тако неморалношћу, одсуством научне, патриотске и људске свести професора са ове катедре, казао је да су историју Другог светског рата, почев од 2009. године, претворили у изборни предмет, који је иначе прозвао „курсом“, пошто се – нагласио је – предаје само „пар месеци“. У истом тону је тврдио да би универзитетски наставници, који су га тако „накарадно устројили“, у „свакој нормалној земљи“ били стављени на „посматрање“ и добили отказ. Позивајући се при томе на податке којима располаже (!?), рекао је да студенти отуд „масовно беже“ од тог предмета, а да по завршетку студија о Другом светском рату не знају више него што су знали када су завршили средње школе, те да – у случају да постану наставници и професори – немају више знања од својих ученика.

Следствено томе, најавио је да ће од „професора“ и „академика“ са те катедре бити затражено да објасне своје научне критеријуме и стручне разлоге, као и да ће бити постављено питање њихове одговорности. По њему, одговорни су што су већ две деценије, насупрот 90-им годинама, када је, како је казао, историја Другог светског рата била обавезан предмет, учење о њему свели на ствар личног избора студената, истовремено одбијајући да им дају теме из ове области и на тај начин школују стручњаке који би могли постати компетентни истраживачи.

dejanRisticpecat

Дејан Ристић

ИНКВИЗИТОРСКИ НАЛОЗИ

У суштини, Ристићев иступ на прагу је инквизиторског, јер беспоговорној моралној осуди недостаје само једна конкретнија: моментални отказ оптуженим професорима или њихово одвођење на „посматрање“ у некој медицинској установи. За сада, директор Музеја жртава геноцида се задовољио изреченим, као и предлогом да историја Другог светског рата, коју предаје Катедра за историју Југославије, буде обавезан предмет, а историја холокауста, за коју је задужена Катедра за општу савремену историју, изборни.

Сматрајући да сам као шеф оклеветане катедре дужна да одговор упутим не Ристићу него српском друштву, академској заједници и надлежним министарствима, најпре ћу подсетити да ово није први његов напад на студијске програме и факултете, будући да је Министарство просвете управо ове године одобрило акредитацију семинара који је предложио Музеј жртава геноцида, уз образложење да дипломирани историчари одлазе са матичних факултета без поузданих знања о геноциду и методама које би требало користити у његовом предавању ученицима основних и средњих школа. Тако неупућени и необразовани, требало би да на том једнодневном семинару надокнаде све што су пропустили да науче на факултетима.

У садржајном смислу, то значи да се полазницима семинара гарантује да ће се упознати „са тим шта значи термин геноцид, који су геноциди почињени у Другом светском рату на територији Независне Државе Хрватске, и нарочито над Србима, какав је био карактер тог геноцида, који су узроци, какав ток, а какве последице, у којим је логорима спровођен…“ Осим тога, „после тематских предавања, уследиће радионице са полазницима, у којима ће бити коришћена савремена научна сазнања. Наставници ће бити обучени како да децу, зависно од узраста, упознају са бруталношћу, масовношћу, организованошћу и територијалном распрострањеношћу геноцида у НДХ, као и о логорима, укључујући најпознатији, онај који је постао синоним страдања – Јасеновац, затим како да организују посете стратиштима, сусрете са преживелима, искористе документарне програме…“

ШТА ЈЕ „ЈАВНИ ИНТЕРЕС“ ЗА МИНИСТАРСТВО ПРОСВЕТЕ

Министарство просвете је такав амбициозан, у току једног дана неостварљив програм, прогласило „јавним интересом“, што је очигледно окуражило Ристића да се, после „сређивања стања“ у школама, посвети студијским програмима на универзитетима, а за почетак наставним плановима Катедре за историју Југославије. Није неважно истаћи да он, иако је у биографијама још пре седам-осам година наводио „докторску дисертацију у изради“, није докторирао, да нема научно звање и да нема искуство држања наставе на Београдском универзитету. Ипак, однекуд се сматра квалификованим и одговорним за „завођење реда“.

Што се предмета Историја Југославије тиче, као посебан и обавезан настао је 1978. године, издвајањем из далеко ширег предмета Историја народа Југославије у новом веку. Катедра за историју Југославије пак образована је 1984. године. Створен да би националној историји 20. века и историји српског искуства у југословенској држави била посвећена већа пажња него до тада, предмет је од почетка садржавао историју Другог светског рата, али она никад није постојала као засебан предмет. Тако није било ни 90-их година, мада Ристић тврди другачије, што чуди ако знамо да је у то време био студент и да је морао знати како су конципирани предмет и студентске обавезе.

Студијски програм, међутим, увек је подразумевао детаљно изучавање Другог светског рата, те је и сваки студент морао да за испит пријави литературу из те области. Исти приступ задржан је до данашњих дана, с тим што је предмет Историја Југославије до увођења акредитационог циклуса 2006. године и усклађивања с „болоњским системом“ полаган после четврте године студија, а затим након треће. Четврта година студија је тада постала нека врста изборне, с обзиром на то да су студенти добили право да бирају тзв. модул, тј. групу специјалистичких, изборних и једносеместралних предмета, потеклих из обавезник, о којима су желели да стекну више знања.

Катедра за историју Југославије је тада предложила неколико таквих предмета, а не „курсева“, како тврди господин Ристић. Један од њих је и предмет Југославија у Другом светском рату: сукобљене нације, вере и идеологије, који се иначе надовезује на сродне предмете, попут предмета Југословенска држава и идеје 20. века, у оквиру којег се предаје и дискутује о судару демократије, комунизма, фашизма и нацизма. Предмет Историја Југославије остао је непромењен и из њега ни на који начин нису изостављени садржаји Другог светског рата.

САМОУВЕРЕНОСТ СВОЈСТВЕНА НЕЗНАЛИЦАМА

Студенти историје не „беже“ од ове катедре, што потврђује чињеница да се број менторстава на њој креће око 40 одсто од укупног броја менторстава на Одељењу за историју. Лаж је да теме докторских дисертација не даје из историје Другог светског рата. Само од 2006. године на њима је, директно или у оквиру већих поглавља, докторирало 12 колегиница и колега који су се бавили историјом идеологија, институција, међународних односа и сарадње, колаборационизма, равногорског и партизанског покрета, злочина, пропаганде, положаја жена и друштва под окупацијом. Штавише, у Музеју жртава геноцида запослена су двојица таквих доктора наука, од којих је један докторирао на теми страдалих припадника партизанског покрета, а други на злочинима који су почињени над Србима на Косову и Метохији. Треба ли рећи да је број дипломских и мастер радова неупоредиво већи?

Због чега је онда Ристић изрекао све те клевете, неистине и увреде? То би требало њега питати, а најпре људе из врхова власти који га подржавају, без обзира на све оно што чини и што вређа српску нацију. Историчари не смеју да нагађају, али је у бити науке којом се баве да постављају питања. Једно од тих је и то чиме се правда чињеница да Дејан Ристић, на пример, не престаје да прича о Јасеновцу и геноциду, а сарађује са Александром Корбом, једним од главних негатора геноцида над Србима у НДХ? Затим, зашто Министарство културе и други представници власти подржавају човека који је толико „стручан“ да су му као рецензенту програма свечаности приликом обележавања Дана победе у мају 2021. године „промакли“ делови љотићевских (фашистичких) корачница? Није ли јавност тада била згрожена тиме што су, упоредо са подсећањем на жртве Крагујевца 1941. године, одјекивали музички борбени покличи оних који су Немцима помагали да Крагујевчане из њихових кућа одводе на стратиште? Државни врх је у незнању аплаудирао, а Дејан Ристић пронашао алиби и наставио као да се ништа није десило, са самоувереношћу карактеристичном за незналице и оне који верују да им је све допуштено. Зашто је тако? Овај одговор на изречене клевете и увреде, као и постављена питања, нису отуд упућени њему него онима који су му дали незаслужена права и злоупотребљену слободу да поступа на начин који је применио и у клеветању Катедре за историју Југославије.

Аутор је шеф Катедре за историју Југославије

Извор, фото: Печат

http://sabornik.rs/index.php/pameternica/2778-klevetedejanaristica

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски