bukvar

јеванђеље

Апостол

Псалтир

 

Учимо црквенословенски...

Књиге на црквенословенском у ПДФ-у:

molitvoslovm

bukvar

јеванђеље

Апостол

Псалтир

Старац Софроније (Сахаров): Литургијски језик

Објављено 07 децембар 2015

staracsofronije1АРХИМАНДРИТ СОФРОНИЈЕ (САХАРОВ,+1993.)

ЛИТУРГИЈСКИ ЈЕЗИК

Људски језик је предвиђен за изражавање реалности различитих нивоа: постоји житејски ниво – ниво природних потреба; постоји ниво близак њему који се од њега ипак разликује – ниво примитивних душевних осећања и страсти; постоји језик политичке демагогије; постоји научни, философски језик, језик поезије; на крају највиши од свих јесте језик Божанског Откровења, молитве, богословља и других односа између Бога и људи – литургијски.

 

 

 

Сваки језик има свој задатак: да уведе слушаоца или читаоца у област којој дати језик припада. Имајући у виду "условно-рефлексивну" енергију речи нарочито велику пажњу треба да поклонимо литургијском језику који је позван да у уму и срцима људи који се моле рађа осећај другог, највишег света. Ово се постиже присуством имена и појмова који припадају искључиво божанственом нивоу, као и употребом малог броја специфичних облика изражавања.

Словенима је по промислу дарован благословени језик који се вековима користи у богослужењу, Светом Писму и молитви, и који се никада не користи за ниже свакодневне потребе, чак ни у црквеној литератури. Ми смо категорички убеђени у неопходност употребе овог језика у богослужењу; уопште нема потребе да се он замени језиком свакодневице, чиме ће се неизбежно снизити духовни ниво и тиме нанети неизмерна штета. Неумесни су аргументи у тобожњој неразумљивости старог језика за многе савремене људе; за људе који су одреда писмени и чак и образовани. За њих усвајање малог броја речи које се не користе у свакодневном животу представља посао од неколико сати. Сви без изузетка улажу огроман напор у усвајање сложене терминологије из различитих области научног или техничког знања: политичких правних и друштвених наука, философски или поетски језик и томе слично. Зашто би се Црква приморавала на губитак језика који је неопходан за изражавање својствених највиших форми богословља или духовних искустава?

Свако ко искрено жели да постане заједничар у вековној култури Духа лако ће наћи могућност да усвоји непроцењиво благо свештеног словенског језика који запањујуће одговара великим тајнама богослужења. Невелике особености овог језика човеку олакшавају напор да се привремено одвоји од страсне свакодневице: всјакоје ниње житејскоје отложим попеченије.

Ако бисмо приликом служења литургије користили језик своје свакодневице он би у души и уму присутних изазивао реакције нижег нивоа – нашег физичког постојања. Људска реч је образ Предвечне Речи Оца. Ријечју Господњом небеса се створише... Он рече и постаде; он заповједи, и показа се (Пс. 33, 6, 9). И наша реч поседује стваралачку моћ. Ријеч Бога нашега остаје довијека (Ис. 40, 8); и наша реч достиже вечност ако је речена у путевима воље Његове. Призивањем Имена Божијих обављају се Тајне Цркве, укључујући и претварање хлеба и вина у Тело и Крв Господа.

Речи Литургије и молитава уопште нису само људске, већ су и Одозго дате. Црквени језик спада у сферу Божанственог Бића; он мора да изражава Откровење Духа и њиме изазвана умна виђења. Кроз слушање ријечи Божије (Рим. 10, 17) човек се надахњује на веру која је победила свет (1. Јн. 5, 4; упор. 1. Сол. 2, 13).

(Преведено из књиге "Богослужебный язык Русской Православной Церкви. История. Попытки реформации", Сретенский монастырь 1999. г., стр. 274-275)

Извор: Борба за веру

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски