Свети оци о фанатизму и снисхођењу

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

ХРИШЋАНИН НЕ ТРЕБА ДА БУДЕ ФАНАТИК

Питао сам једном неког човека: „Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача? Знаш ли да постоје борци за кушача?“ Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло.

Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: „На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то.“ Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. „Пази“ рекох му,“ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде“.

Не бацајмо се камењем на људе… у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него… други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан.

Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику.

У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром „слову закона“, а „слово закона убија“. Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи „ја“ него „помисао ми каже“ или „Оци кажу“, односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.

 

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ, НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТА ПО ДУХОВИМА

Господ виде мајку која плаче због смрти сина и сажали се на њу (Лк.7,13). Другом приликом је био позван на свадбу и узе учешћа у породичној радости (Јн.2,2). Тиме је показао да Његовом Духу није противно да има удела у обичним радостима и жалостима.

Тако чине и истински, побожни Хришћани, који са страхом проводе свој живот. Ипак, они праве разлику међу обичајима који владају у обичном животу. Јер, међу њима има много тога на чему не може бити Божијег благовољења. Постоје обичаји који су изазвале страсти и који су измишљени ради њиховог задовољења; другима се храни једино сујета. Ко има Дух Христов, успеће да разликује добро од злог: једног ће се држати, а друго ће одбацивати.

Онога који тако поступа, држећи се страха Божијег, други се не клоне. Премда он и не поступа по њиховом. Јер, он увек дејствује у духу љубави и снисхођења према немоћима своје браће. Једино дух ревности, који превазилази меру, боде очи и производи раздвајања и дељења. Такав дух се никако не може уздржати од поучавања и опомињања. Први се брине једино о томе да своју породицу задржи у хришћанском настројењу.

Мешање, пак, у туђа дела, он не сматра својим делом, говорећи у себи: "Ко мене постави за судију?". Таквом кротошћу он изазива расположење свих, приводећи и друге уважавању његовог начина живота. Самозвани учитељ, пак, и себе чини одбојним, и на добар поредак живота кога се држи навлачи негодовање. Смирење, хришћанско смирење је у таквим случајевима неопходно. Оно је извор хришћанске благоразумности, која уме добро да поступи у датим случајевима.

 

Извор: СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ - ЧУВАЈТЕ ДУШУ! Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CuvajteDusuStaracPajsije/CuvajteDusuStaracPajsije255.htm

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Besede/Misli/Misli.htm