Св. Григорије Богослов о оцу и мајци

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ

РЕЧ XVIII – ПОХВАЛА ОЦУ И УТЕХА МАЈЦИ НОНИ

Поштовани читаоци, поводом празника света Три Јерарха, доносимо овде део беседе св. Григорија Богослова где он говори о својим родитељима, нама за пример и углед.

...Ко ће наћи врсну жену, пита божанско Писмо?^[14] То је Божји дар и Господ устројава частан брак. Овако расуђују чак и пагани; њихова изрека гласи да је човеку највећи добитак добра жена, а најгори - злобница.^[15]

Тешко је казати да ли би у овом контексту неко био срећнији од мога оца. Мислим да нико не би био у стању, макар обишао и целу земаљску куглу, да себи пронађе прикладнију и сагласнију супругу од мога оца. У њима се сјединило све најбитније, и мушка и женска својства, тако да њихов брак није представљао само плотски савез, већ понајпре савез врлина. Супружници, превазилазећи врлинама друге супружнике, нису могли једно друго да превазиђу, јер су врлине обојих биле једнако драгоцене и снажне.

Жена, дата Адаму као помоћница,[16] јер није било добро да је човек сам, од сатруднице постаје његов непријатељ, а од супруге противник, преваривши свога мужа сластољубљем и лишивши га, дрветом познања, дрвета живота. Жена, пак, коју је Бог даровао моме оцу, није била само његова сатрудница, већ и његова предводница. Она сама је и речју и делима усмеравала њега ка свему битном. И мада је покорност своме мужу сматрала превасходном обавезом, сходно супружанском закону, ипак се није постидела да му буде наставница у побожности. Она је у свему овоме достојна нашег дивљења, али је још достојанственије нашег дивљења његово добровољно покоравање.

Ако се друге жене горде и величају својом лепотом, природном и уметном, она је знала само за једну лепоту - душевну, те је свим силама настојала да у себи очува обличје Божје, одбацујући сва уметна украшавања, препуштајући то онима који учествују у позоришним представама. Она је знала само за једно право благородство - да буде побожна, свесна од куда ми потичемо и куда идемо; знала је само за једно богатство - раздавати своје богатство Бога, и убогих, ради; нарочито за убоге сроднике. Задовољити њихове потребе, по њезином мишљењу, није представљало само прекраћивање њиховог сиромаштва, већ задобијање вишње славе и потпуно збрињавање потребитих. Ако се неке жене одликују брижљивошћу, а друге побожношћу, она је премашивала све њих и у једном и у другом, и у свакој врлини је остварила врхунац савршенства успевајући да у себи сједини све. Све вредности које честитој жени приписују Соломонова правила она је умножила у себи, и у својој кући.

Заједно са тим она је врло привржена Богу и свему Божјем, као да није имала кућевних обавеза. Ни једна врлина није трпела ниучему, већ су се врлине међу собом допуњавале и снажиле. Да ли је неко место или време остало неискориштено њоме за молитву? О томе се једином она свакодневно најпре старала. Боље рећи: ко је, приступајући молитви, имао више разлога од ње да се нада испуњењу онога што моли? Ко је више од ње уважавао руку и личност свештеника? Ко је, као она, толико ценио сваки вид трезвеног живота? Ко је више од ње изнуравао своје тело постом и бдењем? Ко је побожније од ње стајао на свеноћним и посведневним богослужењима? Ко је од ње више хвалио девственост, иако је ступила у брак? Ко је боље од ње бринуо о удовама и сиротима? Ко је усрдније од ње олакшавао муку унесрећених? Можда ово, и друго, за многе није нешто битно, или им је то маловажна ствар, пошто је оствариво за малобројне (оно што је недоступно, у то тешком муком верујемо), за мене је, међутим, веома битно, јер одражава постојаност вере њезине и порив духовног жара.

На свештеним сабрањима и местима, сем у неопходним и тајновитим возгласима, њезин глас се није чуо. У древности је, по узвишенијем знамењу посвећености Богу, имало важност то што на жртвеник није доношена секира и што се, приликом израде жртвеника, није чула бука каменорезачког оруђа. Због чега и њој не признати за вредност то што је светињу поштовала ћутањем, што никада није пљунула на под у Божјем храму; приликом сусрета са паганком никада се није руковала, нити је прибегла целиву, иако је познавала паганку која је такође одисала скромношћу; са онима који су јели нечисту и оскрнављену храну, ни добровољно, ни по принуди, није делила со, нити је могла, против своје савести, да прође поред паганског дома; ни уши, ни језик, којима је слушала и преносила божанске тајне, није оскрнавила паганским причама и позоришним представама, јер освећеном не приличи ништа неосвећено.

Најдивније код ње је то што се никада није предавала плотском плачу, нити је њезине очи, тајанствено запечаћене,[17] оросила суза, пре него што је узнела благодарност Богу, мада је била поражена десившом се невољом - личном или туђом; приликом наступања светлог празника на њој никако нису остајале хаљине које осликавају жалост, мада су је разноврсне и многократне невоље сналазиле.

Богољубивој души је својствено да све људско подчињава божанском. Прећутаћу још скривенија њезина дела која су позната једино Богу и њезиним слушкињама којима се поверавала. Такође можда не треба да помињем догађаје везане за мене, јер ја нисам у свему испуњење њезиних надања, пошто је она одважно, не плашећи се будућег, још пре мога рођења обећала, а по рођењу испунила, да ће ме посветити Богу. Богу је тако било угодно да њезино обећање не буде потпуно изневерено и да њезин принос не буде сасвим одбачен. Сва ова савршенства била су у њој делимично, а делимично их је она допунила својим животом, умножавајући их и усавршавајући поступно. Као што сунце својим јутарњим зрацима ствара пријатно задовољство, мада су његови дневни зраци много топлији и сјајнији, тако је и она, испољивши завидне успехе у побожности од почетка, засијала на послетку обилном светлошћу...

Дакле, када је она била доведена у његов дом већ као богољубива и христољубива, васпитана у вери од родитеља својих од којих је наследила честитост, а није од дивље маслине примила наслеђе као он који се ипак привио уз ову племениту маслину - тада је већ он имао у њој подстицај на побожност. Она, изобилујући у вери хришћанској, није сматрала за штету што је ушла у брачни савез са иноверником и будући дуготрпљива и најодважнија међу женама, ипак није могла да поднесе да буде располућена у побожним осећањима па да једном половином бића свога припада Богу, а другом половином да буде уз мужа и тиме одвојена од Бога. Она је желела да оба савеза у браку, и телесни и духовни, буду равноправни.

То је био разлог да је она даноноћно вапила Богу, проводећи време у посту и молитви, са сузама молећи од њега спасење и глави својој, приволевајући истовремено и мужа свога да промени мишљење своје и приступи вери: обећањима, указивањем на казне Божје, услугама, саветима, а највише и најпре својом племенитом нарави, ревношћу у вери и честитошћу. Она је била као вода којој је предстојало обликовање камена преко кога се даноноћно прелива, не жалећи време и труд, очекујући да у извесно време њен труд донесе плод свој. То се касније и потврдило. Она се само за једно молила, једном се надала, напрежући све силе своје пламене вере. Одважно се уздала у испуњење својих молитава, јер је тврдо веровала у Божју штедрост о коју се много пута већ осведочила.

У делу спасења помогло јој је њезино трезвено расуђивање, разноврсно духовно лекарство и сновиђење које Бог врло често шаље на дар души достојној спасења. О каквом сновиђењу је реч? - Овде за мене почиње врло пријатна тема за казивање. Оцу мом се приказало као да поји Давидов псаламски стих: обрадовах се кад ми рекоше: хајдемо у дом Господњи[18] (ово му се никада раније десило није, мада је његова жена била истрајна у молитви). То појање је било необично и због тога што се у њему истовремено родила жеља да пође у храм Божји. А како је тек усрдна молитвеница радосно примила ову жељу мужа свога и испуњење своје прозбе: не часећи часа трезвено је протумачила овај сан, што се показало исправним; усхићено је обнародовала своју радост, убрзавајући дело спасења како се не би десило нешто непредвиђено што би могло одложити овај призив и разрушити оно о чему је толико дуго настојала. Некако у то време у Никеју је на саборовање дошло мноштво архијереја како би се успротивила Аријевој нечастивости - злу које се недавно појавило са циљем да расече и раздвоји божанство; мој отац је тада препустио себе Богу и проповедницима истине, исповедивши пред њима своју жељу за спасењем; један од њих је био и знаменити Леонтије који је тада управљао нашом митрополијом.

И ту се, по благодати, десило чудо које ако бих прећутао много бих се огрешио о благодат Божју. Велики број људи ово може да посведочи. Учитељи верности падају у извесну духовну погрешку, али је благодат устројила будуће и са оглашењем сједињује свештенички чин. Реч је о стварно невољном рукоположењу! Речено му је да преклони колена своја и у том положају је извршен чин оглашења; видевши овај преседан, многи од присутних људи, високо образованих, али и простих, прорекли су будуће - оно што се касније десило.

Убрзо после овога чуда, десило се и друго. Предлажем да га само верни саслушају, јер нечистим душама све што је прекрасно може деловати невероватним. Отац мој је приступио тајни рођења водом и Духом кроз коју се, како ми пред Богом исповедамо, образује и савршава човек Христов, сазидавајући и претварајући земно у духовно. Он са пламеном жељом приступа омивању светло се надајући да ће бити очишћен колико духовне и телесне силе његове дозвољавају, али је постао чистији од оних који су се спремали да Мојсејеве таблице приме. Очишћење таквих људи простирало се и тицало само њихове одеће, састојало се у кратковременој трезвености и обуздавању прохтева утробе; код њега, пак, цео његов прошавши живот био је спреман да прими просвећење и очишћење на очишћење, да би поверено му савршенство било чисто, а даровано му благо да не дође у опасност која ће га искушати пређашњим навикама. Када је излазио из воде обасјала га је светлост и слава достојна расположења са којим је он приступио примању дарова вере. Ово је било очигледно и за друге. Мада су они тада виђено чудо сачували у своме ћутању, јер нико себе није сматрао достојним да виђено разгласи, ипак се, мало по мало, ово разгласило међу људима. Ономе који је крстио мога оца ово виђење је било сасвим јасно и схватљиво, и он није могао да сачува ово у тајности, већ је јавно причао о десившем се: Дух је помазао свога наследника…

Он не прима тајну свештенства непромишљено или брзоплето, као што се то сада чини, јер се тиме руши устаљени поредак, него када је све добро било размотрено и испитано како би, очистивши најпре себе самог, могао добити силу и опитност којом ће чистити друге, како и потражује овај закон духовног поретка. Када је примио тајну, у њему се благодат одмах прославила као истинита Божја благодат, а не као људска, нити као самозаконо стремљење, односно, како се изражава Соломон: као мука духу.[20] Црква, која је њему била поверена, наликовала је на пашњак зарастао коровом и дивљим травама; она је недавно ступила под епископску управу и пре мога оца њу је красила само једна особа, анђеоске нарави, али припроста у поређењу са данашњим представницима народа. А пошто се и та особа убрзо упокојила, она је поново пала у заборав и опустела. Мој отац је од почетка омекшао природу људи, како трезвеним и побожним пастирским поукама, тако и тиме што је себе самог, подобно прекрасно урађеном духовном лику, предлагао као образац сваког богоугодног дела. Са свом усрдношћу изучавајући Божју реч, иако је касно почео да је изучава, он је за кратко време стекао толико мудрости да ниучему није заостајао за онима који се одавно баве овим питањима, те је од Бога добио особиту благодат да постане учитељ и отац Православља који није нагињао тамо-амо, како прилике налажу и како то чине данашњи мудраци тј. људи који не поседују постојани темељ вере и који се не руководе истином. Напротив, он је био побожнији од силних у речи које карактерише правомислије; боље казати: заузимајући друго место по дару речи, премашивао је све остале својом побожношћу. Исповедајући једнога Бога у Тројици и три (Ипостаси) у једном Божанству, он је једнако одбацивао и Савелијево учење о једном, и Аријево о тројици тј. нити је расецао Божанство, нити га је сливао по величини или природи. Може ли у ономе у чему је све недостижно и изнад нашег схватања, бити постигнуто или објашњењо најузвишеније? На који начин измерити бесконачно да би се и Божанство, налазећи у њему ступњеве додавања и одузимања, подчинило истом оном чему је подложно ограничено вештаство? Овако је расуђивао овај велики Божји човек и прави Богослов, не приступајући овим питањима сем са Духом Светим, чиме је успео да учини да се ова Црква може назвати новим Јерусалимом и другим ковчегом којег је вода носила као у време Ноја, оца овог другог света; нарочито - ковчегом, јер је очигледно спасао душе од потопа и најезде јеретика. У оној мери у којој је ова Црква била подчињена другим Црквама бројем својих верника, у тој мери је она премашивала друге Цркве својом славом, искусивши на себи исто оно што је и свештени Витлејем искусио; Витлејему ништа није сметало да остане малени град, али да послужи као мајка свим градовима у васељени, јер се у њему родио и васпитавао Христос, и Творац и Победилац света….

Ко је био ревноснији од њега у друштвеним стварима? Ко је испољио већу трезвеност у домаћим пословима? И кућу, и имање, даровао му је Бог који све устројава премудро и разноврсно. А ко је био усрднији према ништима - том слоју, на који сви гледамо подозриво? Он није само, по Соломоновом закону, давао помоћ седморици,[22] него је ишчекивао и осмог; пажљивије је делио, него што неки стичу; он се није ударао у груди (што, по мени, доказује шкртост - свеједно да ли је убоги достојан милостиње или не), нити је помоћ давао са роптањем,[23] како то многи чине; усрдност је битнија од саме помоћи. Много је боље пружати руку помоћи и недостојнима, него услед страха од недостојних, лишити помоћи достојне и потребите. То, уствари, по моме мишљењу, значи бацање свога хлеба чак и на воду;[24] тај хлеб неће пропасти пред праведним Судијом, него ће отићи тамо где ће стићи све што је ваше и где ћемо га наћи у своје време, мада о томе и не мислимо.

Најплеменитије код мога оца било је то што је он, услед равнодушности према богатству, био једнако равнодушан и према слави. Желим да вам покажем у којој мери и на који начин. Стицање имања и давање сиротињи била је истоветна потреба њега и његове супруге; обоје њих су саревновали један другом у свему прекрасном. Међутим, већи део давања милостиње била је у њезиној надлежности, јер је она била боља, вернија и штедрољубивија у свему! Ако би јој дозволили да црпи и дели добра из Атлантског или неког другог мора, и то би јој било мало; толико је у њој била силна жеља да помаже потребитима. Она је опонашала Соломонову пијавицу,[25] али у супротном ненаситивост у добру. Цело имање које су имали и које су током времена стекли, она је сматрала ништавним спрам својих жеља; када би било могуће - у корист убогих (како сам много пута слушао од ње), она би дала и себе и децу. Због тога је управо њој отац препустио пуну слободу што је, чини ми се, изнад сваког примера. Има и других примера равнодушности према богатству; богатство губе како би остварили извесну славу у друштву; дају га у зајам Богу, кроз убоге, и тиме га поново стичу за себе. Али, тешко ћемо пронаћи човека који је спреман и своју славу, стечену достојанством, да уступи другоме! Љубав према слави код многих чини да се богатство расточи; али где милостиња није очигледна, ту је губитак очигледан. - Тако је рука моје мајке раздавала имање; већи део свих ових милостиња остаће, и нека остане, знан само онима који су милостињу примили. Ако и о мени чујете нешто слично, знајте да све долази из истога извора и представља део јединственог потока...

Поред свих тих душевних квалитета и простодушне нарави мој отац је на неки начин био страшан за своје судије управо због побожности коју је испољавао; боље рећи: њих је побеђивала и поражавала његова једноставност. Није он изрекао ни једну реч, било молитве или проклетства, а да убрзо, или тога часа, није настала нека награда или казна. Молитва је излазила из дубине срца, а проклетство само са усана и личило је на родитељско убеђивање деце. Многи који су га огорчили и на којима се показала последица његове правосудне клетве, како пише код поете[31], хитро су му долазили да моле опроштај, кajaли су се и падали на колена, добијали су од њега опроштај и одлазили су од њега преображени, бољи и трезвенији. Опроштај врло често приводи спасењу, јер стид обузима неваљалца и из стања страха доводи до стања љубави. Казне су бивале различите: неке су волови збацили на земљу, нагнавши се у бегство, што се раније никада није дешавало; друге су, опет, коњи бацили на земљу и газили копитама, а неке је опет обузимала унутарња ватра и мучење савести. Дешавале су се и друге несреће, али све је то водило њиховом отрежњењу и послушању.

Толика је била кротост мога оца! Ко је од њега био спремнији у послу? Нико. Мада је био веома кротак, ипак је био и плодотворан. Простота и суровост су два својства која једна другом противурече, јер простота при кротости не делотвори, а суровост при кротости није човекољубива; ипак, у њему су оба ова својства била на чудноват начин сједињена. У свим поступцима везаним за управљање он је поступао као строги човек, али кротко, и попуштао је као човек неделотворан, али искусан. Сједињујући у себи змијину мудрост у разобличавању зла и голубију незлобивост у расуђивању добра, он није дозвољавао да трезвеност постане злотворна, а простота слабоумна, већ је из оба савршенства, колико је било могуће, показивао искључиво врлину. Шта је онда чудно у томе што је, при таквим околностима духа, таквог свештенослужења и живота, он постао достојан знамења којим га је Бог наградио?

...После извесног времена савршило се и над мојом мајком слично чудо, које сасвим заслужује да га поменем. Придодавши овде сторију о њему ја ћу истовремено, указујући њој припадајућу јој част, прославити и свога оца. Моја мајка је свагда била снажна и одважна, не болујући никада током свог живота; али и њу је снашла болест у своје време. Од многобројних болести, да не бих одужио беседу, изнећу само једну - губљење апетита које је трајало дуго дана и које се није могло излечити никаквим лекарством. Како је Бог њу хранио? Није слао никакву манну са неба, као што је у древности чинио Израиљу; није отворио камен да би пустио пијаћу воду; није послао ни врану да је храни као Илију што је хранио; хранио ју је кроз одушевљеног пророка, као некада Данила који је гладовао у рову. На који начин? Њој се чинило као да ја, њезин љубљени син (она ни у сну није никога мени предпостављала), долазим ноћу и у котарици доносим јој бели хлеб, над којим сам прочитао молитву и благословивши га знаком крста, како је код нас устаљени обичај, дајем јој да једе, снажећи и одржавајући у њој телесне силе. Ова ноћна виђења за њу беху нешто стварно, јер од почетка тих ноћних јављања она је почела да јача и полако да оздравља. Побољшање њезиног здравља било је очигледно. Када сам, по обичају, долазио рано ујутро до њезине болесничке постеље, ја сам је сваки пут затицао све ведрију и здравију; на моје питање: како је провела ноћ и да ли јој шта треба, она је без околишања казала: "Ти си, љубљени сине мој, лично ме ноћас нахранио, а сада ме питаш за здравље. Ти си веома добар и саосећајан!" Слуге су ми знацима давали знак да јој ниучему не противуречим, него да њезине речи прихватим као реалност, како је не бих у супротном збунио и навео у очај...

Не желим да прећутим о доброј нарави мога оца. Он је свагда и у свему био прекомерно трпељив. Када се последњи пут разболео, његово болесно стање било је нешто опште и заједничко са Другим људима, али подношење болести било је другачије у његовом случају; код њега се десило нешто својствено само њему, налик на чудеса која су се већ десила на њему. Често није прошао ни трен, а да га страховити болови нису мучили, али се он једино Литургијом снажио којом приликом би болест, као да је одгоне, бивала лакша. Доживео је скоро сто година и тако прекорачио границу људског века на земљи коју је поставио Давид; од тога је четрдесет пет година провео у свештеничкој служби, што представља границу људског века и најзад се одвојио од света овога. Како се то десило? У молитвеном заносу, са речима молитве на уснама, без икаквог трага злобе, али са много доказа врлине. Због тога су га сви прекомерно хвалили и поштовали. Тешко је пронаћи човека који би, спомињући га, казао било шта ружно о њему, по речи Писма: ставих руку на уста.[42] Такав је био његов живот, такви последњи дани, таква кончина!

...

---

 

НАПОМЕНЕ:

1. ср. Ис Нав 14:6; Број 12:7; I Кор 4:1; Дан 10:11.
2. ср. Изл 7:1; I Тим 3:15; Ис 62:4; Фил 2:15-16.
3. Јн 1:8.
4. Свети Григорије мисли на свога почившег оца.
5. Пс 44:20.
6. Приче 16:31.
7. Пс 22:2.
8. Пс 112:5.
9. Отац св. Григорија Богослова
10. Назив ипсистаријци потиче од речи υψιστος - најузвишенији.
11. Мт 13:47.
12. Врло ситна монета.
13. Бриареј - по паганској митологији сторуки и веома снажан тј. грабљив гигант.
14. Приче 31:10.
15. Хесиодове речи из његовог дела под називом: Дела и дани.
16. Пост2:18.
17. Крсним знамењем.
18. Пс 122:1.
19. ср.Ис 6:78; Јер 1:5.
20. Проп 1:14.
21. Свети Богослов овде мисли на околности и догађаје у којима је његов отац, због своје простодушности, потписао изложење вере које су сачинили прикривени аријанци; у том исповедању вере реч ?????????, = једносуштан, са малом изменом замењена је речју ??????????, = сличносуштан.
22. Проп 11:2.
23. Ис 58:9.
24. Проп 11:1.
25. Приче 30:15
26. Жезал ради кажњавања, а палица ради поуке; Пс 22:4.
27. Пс 101:6.
28. Тј. Неподражив.
29. Пс 94:1.
30. Пс 58:4.
31. Код Пиндара.
32. Евхаристије.
33. Јевсевија.
34. Епископ кесаријски Јевсевије.
35. Монаси.
36. Духовних.
37. Свети Григорије се у беседи обраћа св. Василију Великом.
38. Ис 49:16.
39. Отац св. Григорија Богослова.
40. Рукоположење св. Василија Великог за архиепископа Кесаријског.
41. На свога оца и св. Василија Великог; св. Василије је рукоположио св. Григорија за епископа.
42. Јов 39:37.
43. Обраћа се св. Василију Великом.
44. Мисли се на оца св. Григорија Богослова.

 

ИЗВОР: ХРИШЋАНСКА МИСАО, БЕОГРАД 2004.

Светосавље.орг