Архиеп. Теофан Полтавски: Слово на Успење пресвете Богородице

Објављено 28 август 2026

uspenjemАРХИЕПИСКОП ТЕОФАН ПОЛТАВСКИ

Слово на УСПЕЊЕ пресвете Богородице

...Погледај, душо хришћанска, на овај свештени образ духовног ћутања, који ти Јеванђеље представља у лицу Богоматере и, колико год можеш, подражавај га! Наиђеш ли на нешто несхватљиво у вери – не жури да будеш љубопитљив и да прекословиш, већ у ћутању пази на реч вере док ти Сам Господ не открије тајне непојмљивог. Приметиш ли у речима или делима твог ближњег нешто чудно, и, како се теби учини, неправилно – не жури да га разобличиш и осудиш, већ се обуци у спасоносно ћутање и за тебе и за њега, остављајући праведни суд Господу, који зна све што је сакривено (1Кор.4:5)...

 

Что призрел Он на смирение Рабы Своей,

ибо отныне будут ублажать Меня все оди

Што погледа на смјерност Слушкиње Своје;

јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји;

Лк.1:48

 

Све је прекрасно и величанствено у животу Богоматере. А нарочито је прекрасно величанствен свештено-безмолвни карактер Њеног сакривеног живота у Богу.

У свештеном безмолвију храма порасла је и била васпитана Пресвета Дјева у данима свога детињства. Таквим истим безмолвијем је запечаћен и цео Њен потоњи живот до самог Успења. Ни највиша радост, ни најдубља туга, нити ишта на свету није могло да измени ту главну црту Њеног духа за све то време.

У дубокој тајни се савршава тајинство оваплоћења Бога Слова од Ње. И ту тајну Пресвета Дјева није открила чак ни праведном старцу Јосифу. Она је тиме подвргла себе великим искушењима од стране Јосифа. Али, докле год Самом Господу није било благоугодно да открије ту тајну Јосифу, Пресвета Дјева је пребивала у дубоком ћутању. Рађа се Слово, Ангели славослове, пастири проповедају. Зар Матер Слова да безмолствује и не изражава Своју радост речима? Али Она безмолствује и не троши речи, већ само чува у Своме срцу оно што је чула.А Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему. (Лк.2:19).

Симеон пробада Њену душу страшним пророчанством. Сам Исус још у младим годинама оставља своју Мајку и као да Је се одриче, објављујући да Њему треба бити у ономе што је Оца Његовог (Лк.2:49). Матер Слова не прекослови, већ безмолствује и само чува све ове речи у Срцу своме (Лк.2:51).

На крају, Она стоји под Крстом (Јн.19:25) свог љубљеног Сина и оружје предречено Симеоном заиста пробада Њену душу. Чак ни странци нису могли да остану равнодушни према страдањима Њеног Сина. Још док је носио Свој Крст на Голготу, жене су плакале и ридале за њим. А после распећа на Голготи, сав народ, који се скупио да види овај призор, видевши све што се десило, враћао се кући, бијући се у груди (Лк.23:48).

По природном разумевању, шта би требало очекивати од Матере Распетог, која је стајала под Његовим Крстом? Ридање, жалопојке, вапаје, трзаје? Ништа томе слично ми не видимо и не чујемо. Самовидац нам не преноси ни једну једину Њену реч. Она је страдала, без сумње, као што нико на земљи није страдао, осим Самог Распетог. Али бездан Њених страдања није је оборио и није је потопио. Она се сама утапала у неизмерном бездану Њеног трпљења, смирења, вере, наде и безусловне преданости судовима Божијим.

О, прекрасно ћутање, красноречивије од свих човечјих речи!

Погледај, душо хришћанска, на овај свештени образ духовног ћутања, који ти Јеванђеље представља у лицу Богоматере и, колико год можеш, подражавај га! Наиђеш ли на нешто несхватљиво у вери – не жури да будеш љубопитљив и да прекословиш, већ у ћутању пази на реч вере док ти Сам Господ не открије тајне непојмљивог. Приметиш ли у речима или делима твог ближњег нешто чудно, и, како се теби учини, неправилно – не жури да га разобличиш и осудиш, већ се обуци у спасоносно ћутање и за тебе и за њега, остављајући праведни суд Господу, који зна све што је сакривено (1Кор.4:5).

Подвргава ли се неко твоје дело вере или љубави изврнутим расуђивањима или критикама – не разглашавај ради овога своју врлину да не би, сачувавши њену славу, изгубио њену чистоту. Не оправдавај се прекословљем пред људима, већ откриј Господу молитвом пут твој, и Он ће учинити, и извести, као светлост, твоју истину и праведност твоју, као у подне. Откриј Господу пут свој, и уздај се у Њега, и Он ће учинити,и извешће као светлост правду твоју, и суд твој као у подне. (Пс.36:5–6). На крају, постигне ли те каква невоља и туга испуни твоју душу – не умножавај вапаје и уздахе, у чијем се мноштву, већином, чују призвуци тврдоглавости и непокорности судовима Вишњег. Већ положи наду на Господа, мужај се и нека се крепи срце твоје. Стрпљиво чекај Господа, јуначи се и снажи се срце моје, и стрпљиво чекај Господа. (Пс.26:14).

Уопште, ни у ком случају не расипај нерасудно речи, словесни створе стваралачког Слова! Ако је Бог речју све створио, а човек је створен по образу Божијем, каква би величанствена дела требало да творе човекове речи! Заправо, оне су некада исцељивале болесне, васкрсавале мртве, низводиле огањ са неба, заустављале сунце и месец. А сада, после оваплоћења Бога Слова, оне творе још већа чуда, претварајући у Тајинствима људе иструлеле у гресима – унова, чиста и света створења!

Али, код већине човечанства и у нашем обичном животу, реч је одавно изгубила своју стваралачку силу, јер је престала да буде оруђе Бога Слова, већ је постала оружје празнословља.

Браћо хришћани! Савршено безмолвије је, наравно, достојанство савршених. Али ипак, постоји један род безмолвија, који не само да је доступан, већ је и обавезан за сваког хришћанина, који жели да се обуче у небеску красоту.

Умукни, о човече, за осуду, за клевету, за празнословље и уопште, за људску сујету, и учини своју реч оруђем словесног служења Богу и Његовој истини. И стаћеш на пут истинитог безмолвија, које ће те, на крају, довести до самог врха свештеног безмолвија, где нема никаквог људског празнословља, већ само непрестано славословље Јединог Бога свију. Амин.

 

Изговорено 15/28. августа 1928 г. у Варни, Бугарска.

Извор: Архиепископ Теофан Полтавски: Житије, проповеди, писма, Православна породица-Рукумија, 2021. Београд.

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски