Свештеномученик Јосиф Петроградски, оснивач Катакомбне цркве

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК МИТРОПОЛИТ ЈОСИФ ПЕТРОГРАДСКИ

Први вођа Катакомбне Цркве Русије. Спомен 7/20. новембра (+1937)

Живот митрополита Јосифа (Петрових) пре октобарске револуције нам је углавном непознат, мада се главни догађаји могу ишчитати из његових списа, који су се у руској верској штампи појављивали крајем века. Тако знамо да је рођен између 1870. и 1875. године у Новгородској губернији, Тихвинском округу, познатом по чудотворној икони Мајке Божје, којој је будући архијереј био веома привржен. Године 1899. отишао је на ходочашће у Свету Земљу и изгледа да се тако искра православне вере по први пут разбуктала у пламен силне жеље да служи Цркви Христовој.

Провевши 18. јуна целу ноћ у цркви Светога Гроба, изашао је у зору и, ходајући пустим улицама Јерусалима, био испуњен најузвишенијим осећајима. Било је тако дивно као што је само на Васкрс, када се враћаш кући после службе горећи од жеље да загрлиш цео свет, да се одрекнеш земље и да одлетиш негде далеко, далеко у дубине и ширине безграничних небеса. Цео потоњи његов живот остао је у знаку тог Христом надахнутог одушевљења. Годинама касније, већ прекаљеног подвижништвом и прочишћеног страдањем, оно га је водило ка исповедништву и мучеништву за Христа и Његову Свету Цркву.

Списи митрополита Јосифа на тему духовног живота откривају чврсту заснованост на православној патристичкој и аскетској књижевности и немалу надахнутост текстовима црквених служби. Године 1901. као јеромонах написаоје темељну и истанчану студију „Може ли православни хришћанин и како да семоли за неправославне?“. Почевши од 1905. као архимандрит објавио је своје главно дело, књигу састављену од кратких духовних умозрења са насловом „У Очевом загрљају: из дневника једног монаха“. Изводи које доносимо из тог рада даће одблесак пишчеве осећајности и истанчаног прозрења у духовним стварима.

„Тешке туге као злато у огњу очишћавају душу, дају јој живот, утврђују је и прекаљују. И човек постаје мање осетљив за своје свакодневне туге и патње на земљи, постаје мирнији, уравнотеженији, на свет гледа озбиљније и трезвеније. Постаје мање привезан за земаљско и више жуди за небеским, вечним, бескрајним“.

„У човеку постоји много енергије за делање, само је треба разбудити. А она се буди искањем, тугом, борбом за опстајање, љубављу према Богу, жудњом за спасењем, свесношћу о крхкости садашњег живота и сладости будућег, и многим другим што се да научити помоћу оног што Црква Божја поседује за руковођење и просветљивање сваког човека који јој је поверен“.

„Што се више поуздамо у помоћ од људи и заштиту од других, то су даље однас спасоносна и свемилосна благодат и помоћ Божја. А то је и природно; јер ако примамо помоћ од Бога онда кад смо је очекивали од људи, ми ћемо Божје приписати људима и славу Божју претворити у славу људску. Зато Господ уређује тако да Његова помоћ постане јасна и очигледна у тој мери да се наша беспомоћност појави и тако сва наша нада буде у Њему“.

Убрзо после 1908. године архимандрит Јосиф је хиротонисан за епископа Угљичког. Његова приступна беседа била је пророчка. Погођен свешћу орастућем покрету анархије и безверја који је већ нагризао хаљину православне руске цивилизације и припремао рађање револуције, млади јерарх је својој пастви упутио речи које су звучале као манифест душе Свете Русије.

Са доласком револуције, снаге безверја, чију је моћ архијереј добро знао, грунуле су свом жестином по руској земљи, а особито на Православну цркву,чије је само постојање било претња програму бољшевизма и прекор за оно мало савести које је остало код помамљаних атеиста. Све док је патријарх Тихон био жив, Црква је имала видиви центар јединства. (…) Али његовом смрћу 1925. године ситуација је постала много нејаснија. У условима гоњења било је немогуће сазвати Сабор да изабере новог патријарха. Предвиђајући то, патријарх Тихон је именовао три заменика, од којих би га онај који је на слободи заменио. Али уследила су непрестана хапшења ових заменика, па чак и оних које су ови са своје стране именовали као заменике. Убрзо је ухапшен имитрополит Јосиф и прогнан у централну Азију. Чак и у прогонству и затвору, власти су прогониле веру и забрањивале богослужења (до револуције су била обавезна по затворима). Стање потпуног очаја, које су нарочито искусили свештеници, било је тако снажно да га је мало њих разликовало од смрти. Знали су да су осуђени на погубљење и било је само питање тренутка када ће казна бити извршена. У том погледу био је то најсрећнији трен њиховог живота – јер се сусрет са Христом приближавао.

Један сведок којег је много касније упознао о. Димитрије Дудко изјавио је: “У концентрационом логору често смо сретали браћу свештенике и служили Литургију. Некада на дрвеном сандуку, некада на нечијим леђима. Тада нисмо размишљали да ли су такве ствари дозвољене канонима. Жеђ за сједињењем са Христом надвладала је све. Некада би нам наши споља слали Свете Дарове. Тамо иза ограда и бодљикаве жице, као у некој православној мисији, тајно смо служили све службе. Ја сам крштавао, венчавао, вршио опела и проповедао. Остало је забележено да је један свештеник, отац Александар, сваки дан долазио на рад рано у зору и клечећи, на пању служио Божанствену Литургију. Неколико људи је видело како је зрак светлости сишао са небеса и ушао упутир преображавајући и њега и оне са њим“.

Архимандрит Леонтије, потоњи архиепископ Чилеански (РПЦЗ, прим. ПП), једанпут је са неколико епископа и свештеника служио Литургију усред затворске ћелије, претварајући се да играју карте, док су бездушни стражари стајали испред врата. Затворски услови су били тако лоши да је већина логораша била спремна за умирање у најтежим околностима. Неки су Божанствену Литургију служили на телу умирећег сабрата, сматрајући га мучеником за Христа.

Тако су по свој руској земљи, том огромном концентрационом логору, "јосифовци" постали Катакомбна црква. Херојство и страдање те Цркве биће обзнањено у пуноћи онда када то Бог буде хтео. Али и пре тог будно ишчекиваног тренутка могуће је летимично погледати неке моменте њене историје. Извештај који доносимо написала је Наталија В. Урсова, која јеуспела да побегне из Совјетског Савеза током Другог светског рата, а умрлаје у Њујорку:

„У августу 1936. живео је у Алма Ати (централна Азија) релативно млади архимандрит Арсеније. Од њега сам сазнала о постојању Катакомбне цркве, којој је на челу био митрополит Јосиф Петроградски. Са благословом митрополита Петра Крутицког, са којим је у прогонству у Чемкенту имао сталне контакте, митрополит Јосиф је организовао Катакомбну цркву. Рукоположио је архимандрита Арсенија, који је, срећом, могао материјално да га помогне израђујући рукодељем разне производе и ситне предмете за музеје, и тако зарађујући за живот. Имао је цркву дубоко под земљом и у њој су он и митрополит Јосиф служили. Митрополит ју је осветио приликом једног од ретких путовања у Алма Ату.

Отац Арсеније је цркву ископао дуготрајним и тешким трудом. Црква укопана уземљу налазила се у његовом стану. Улаз су била врата у поду, покривена ћилимом. Испод њих су биле лествице којима се спуштало у подрум. У једном углу подрума био је отвор у земљи, сакривен камењем. Он би се померио и погнувши се потпуно, пузећи три корака напред, долазило би се до улаза у мајушну цркву. Унутра је било много икона и кандила која су горела. Митрополит Јосиф је био врло висок, па ипак два пута у мом присуству он је тајно долазио и некако се увлачио у ту цркву (…).

Не кријем да је страх од тога да будемо откривени за време службе, нарочито ноћу, било тешко победити. Када би велики завезани пас залајао у дворишту (иако је било пригушено, ипак смо га чули), тада смо сви очекивали вику илупање ГПУ-а. Целе 1936. године па до септембра 1937. све је било у реду. Мој син је ту певао са једном монахињом. А 26. августа митрополит Јосиф је дошао и почаствовао нас посетом на мој имендан.

Какав дивни, смирени, непоколебиви човек молитве. У његовим очима и на лицу то се очитавало као у огледалу. Веома висок, са великом белом брадом и необично благим лицем, он није могао а да не привуче људе, и човек би пожелео да се никада не раздваја од њега. Његова монашка одећа је била скривена, као и коса, иначе би сместа био ухапшен још на улици, јер је био под присмотром и без права да икуда путује.

Остао је код нас на чају нешто више од сат времена. О свом десетогодишњем прогонству причао је да је било изузетно тешко. Живео је у обору за свиње, одељен од њих само оградом од неколико притки. У таквим условима он је подносио и мраз и жегу, сваковрсне временске промене и смрад од свиња. Једном се змија, гмижући по притки уз кров, спустила до његове главе. Такви услови живота су допринели да се разболи. Повремено је страшно патио од чира или тумора у стомаку, можда чак и злоћудног, па је био на дијети, о којој се бринуо архимандрит Арсеније. Страдање је подносио као праведник и ако би и причао о тешком гоњењу којем је био подвргнут, било је то само зато што смо се опомињали суровости ГПУ-а.

Отац Арсеније је причао о једној врсти мучења и изругивања: „Кад су на сводили кроз Сибир, био је оштар мраз. У возу је био вагон за купање. Потерали су нас, потпуно наге, до тог вагона. Радосно смо се пљускали топлом водом помало се повративши од хладноће, јер вагоне скоро да и нису грејали.Не дајући нам ништа да се обришемо, са мокрим главама, потерали су нас назад. На металној платформи између кола намерно су нас зауставили и наше мокре ноге су се моментално смрзле и слепиле за метал. Поново потерани, оставили смо на платформи кожу са наших крвавих стопала“.

Следећег дана, пошто је преноћио код о. Арсенија, митрополит се вратио свом пребивалишту. Сада је живео у другачијим условима. После много година, дозвољено му је било да нађе стан у Чемкенту и о. Арсеније му је пронашао место погодно за миран живот, бринуо се о његовој храни и дијети. Прво је цитра, а касније и хармоника, набављена за њега, што му је чинило велику радост. Онје добро свирао, претакао псалме у мелодије и певао их.

Дана 23. септембра 1937. по свој околини Алма Ате и целом Казахстану сав клир подземних Јосифових цркава је похапшен, и то по истеку казни или прогонстава, које су издржали. Сви су осуђени на додатних десет година, а како сам касније сазнала, и митрополит Јосиф је такође био међу њима. И архимандрит Арсеније је ухапшен. После хапшења мог сина, већ ван себе, одјурила сам о. Арсенију у цик зоре и приближавајући се његовој кући опазила аутомобил и агенте ГПУ-а који су улазили унутра. Срећом, нису ме видели. Подземна црква о. Арсенија била је откривена. Он је, наиме, неопрезно открио тајну старијем човеку достојанственог изгледа, за кога се испоставило да је агент ГПУ-а“.

„Враћајући се у Москву после трогодишњег добровољног изгнанства уз свог сина, брзо сам и ту открила постојање Јосифових цркава. У ствари, не цркава, него скривених соба у којима се служило и у којима би се скупило 20 до 25 људи. Служило се шапатом, претходно са многим проверама да не би случајно дошло до издаје. Људи су углавном долазили у зору, равнајући се према уговореном сигналу. Обично би тихо покуцали по олуку код прозора, где је неко стајао и ослушкивао. До доласка Немаца у Можајск 1941. године мирно сам ту живела и одлазила на катакомбне службе у Москву“.

Крајем 1938. године митрополит Јосиф је стрељан због „злочина“ подржавања и подстицања путујућих катакомбних свештеника. Годинама раније он се био припремио за своје будуће мучеништво. У уводу свог „Дневника једног монаха“, објављеног у септембру 1905. године, написао је:

„Љубите непријатеље своје (Лк. 6, 35). Рећи то лако је, али како је тешко испунити. То је много више од обичне љубави према ближњем. То је величанствени тријумф љубави, сама суштина њена и најдубљи њен израз. Да би се срце запалило љубављу према непријатељу, мора се пребивати у посебном, благодатном стању душе и посебно свише дарованом благоустројењу срца; мора постојати та неизрецива и неописива пуноћа која је испуњавала душу првомученика Стефана, коме је, каменованом, лице сијало као у анђела и који се молио за своје мучитеље: Господе, не урачунавај им грех овај! (Д.А. 7,60). О, како је у том, за њега величанственом моменту тако мало земаљског било у њему. Шта су за њега представљали погубитељи? Пред њим је било отворено небо, Син Божји са десне стране Оца. Небеска слава спустила се у његову душу и озарила је потпуно неупоредивим боговиђењем.

А погубитељи, сажаљења достојном злобом, присуствовали су томе и нису могли то да спрече. У том тренутку они су чак представљали његове добротворе, поспешујући његов брзи одлазак из тела и погружавање његове душе у океане блаженства и созерцања небеског. У том блаженом тренутку, зар је могао измучени страдалник да завапи другачије него гласом свепобедне љубави према непријатељима!?“.

Пример овог неустрашивог исповедника и челника Цркве Христове није био узалудан. После имена патријарха Тихона, име митрополита Јосифа представља симбол јединствености и непатворености Православља у Руској цркви. Чак ни после пола века гоњења, терора и издајства, истинита Православна црква, мада скривена, не престаје да постоји.

Додатак ПП:

7/20. новембар – Дан сећања на новомученика Јосифа, митрополита Петроградског и Кирила Казанског. На тај дан 1937. године, јеврејски бољшевици су стрељали светитеље Јосифа Петроградског и Кирила Казанског у клисури Лисиј код Чимкента. Канонизовани су 1981. године од стране Руске Заграничне Цркве (РПЦЗ).

Тропарь, гл.2: СВЯЩЕННОМУЧЕНИЧЕ ИОСИФЕ, В ГОДИНУ ЛЮТЫХ ГОНЕНИЙ НА ЦЕРКОВЬ РОССИЙСКУЮ, ПРАВДУ ЦЕРКОВНУЮ УДЕРЖАЛ ЕСИ, И ОТЛОЖИЛСЯ ЕСИ ОТ СОБРАТИЙ ТВОИХ В ПРАВДЕ ЦЕРКОВНОЙ НЕ УСТОЯВШИХ: СЕГО РАДИ И ИЗЫДЕ НА СКОРБЬ И ЛИШЕНИЯ, КРЕСТ СВОЙ НОСЯЩЕ И РАДОСТЬ АНГЕЛОМ БЫСТЬ, НАСТАВНИЧЕ НАШ И МОЛИТВЕННИЧЕ О ДУШАХ НАШЫХ.

Кондак, гл.5: НЕПОРОЧНОСТИ ЦЕРКВИ ИСТИННЫМ БЛЮСТИТЕЛЕМ СЕБЕ ЯВЛЯЯ, ПРЕЩЕНИЯ ЛЖЕИМЕНИТАГО БЛЮСТИТЕЛЯ ПРЕЗРЕЛ ЕСИ, И СОНМИЩЕ САТАНИНО ЗА ЦЕРКОВЬ НЕ ПРИЗНАЛ ЕСИ, ВОСТОРЖЕСТВОВАВ НАД НИМ СИЛОЮ ВОЗЛЮБИВШАГО НАС, СВЯТИТЕЛЮ ОТЧЕ ИОСИФЕ, И НЫНЕ ВЗЫВАЕШИ К НАМ, ТАЙНОЮ БЕЗЗАКОНИЯ УСТРАШЕННЫМ: СМЕРТЬ МУЧЕНИКОВ ЗА ЦЕРКОВЬ ЕСТЬ ПОБЕДА, А НЕ ПОРАЖЕНИЕ.

http://www.kifaspb.ru/news/1818

Извор:

Часопис: Пут, Истина и Живот, Бр.4-5/99, стр. 40-42.

https://svetosavlje.org/svestenomucenik-mitropolit-josif-petrogradski/