Црвена куга (21. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Прогутао их мрак

Одавно, Крцуне, хоћу нешто да те питам: имаш ли ти, очију ти, икакве везе са убиствима шефа железничке станице у Ужицу Баџовића и отправника возова Тодоровића? Ти си их, је ли, добро познавао, ценио њихов напор да онај новински папир стигне у партизанску штампарију.

Сећаш се, то је било у јесен 1941. године. У то време ти и твоји другари, и виши од тебе, били сте господари града. На вагону је била ознака Гестапоа и ознака града. Збунили се Баџовић и Тодоровић, не знају шта је у пломбираном вагону. Не смеју да га отворе док не питају партизанску команду. И, богами, уплашени јесу, али су и довитљиви, па питају команду. А отуда, из команде, неко јавио: отворите вагон, ако је у њему новински папир гледајте да га допремите до штампарије. Види, молим те, неко је знао да Гестапо шаље новински папир партизанској команди. Вагон је стигао из правца Чачка.

И шта да ураде Баџовић и Тодоровић. Ништа друго него да поступе по наређењу. Укључе у овај посао и трећег човека, њиховог колегу Добросава Добра Петровића. Њима било заповеђено да папир пребаце у штампарију и да о томе ћуте.То је, дакле, било у јесен 1941. године. После три године, кад су се комунисти вратили у град, неком је сметало да постоји сазнање о оном немачком вагону и оном новинском папиру. Може неко помислити да је Броз био сарадник Гестапоа, да су Немци њему, као свом сараднику, послали новински папир за њихову партијску новину. Е, то не би било згодно, могла би та прича да се шири и да изазове свакојака питања. Рецимо: како то да Гестапо шаље вагон папира у град који је под комунистичком влашћу? И да не би било недоумица и претпоставки наравно и сумњи, ужичка Озна по нечијем налогу почне да се распитује за овај догађај. И Озна све брзо дозна: Баџовић и Тодоровић знају све. А то значи: видели су ознаке Гестапоа, скинули су пломбу, отворили вагон, видели шта је у њему, дојавили то партизанској команди, ови из команде дојавили њима шта треба да раде. Ствар чиста: постоје сведоци. И то какви сведоци, крунски, рекло би се, из самог срца догађаја. Дакле: оно што су сведоци знали више не треба да знају. Опасно је. Могла је Озна, позивајући Баџовића и Тодоровића, да им запрети да ће изгубити главе ако некоме зуцну о томе. Могла је, дабоме, али није била сигурна да неће проговорити. И тако, знала је Озна да само мртва уста не говоре...

Бог сачувао сведока

А на Баџовићева уста куљала је истина: ма како да не зна за папир, па он се толико намучио око тога да стигне у штампарију, лично је гурао носачка колица. Озни то било довољно, или њој, или неком коме је она дојавила. И тако Баџовића више нико није видео. Прогутао га мрак... Тако прошао и Тодоровић: и он се похвалио да се веома трудио да све обави како је речено. Ни њега више нико није видео. Ни њиховим супругама нити њиховој деци нико ништа није рекао. Нема их и квит. Тачка. Остао, ипак, један сумњив: Добро Петровић. Видео Добро да нема Баџовића и Тодоровића, свратио и до њихових кућа, видео престрашене и уплашене укућане и - занемео. Занемео за породицу, занемео за Озну: нема појма о чему да питају, ма какав папир, није он то видео на станици, али можда га је и било кад је он био на одмору у селу...

Затвори ужичка Озна Добра Петровића, снабде га оловком и гомилом папира да упише све дане у којима није радио и где је боравио. Испало је, на крају, да Добро Петровић није учествовао у овом догађају, па је Озна била милостива - пустила га је, а он из затвора право у цркву да благодари Богу на спасењу. Добро Петровић је био учесник у овим догађајима, ништа му није измакло, вукао и он онај папир у штампарију, али га је Бог сачувао.

Тито и Гестапо

Ови људи, Крцуне, знаш и сам, нису за време окупације припадали ниједној оружаној групацији, били су државни чиновници који су дрхтали од окупаторске силе. Ти си их познавао. Зато и мислим да ниси учествовао у њиховом погубљењу - па то би за тебе био велики грех. Да није у питању Гестапо, ови људи би можда били проглашени подвижницима, можда би били и одликовани. Било би много незгодно да на овом остане. Замисли: наш маршал сарадник Гестапоа! Или овако: Гестапо сарадник маршала Тита! Ови што се противе вашој владавини једва би то дочекали - рекли би: ма знали смо ми то, знали смо ми да је он пробисвет и шпијунчина, ко зна за кога тај све ради... Вама, да видиш, не смета, вама који имате власт, вама је добро, власти сте се дочепали захваљујући њему, а зна се шта бисте били да није било њега, и шта би он био да нема вас! Није на вама да бринете о томе за које је све шпијунске службе он радио. Уосталом, је ли, њега одавно нема, а ова демократска власт заговара да се свима врати оно што је било њихово. А све је овде, је ли, у овој земљи, било његово. Његове улице, његови споменици, његови тргови, његово братство-јединство у зеници нашег ока, његови партијски другови, његови генерали, његови комесари, његови следбеници, његови морнари, његови пионири, његове певачице, његови певачи у народној ношњи, његови глумци, његови песници, његови историчари, његови градови...

Све што плови, лети, гмиже, савија се, улизује, клечи, љуби му ноге и скуте, нагони дивљач на цев његове пушке, прима ордење и награде из његових руку, све што се заклињало да с његовог пута неће скренути, све што је ридало за њим, све што је обећавало да ће и после њега бити он - све је то његово.

И сада, ових дана, кад нова власт, која себе назива демократском, обећава да ће свима вратити оно што је било њихово, треба, „ћим прије“, да и њему врати његово. Њему треба вратити његове кадрове, његове генерале и комесаре, његове следбенике, убице и тамничаре, лопове и преваранте, протуве и пробисвете, отимаче туђих вила и станова, откупљених за 50 немачких марака, комитетлије и партијске секретаре... Лако их је препознати. Увукли су се у све странке, удружења, владине и невладине организације, грађанске парламенте, општине, скупштинске дворане, у дипломатију, њу нарочито, у извршне и управне одборе, ушуњали се чак у порте и храмове, има их и за певницом, а неки, богме, прљавим парама граде храмове и себе гледају на - фрескама...

Напљачкали се

Народ се мало збунио и мало узјогунио, пита се у чуду ко је овде победио. Види народ, још није ослепео од муке и јада, да је комунизам пао, али још боље види да се комунисти, мада се више не зову тако, сјајно држе - онако како су их учили на кумровачким курсевима: да се прерушавају и прилагођавају приликама. Народ у новим странкама препознаје оне који су се наотимали, напљачкали, науживали, напутовали, насликали на телевизији и у новинама. Види да су се, поново, уфотељили, пошто су, у судбоносном часу, у доба бескрвног преврата, посакривали црвене књижице с његовим ликом. Мало им што су наотимали, хоће још. Зато их, нема другог решења, онако, мушки, треба приволети да те странке напусте и да се врате ономе коме су се заклели на верност до смрти. Треба им, без околишања, рећи: ви сте његови, он је ваш!

И тако, док се његови следбеници мувају по странкама, настојећи да своје тамне биографије и трагове покрију демократском одором, он, њихов рођа и учитељ, самује на - 14 хектара! Самује и тугује, и пита се: Бог ти... шта би с мојом хисторијском партијом од милијун и четири стотине тисућа мојих сљедбеника? Нека ми се врате ћим прије!

И треба да се врате!

Брозу вратити песнике

Ти си нам био сунце, шта ће нас сада грејати, ти си нам био ваздух, шта ћемо сад удисати, ти си нам био вода, шта ћемо сада пити, ридао је један песник за Брозом, али је, ипак, некако преживео.

Најпре му, неизоставно, треба вратити ону „дворкињу“ и песникињу која се тако ватрено заклињала да с његовом пута неће скренути, обавезујући и друге његове следбенике да остану верни тој заклетви. Кад су брозовићи ослобађали Београд и, узгред, мало више ослобађали Београђане живота и имовине, она је уз помоћ неколицине својих другара јуришала на писаћи сто генерала Милана Недића, уверавајући своје пријатеље да ће на том масивном столу написати најлепше оде свом маршалу. Није он био равнодушан према одама њему посвећеним, али је више истицао ону њену песму у којој су српски четници дечаку камом на челу урезали петокраку звезду. Е, па да ништа друго није радила и ово је довољно за националну пензију.

Треба му вратити и ону примадону која му је на у во певала оног дана кад је сахранила своју мајку - како, забога, да одбије његов позив! И, молим вас, шта је мајка према маршалу! Маршалов аплауз и његов осмех разбили су њену тугу за мајком.

Шта ће га сада грејати

И оног народног певача који је с поносом говорио да је 77 пута певао пред њим. Није он певао србијанске песме него мексиканске и неке друге које је маршал волео.

И оног песника, што песмама о њему уђе у уџбенике: Воли се тата и мајка, воли се бата и сека, али се највише на свету воли Тито. Кажу да се тај песник у међувремену пресалдумио и своју песму овако преиначио: воли се мама и тата, воли се бата и сека, воли се свака птица, али се највише воли - Коштуница! У резерви, за сваки случај, има још неколико стихова и имена - властодржаца... Сећате ли се оног песника што је ридајући за њим овако певао: Ти си нам био сунце, шта ће нас сад грејати, ти си нам био ваздух, шта ћемо сад удисати, ти си нам био вода, шта ћемо сада пити? Да ли је овај веселник преживео? Шта га сада греје, ко ју воду пије, чији ваздух удише! Носи ли сада оно што носе готово сви комунисти: крст и бројаницу? Вири ли и њему из сваког џепа мала икона? То је сада знак препознавања: уместо партијске књижице носе иконице!

Молим: сваком своје, њему његово!

Господару треба вратити слуге, али уз напомену да су његове слуге другима били господари. Није поштено: живом служити до слепила, мртвог оптужују до лудила, а ордење, титуле и награде не враћају...

Новопечене „боготражитеље“, већ оседеле и истрошене, треба замолити да више не загађују порте и храмове - много тамјана треба да се потроши да би се протерали зли дуси. Причу о покајању могу да протуре неком наивном калуђеру. Овде се зна: ко је са те идеолошке трпезе кркао у сласт - заувек је отрован комунизмом...

Увенула љубичица бела

Њему треба вратити тргове, улице и градове - требало би, можда, због стасалих генерација, понешто додати, рецимо: Улица, или Трг унесрећитеља Србије и његових следбеника...

Ако се Црна Гора начисто „разбрати“ и ако угаси српско кандило, што би највише обрадовало цетињске сепаратисте, свакако ће Подгорици вратити његово име. Али, руку на срце, мало је Црногорцима да се просто и једноставно зове Титоград; њихова срећа била би удвостручена да се зове: Титов Титоград.

Његовим следбеницима у Ужицу треба вратити пређашње име града, мада би и њихова срећа била већа да га овако преименују: Титово Ужице - Љубичица Бела.

Они који су уклонили његове споменике са тргова, уклонили су, можда и нехотице, стид са образа његових следбеника - треба свакако вратити и споменике и стид.

Његове следбенике, што је могуће пре, сабрати око споменика или на оних 14 хектара: одатле ће најбоље видети шта је од српских етничких простора, од Србије и српства остало иза њихове владавине. Увлачећи се у странке, у порте и храмове - то они хоће да сакрију...

Сећаш ли се, Крцуне, браће Божанић, из села Јабланице на измаку Златибора, оног Војислава и Ђерислава? Добри људи и добри домаћини гостили су сваку домаћу оружану силу. Немци тамо нису залазили, бојали су се дивљине. У њиховој кући боравила је она група твојих ознаша који су у селима око Прибоја и Добруна, Вишеграда и Рудог, Златара и Златибора трагали за генералом Михаиловићем. Ти си био њихов шеф. Били су, по твојој замисли, прерушени у четнике, носили су браде и кокарде, били наоружани до зуба. Божанићи се можда радовали што опет виде четнике, међу њима је један личио на Калабића. И, дабоме, није било лако хранити ту групу, али Божанићи нису жалили - било је и јагњади и телади и пилића... Било и гибанице и цицваре. Море, Крцуне, да видиш како ови твоји кркају - стекли рутину, па само бришу из тањира. А домаћинима није жао - па, пружила им се прилика да угосте најбоље Дражине официре. Био си и ти, Крцуне, у тој кући, обишао си своје људе, дао им упутства, а браћа су, не знајући стварно ко си, и тебе угостили. Мало после, пред лето, кад је генерал Дража био у вашим рукама, дођоше твоји по Божаниће у Јабланицу: хоће браћу да награде за оне крканлуке. Заслужили су, колико су само јагањаца и телади испекли на ражњу... И судија им баш лепо одмерио: за свако јагње које су појели твоји по неколико година робије. Божанићи мислили да хране Дражине саборце и чуваре, а испало је да хране оне који су хватали Дражу...

Сада се прича да ће свима бити враћено оно што је било њихово. И теби треба вратити твоје. Твоје задужбине, твоје улице, твоје ордење, твоје другове, твоје обожаваоце. Оне задужбине по тајанственим гробљима, зна се да су твоје, а улицама треба обавезно додати понешто. Нека остане оно што је писало: Улица Слободана Пенезића Крцуна, али нека се на истој табли дода и ово - једног од највећих комунистичких убица. Тако учинити и са улицама Бате Јанковића у Чачку, Родољуба Чолаковића у Београду, па даље - Кидрича, Лоле Рибара, Ранковића, Маршала Тита. Не знам да ли у Крагујевцу још стоји Улица Алије Алијагића. Ти знаш, Крцуне, да је Алијагић по наговору Родољуба Чолаковића убио министра унутрашњих послова Милорада Драшковића и то три године по завршетку великог рата. Било је то у новој држави, прво терористичко дело комуниста. Нису се они, Крцуне, бавили само насиљем него и преваром. Преваром у виду заната. Било их је мало, али су зато били много похлепни - били су незајажљиви. Стално су смишљали како да дођу до пара. И смислили су подвалу какву свет није видео: скупљали су добровољне прилоге за мајку Незнаног јунака на Авали! И народ је давао прилоге. Нема шта да се каже, мајстори преваре. И данас се то лепо види: ненадмашни су.

Космет поклоњен Шиптарима

И тебе су преварили, Крцуне. Преварио те Броз. Грдно те је преварио. Како? Касно је да питаш њега, али није касно да се ти и твоји пајтоси загледате у она дешавања у Јајцу у новембру 1943. године. Тада је ваш маршал Шиптарима наменио Косово и Метохију. Све што је после радио водило је остварењу тог циља. У Брозовој држави, поред република биле су две покрајине: Војводина и Санџак - не помиње се Косово и Метохија. Броз је умислио да комунистичка Албанија буде седма република Југославије и да је природно да Косово и Метохија буде њен део. Отуда и онај долазак генерала Енвера Хоџе у Београд и онај орден народног хероја Југославије с којим се вратио у Тирану.

Мудро, генијално, титовски, коминтерновски, лукаво и убитачно за Србију и српски народ. А Срби - како су они на ово гледали? Па они нису ни гледали, они су све то препустили свом маршалу, а они јуришали на јагњеће бригаде и отимали се о чувено дечанско и љубостињско вино. А ти Крцуне, ниси стигао да се тиме бавиш, ниси ти имао времена за то, ти си посећивао робијашнице и изговарао своју омиљену реченицу: „Колико вас је преостало, мајку вам... али још има времена да исправимо грешку“. И стварно, стално си грешке „исправљао“ и смањивао број живих Срба и увећавао број несрећних Срба по тамницама.

Да није било оне погане резолуције Информбироа 1948. године, Косово и Метохија би били у оквиру Албаније. Можда српски комунисти нису схватили ову опаку игру, али и да јесу не би им сметала, као што им није сметало стварање нове државе на југу Србије и претварање Срба у Црној Гори у црногорску нацију са црногорским језиком и црногорском црквом. Српски комунисти су хитали да усреће човечанство.

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml