Црвена куга (18. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Удбаш неће да убије четника

Има, свакако, и часних људи, чистих руку.

Пензије су до смрти добијали и шиптарски сепаратисти и комунистички функционери с Косова и Метохије Махмут Бакали и Фадиљ Хоџа, који је неко време био и потпредседник државе која се звала Социјалистичка Федеративна Република Југославија.

Највише пензије за националну издају уживали су Петар Стамболић, Милош Минић, Дража Марковић.

Кад се очекивало да ће се убице и тамничари наћи пред судом правде, неко им је злочине опростио. Неко ко се с убицама помирио. Неко ко је уобразио да је бог. Јер само Бог може да опрости. Јер у божјој правди нема реванша. Јер у нашем слуху непрекидно траје слоган: „Зло рађење, готово суђење!“

Пре неколико година нова власт усвојила је закон по коме би и припадници Равногорског покрета, уз првоборачке споменице, добијали и пристојне пензије. Многи Дражини саборци помрли су не дочекавши то признање. Нико се због те преваре није постидео. Али, народ, ипак, уме да казни преваранте: неповерењем. И презиром.

Гробница испод бетона

Брдо је можда и безимено, а насеље је познато као Пора. Испод самог брда, одакле се види читав град, живели Павловићи, Старовласи, Ђурићи, Стојићи, Аница и Вера, па опет Стојићи, Раде и Коса са петоро деце, Станка и Милунка, мајка и кћер, домаћин куће Радиша био у немачком ропству. Ђурићи били ратне избеглице са шесторо деце - ниједно пунолетно.

Брдо испресецано рововима и траншејама - у граду били Бугари и Немци: први у Артиљеријском кругу, други у старој касарни у Крчагову.

Кад су се окупатори повукли из града, брдо остало са рововима и траншејама дугим и по тридесетак метара. Нама, дечацима, служили су за игру - углавном за прескакање. Из места. И у трку. После су у празан, небрањен град, уз дотад невиђену пуцњаву, као да се води борба, ушли „ослободиоци“. Народ је обузео страх: Кад су у новембру 1941. године побегли, оставили су за собом масовне гробнице. Три године касније враћају се - биће нових гробова. И масовних гробница. Они ровови и траншеје донеле су им олакшање: не морају да копају раке.

Пора постаде масовна гробница. Да би спречила тајно откопавање и одношење лешева, власт је цело брдо залила бетоном. Бетонска плоча покрива површину брда - ровове и траншеје притиска бетон. Власт је брдо прогласила скојевским паром. Млади играју фудбал на костима својих очева и дедова.

Чим је свануло, дођоше моји другари - први је стигао Милорад, кога смо звали Пикула, његовог оца Драгомира и брата Предрага убили су комунисти - гробови су, ако их је било, остали непознати. Дошао је и Драгослав, кога смо звали Фирга, син трговца и занатлије Новаковића, затим Драган Мандић, матурант, најстарији међу нама. Чули, кажу, стравичну пуцњаву, па дошли да се распитају. За тили час избисмо на брдо. Оно што је ноћ крила, дан је открио: из једног рова овлаш покривеног земљом вири рука до лакта. Стравичан призор. Поред траншеје - опанак, онај гумени, какве обично носе наши сељаци. До њега шајкача. Поред следећег рова фотографија: жена и троје деце. Мученик се пред смрт опраштао од својих најмилијих.

Пикула започе причу о новим гробницама. Близу његове куће, оне на гробљу, пре неки дан шибала је крв у млазевима. Из земље. Као гејзир. Камењар није могао да прими крв побијених.Рече да су синоћ на Вујића брду одјекивали рафали. И Мандић прича како су близу његове куће у Великом парку никла нова гробишта.

Не треба питати кога убијају. Види се: убијају ове са опанцима, са шајкачама, српске сељаке, болећиве домаћине који пружају уточиште одметницима тако што ће им дати комад хлеба и обавестити их о потерним одељењима. Одметника и јатака је највише било у ивањичком, нововарошком, прибојском, добрунском и вишеградском крају, тако да је ужички затвор годинама био препун. Овде несрећнике пребијају, ломе им кичму, бију мокрим конопцима по голим табанима, пеку отвореним кабловима струје. Траже да открију склоништа оних којима су пред упереним цевима пушке дали хлеб и који су их саветовали да их одмах пријаве најближим властима.

Био црквени хор

Пикула је набацио неколико прегршти земље на руку која је вирила из рова, мало је утабао земљу и тако тело заштитио од паса. Фирге узе ону фотографију, стави је у џеп и рече Мандићу да узме шајкачу и опанак. Договорили смо се да све ово испричамо проти Рајковићу, који је нас дечаке окупљао у црквени хор, и адвокату Милији Јовичићу, за кога смо били сигурни да је велики противник комунистичке тираније.

Његова адвокатска канцеларија била је у центру града и сви њени зидови били су облепљени плакатима: билтенџија! То су исписали ужички скојевци које је УДБА обавестила да Јовичић прима билтене Америчке амбасаде у Београду. Јовичић је био означен као велики противник „народне власти“. Још један адвокат био је на „црној листи“ УДБЕ: Владета Милетић, солунски ратник, коме је читав град, због његових јуначких дела у борбама, указивао поштовање.

Убијају ови који живе у заблуди да отаџбина неће закукати кад види како убијају њене синове; ови залуђени некаквом идеологијом који хитају да у среће човечанство тако што ће побити и рођену браћу. Њихова имена се углавном не знају - крију их. Крију их, нарочито, наредбодавци. То што их крију значи да су свесни кривице. Егзекутори су мање-више познати: Лаки, Миџана, Дилчић, Жућо, Чопо. Знају се и они с именом и презименом, или само по презимену: Јовановић, Сретеновић, Петронијевић, Тороман, Чизмић, Поповић.

Јовановић је био свршени матурант. Био је кршан момак, висок и леп, девојке су се просто лепиле уз њега. Виђан је с једном од најлепших - живела је у старом центру града, била је студент и свирала је хармонику. За Јовановића се причало даје кратко време био у партизанима, да је официр државне безбедности и да је у оној групи убица која сваке ноћи изводи затворенике на стрељање. Град је био запањен кад се сазнало да је везаних руку одвезен у неку београдску душевну болницу. Тек тада су настале приче о томе како му се у сну јављају жртве унакаженог лица - смрскане лобање, поломљених руку и ногу, без очињег вида. Појединци, које је злогласна УДБА прогонила, веровали су да га је сустигла божја правда, да он сада плаћа цену својим крвавим рукама.

Не боји се смрти

Милета, наш човек који је радио у милицији и био један од чувара затвора и који је потајно преносио поруке затвореника својој фамилији, потврдио нам је да је Јовановић стражарно спроведен у Београд јер је по кафанама почео да прича о догађајима за које се обавезао да ће ћутати. Милета је још рекао да је неко од овог доброг момка који се грозио злочина направио убицу и злочинца. Милета нам је откривао којим су се методама служили злочинци да би од доброг, честитог човека направили себи равног.

Био у ужичком затвору, причао је Милета, момак истих година и исте висине и лепоте као Јовановић. Као да су били близанци. Јовановић је према њему имао симпатије и једном му је рекао да ће му бити веома жао ако баш њега одреде да га убије. Момак је, међутим, био срчан, био је одважан и поштен - рекао је да се не боји смрти, али се боји сакаћења. И још је рекао да није мобилисан него да се одазвао на Дражин позив да оружјем брани угрожено српство. Дражу је, рекао је, видео само једном, и то у време битке за Вишеград у јесен 1943. године. Град су браниле јаке немачке, усташке и муслиманске снаге разних „ханџар-дивизија“. Иако је битка трајала неколико дана, ниједан метак није га ни окрзнуо. Милета се једва сетио да се тај момак зове Данило, Дане, да је из прибојске четничке бригаде и да је добро познавао Божу Бјелицу, Српка Меденицу и браћу Госпић из Пљеваља. Данило тада није знао да потерна одељења управо на широком подручју од Вишеграда преко Рудог, Прибоја, Нове Вароши, чак и Пљеваља трагају за овом групицом људи због којих страдају многи јатаци.

Драма у ужичком затвору

Милета, с којим се најчешће сусретао Пикула, причао је и о томе како су окорели злочинци проверавали Душкову оданост вођи и учитељу Јосипу Брозу.

- Ти, Јовановићу, изгледа, не волиш друга Тита?

- Шта вам пада на памет! - узвратио је. Више га волим него своје очи.

- Па онда уради нешто за њега? - провоцирали га даље. Друг Тито је учинио доста за тебе: дао ти је официрски чин и невиђену моћ да будеш господар живота и смрти. Као да му ниси захвалан.

- Не знам шта би још требало да урадим да докажем оданост другу Титу? - бранио се.

- Да убијаш, Јовановићу, ето шта! Да убијаш Титове противнике, да убијаш без милости, без сажаљења.

- Па, ви добро знате у којим сам акцијама учествовао, нисам ја никога штедео, извршавао сам све наредбе.

.- Јеси, али си у последње време нешто затајио, избегаваш дружину, не могу да те нађу кад си најпотребнији - избегаваш акције, опијаш се и причаш оно што нико не сме да зна.

Истина је: склањао се, губио се, крио се кад је требало да се изведе акција, а то је подразумевало погубљење људи о којима ликвидатори нису знали ништа: ни јесу ли осуђени, ни зашто. Највише је било јатака, али је било и младих четника међу којима је био и Данило.

Бежи према планини

Исте ноћи Јовановић се нашао у ћелији у којој је био Данило. Прозор је био зазидан, а светло се палило са спољне стране, из ходника. Данило је седео на бетону, а кад је светло упаљено затворио је очи шакама.

- Нећу да те убијем! - рекао је Јовановић одлучним гласом. - Нећу! али, молим те, да ми у томе помогнеш. Види, ја ћу те извести на губилиште, али ћу пуцати увис, а ти бежи! дајем ти реч. Пре бих у себе пуцао! Бежи према Јеленовој гори, тамо ћеш наћи неко склониште, неко ће ти помоћи, пун је овај крај јатака и одметника. Све сам добро планирао: ја пуцам изнад тебе, увис, ти бежиш према планини.

Данило је, међутим, све ово хладно одбио, као да се не ради о животу и смрти.

- Нећу да бежим! - изговорио је одлучно. - Зар да неко помисли да сам искупио свој живот тако што сам издао друга? Па, ви убијате без суђења и без милости! Колико сте само дечака побили који ни метка нису опалили. Колико сте их побили на Сремском фронту, пуцали сте дечацима у потиљак, убијате српску младост мислећи да ће вам она бити сметња у завођењу диктатуре. Коме чините радост што убијате српску младост? Зар још нисте видели ко је бацио угарак на српске куће, ко је запалио Србију, ко нас је увукао у братоубилачки рат.

То је, према Милетином сведочењу, био крај - нико више ни реч није изговорио. Жртве су оне ноћи, како је било и предвиђено, изведене на губилиште. Међу убицама није било Јовановића тражили су га у кући, код рођака и пријатеља, по кафанама. Узалуд. Никад се није сазнало де је провео ту ноћ.

После два дана причало се да је одведен у душевну болницу.

Сви пуни - страха

А Пора је још неко време гутала жртве - још је било празних ровова и траншеја. И те ноћи, која ће ми се заувек урезати у памћење, одјекивали су рафали. Чули су се и вика и кораци, нека сулуда трка у мрклој ноћи. а кад је свануло имали смо шта да видимо и да се најежимо: на сплету бодљикаве жице пред кућом комшије Радета Стојића лежао је непомичан млад човек у копорану и опанцима шиљканима. Испод њега била је локва крви. Мученик. Покушао је да у мрклом мраку побегне убицама, трчао је насумице, скакао лево и десно и тако скочио у сплет бодљикаве жице из које није могао да се извуче. Ту су га сустигли гониоци и убице. Ту су га и оставили. Да га народ гледа. И гледали смо. И јежили се од страха. Гледали тај сурови призор и домаћин куће Раде Стојић и његова племенита супруга Коса и њихово петоро малолетне деце, гледали Аница и њена кћерка Вера, затим Павловићи, Боре и Мире, како смо их звали, а гледали и ми, мали Ђурићи - нас је било шесторо деце. И напунили се страхом. И напунили се отпором. И мржњом према убицама.

Нуде се нови светитељи

Гојко Кнежевић, избеглица из Лике, нашао је уточиште у Србији, да би одлежао 13 година на робији

Тако пише Петроније Стојановић Зоркин у својој књизи „Кад УДБА бије“. Књигу је 2007. године објавила „Графо медија“ из Ниша са препоруком познатих писаца Владимира Јагличића и Јовице Јанковића да је треба прочитати.

Кад се затворе странице ове књиге од 300 страна, отворе се мучна питања:

-Где су се Веља, Војча, Јанко, Браца и гомила удбаша из Ниша усавршавали у злочинима? Шта их је, у зрелим годинама, осим слепе мржње према противницима комунистичке диктатуре, наводило да смишљају методе мучења којих би се постидео сваки разуман човек?

-Јесу ли још у животу?

-Јесу ли се покајали?

-Јесу ли се исповедили?

-Јесу ли у исповести поменули Петронија Стојановића Зоркина и његове истомишљенике, њих двадесетак из Подземног фронта краљевих војника у Југославији - против комунизма, како се звала та тајна организација? Јесу ли поменули имена хиљаде њихових жртава?

Ни речи о покајању

-Је ли ико од њих рекао да се каје што је припадао тој умоболној партији која је унаказила Србију и чије последице владавине осећамо и данас отимањем драгуља српских земаља?

-Примају ли још „борачке“ пензије?

-Јесу ли своје синове и унуке уверили да им руке нису у крви невиних људи?

-Знају ли да покајање подразумева исповест, а исповест, опет, подразумева казивање сваког учињеног зла и одрицање од чињења зла у будућности. Подразумева се да се остатак живота проводи у скрушености и молитвама.

-Хоће ли они из покајања на амвон? Хоће ли из скрушености за вођу партије?

-Да нису стари злочинци сада носиоци црквених барјака на литијама које су раније силом растурали?

-Гурају ли се уз олтар и певницу мислећи, у својој дрскости, да су тада ближи Богу и да ће Господ занемарити њихове грехове?

-Заклињу ли се у крсну славу за коју деценијама нису знали?

-Крштавају ли се у шездесетој или седамдесетој години живота? Мисле ли да се православље може накалемити?

-Испољавају ли жељу да као „јаки“ верници, „упућени“у све области теологије, буду чланови Синода Српске православне цркве?

-Говоре ли да су црквени канони застарели и да цркву треба реформисати и прилагодити савременим условима?

-Говоре ли да у цркву треба увести самоуправљање?

-Носе ли новопечени верници, они у позним годинама, не крстиће него металне крстине на грудима и бројанице око руку, све са жељом да увере околину да они нису више оно што су били.

-Нуде ли „тазе“ верници себе као светитеља у резерви?

-Јесу ли они којима за време комунистичке владавине ни длака с главе није фалила спремни да у име жртава те владавине опросте џелатима?

-Показује ли жељу „демократска власт“ да, занемарујући жртве, изиграва неког „помиритеља“ и прашта злочине?

-Знају ли да само Бог може да опрости? И то, према учењу наших праотаца, само после покајања.

Избеглица из Лике

Не дам да ми отму Гојка Кнежевића. Не дам да га у име демократије гурају у заборав. Не дам да послужи као помирење џелата и жртве. Не дам ни његову потресну исповест. Уврстио сам је у памћење. Отуда је нико не може ишчупати. Ни његова родбина, знам, неће тражити рехабилитацију - коме је потребан тај папир неког суда и судије на коме ће писати да је Гојко Кнежевић на правди Бога провео у тамницама пуних 13 година, а на том папиру о његовој невиности неће бити имена ни тужиоца, ни судије, ни пороте која га је осудила, ни имена ознаша који су га кињили и мучили.

Моје „четниковање“ било кратко, нешто више од године, а моје тамновање под комунистима дуго, пуних тринаест година. У један од Брозових казамата уведен сам у двадесет петој години - висок, снажан, и прав као бор, а изишао у тридесет осмој години - проседих власи, оронуо, повијених леђа са оштећеним слухом.

Бележим мучне речи Гојка Кнежевића, рођеног у селу Бриње, у Лици, који, судбоносне 1941. године, као хиљаде других избеглица, нађе уточиште у мајци Србији, спреман да на тај загрљај узврати стоструко: Свршеног гимназијалца највише је до рата занимао спорт - бавио се пливањем, атлетиком, боксом, фудбалом, путујући са својим клубом из Карловца по градовима у земљи.

Тешке избегличке дане, оскудне у свему, нарочито у хлебу и слободи, увећавале су невоље - због дружења са осумњиченим комунистима, за које није знао да су то, доспео је у немачки затвор у Београду из кога се једва спасао.

Његови родитељи су из избегличког склоништа у Београду отишли у Свилајнац, па у оближње село Суботицу, где је његов сестра Ана добила место учитељице. Убрзо је и сестра Боса, трговачки намештеник, добила место у Младеновцу. Гојко је пошао за родитељима. Бавећи се земљом коју је његов отац узео под закуп, живели су у главном добро: нису оскудевали у брашну, масти, млеку, живини. Пшенични хлеб био му је као највећа посластица.

Прве четнике срео је у пролеће 1943. године. То су била три наоружана човека у енглеским униформама који су разносили летке испуњене патриотским речима и вестима ухваћеним на страним радио-станицама које су наговештавале скори крај рата и неминовни слом немачке силе.

Некако у то време појавио се ваздухопловни поручник Вукашин Петковић, прикупљајући истомишљенике и одводећи их у шуме, где су добијали оружје и где је формиран Ресавски равногорски одред. Тај одред је сваког дана растао, а попуњавали су га углавном Личани, Славонци, Кордунаши, избеглице из Хрватске. У априлу 1943. године и Гојко Кнежевић је из горског штаба добио позив „да се у року од три дана јави с ћебетом.

-Тако сам - прича Гојко - постао равногорац. - Ресавски крај је листом био за Дражу Михаиловића, па није било оног проклетог грађанског рта. Невоље су, додуше, биле с једном тројком расформираног четничког одреда Косте Пећанца - она се отела контроли, разуларила и, наоружана аутоматима и бомбама, пљачкала и убијала људе по околним селима. Кад су коначно ухваћени, вођени су од места до места да би им народ пресудио.

„Живео Дража“

У то време партизани су једино били активни на Копаонику и Јастрепцу. Део Ресавског одреда прикључио се велико-моравском Равногорском корпусу који је имао жешћу борбу с партизанима на Јастрепцу.

-Покрет Драже Михаиловића био је врло добро организован и популаран у ресавском крају - казује даље Гојко Кнежевић. - Све до лета 1944. године није било никаквих других формација. Тек у то време у Свилајнцу је илегално почела да ради група комуниста, углавном на растурању пропагандног материјала. Како је међу њима било издајника, групица је брзо разбијена, неки су похватани и стрељани. За одмазду, касније су комунисти стрељали двадесет људи.

У јесен 1944. године, чим су совјетске трупе прешле југословенску границу, надирући из Румуније, Ресавски равногорски покрет је расформиран и свак је отишао на своју страну, Кнежевић својој кући, родитељима у село Суботицу.

-Убрзо је устоличена нова, комунистичка власт и по мене је дошла милиција и спровела ме у Свилајнац. Одвели су ме у срески затвор, пун заробљеника, углавном мојих сабораца. Сваког дана у сумрак или ноћу, гледали смо како ове јаднике изводе - некад голе, некад у гаћама и кошуљи. Везивали су их у колону, сваком претходно увезавши руке жицом. Закључили смо, по раздаљини с које су допирали пуцњи, д а им пресуђују на оближњој ледини. Прва група у којој су били само четници, до последњег тренутка је узвикивала: „Живео краљ!“, „Живео Дража“. Колико их је тада побијено, то Бог зна, али именима, већ негде објављенима, треба додати ова: Војин Томић, Драгољуб Траиловић, Стојачне из Бусура, поручник Бојан Шуштарић, Ђура Трајановић. У трећој групи за стрељање био сам ја. Везали су нас жицом и тако вукли кроз град, по лапавици и мраку. Одвели су нас до подрума куће неког мештанина, одакле су изводили једног по једног на саслушање.

Кожњак“ прети смрћу

Познати писац Петроније Стојановић Зоркин пише о мукама у нишким затворима

-И видели смо како се на друму, пред Стојићевим воћњаком, зауставио сиви аутомобил из кога су изашла четири човека и у трку се нашла пред Стојићевом кућом. Један је био висок и мршав, у кожном мантилу готово до земље. Није ни погледао леш на бодљикавој жици, из кога се још цедила крв.

- Укопај га! - заповедио је „кожњак“ обраћајући се Стојићу.

- Нити сам га ја убио, нити ћу га ја укопати! - рекао је мирним гласом Раде Стојић, не слутећи да ће тиме изазвати бес „ослободилаца“ који су се одмах латили оружја.

- Случај ти, Стојићу, моју наредбу: или ћеш га закопати или ћемо ми закопати и тебе и њега заједно! Гледај овамо: сада је јутро, седам сати, ако у подне овде нађемо ову мрцину, опрости се са децом!

Ко је видео поглед овог „кожњака“ тај је могао да схвати да је спреман да убије.

Како спасти пилоте

Сјурили су се низ воћњак - нису се ни осврнули на жртву, нити на нас престрашене овим призором. Мали Стојићи су бризнули у плач јер су добро разумели поруку: Или га укопај или ћемо ми тебе укопати заједно с њим!

Испред подне није било ни леша, нити бодљикаве жице. Она локва крви била је покривена песком..

Леш је нестао, али је тај призор заувек остао у мојој свести. Питао сам се: има ли кога? Да ли је био четник или четнички јатак? Хоће ли ико икада сазнати да је ово брдо претворено у масовну гробницу? У безимено гробље? На гробљима се одржавају помени и пале воштанице за покој душа умрлих - овде је можда неко потајно запалио свећу, помена није било. Свештеници су знали да се ту крије масовна гробница, али их је страх заустављао у жељи да одрже парастос: могли би окончати живот у тим рововима...

Да би прикрила гробове, власт је бетонирала целу површину брда.

Може се понешто сакрити од људи, али се од Бога ништа не може сакрити.

Божјом вољом ће све бити откривено - жртве ће бити откопане, лобање и кости опране и похрањене у криптама наших нових храмова. Треба им подићи и белег од чије су руке страдали. Тек тада, кад се злочини обелодане, ваљало би позвати потомке убица и потомке убијених да се закуну да никад више неће дићи руку једни на друге. Само тамо може доћи до помирења, а не гурањем злочина у заборав.

Још неки догађаји везани су за ово насеље. Један гроб поред пута за Јелову гору, окићен цвећем, привлачио је општу пажњу. На дрвеном крсту ћирилицом је била исписана порука: „Незнаном савезничком пилоту девојке из Ужица“. Иза ове поруке стајала је необична прича: у јесен 1944. године, из ескадриле авиона, по ознакама енглеским, издвојио се авион око кога су севале варнице и из чијег репа куљао дим. Свима је било јасно да је авион погођен и да неће стићи до базе. Није се знало да ли је пилот у животу. Авион је летео све ниже и ниже да би се срушио у шумарку куће Поповића. Укућани и њихови суседи успели су да из запаљеног авиона извуку мртвог пилота и да га сакрију у пласту сена, пре него што су дојурили немачки војници...

Жртве нису заборављене

Стојан - Цоле Поповић, у то време дечак, био је сведок овог догађаја - учествовао је у копању гроба украј пута и сахрани овог енглеског пилота који је, како се касније сазнало, страдао у Румунији, када је свој смртоносни товар бомби изручио на неко нафтно постројење.

По свршетку рата Енглези су трагали за својим жртвама, па су посећивали места за која су знали да у њима почивају њихови војници. Енглеска амбасада у Београду најавила је посету својих стручњака Ужицу и резервисала смештај у хотелу „Палас“. У том хотелу, као портир радио је добар пријатељ нашег Драган Мандића. Чврсто смо решили да остваримо контакт са енглеском делегацијом, па смо се нашли на муци јер нико од нас није знао ни да бекне на енглеском језику. Знали смо, додуше, понешто на немачком, француском, па и руском и договарали се на ком језику би било најбоље да им дотуримо наш извештај о крвавој владавини безбожника. А имали смо шта да им кажемо и да им покажемо: нове и старе гробнице њихових жртава, списак имена побијених грађана, списак грађана којима је одузето право на бонове за исхрану, па су њихова деца била принуђена да у пекарама краду хлеб...

Ову епизоду о крађи хлеба потресно је описао наш друг Фирга на француском језику онако како се стварно догодила: неколико малолетних дечака из националних кућа било је откривено у краћи - открили су их агенти ОЗНА који су стајали у десном реду за хлеб и мотрили около. Имали су у евиденцији још неколико деце која су крала хлеб, па су скројили план како да их обрукају: провешће их главном улицом тако што ће им око врата везати векне хлеба и написати: „Ми смо лопови, ми крадемо хлеб!“ Срећом по децу, полиција је рекла Крцуну шта намерава, а он им одбрусио да кога ћете ви, будале, да обрукате! Децу или државу? Јадна је држава у којој деца краду хлеб!

Све је под контролом ОЗНА

Све што смо припремили требало је да предамо енглеској делегацији у непосредном контакту или преко портира ако му се укаже згодна прилика. Било је договорено да неко од наших у поподневним сатима прође поред портира, а овај ће му дати знак да ли су гости дошли. Кад је наш другар последњи пут ушао у хотел, у портиру за пултом препознао је официра ОЗНА. Од нашег портира није било ни трага ни гласа. Појавио се тек кад је енглеска мисија напустила град.

Нисмо из овог догађаја извукли поуку него смо се сутрадан запутили према гробу с намером да ту сачекамо енглеску мисију. И да јој понудимо своје услуге: ми ћемо из поштовања према савезницима бесплатно откопати земне остатке погинулог пилота и помоћи у другим пословима. Наша дечачка наивност била је бескрајна: видели смо тројицу радника у неким плавичастим мантилима који су се врзмали око гроба. Кад смо били на тридесетак метара од гроба, један од оне тројице радника, с будаком на рамену кренуо је према нама. Приметили смо да храмље на једну ногу. Кад је пришао близу, препознали смо шефа среске ОЗНА Сретеновића, кога је град знао као „Ћопа“. У ОЗНА се тада није оскудевало: била је градска, општинска, среска, окружна, па обласна. А затвори нису били само они регистровани, познати свака кућа која је имала подрум и решетке била је претворена у затвор.

Препознали смо злогласног Сретеновића, али је и он препознао нас: ословио нас је, уз псовку, по презименима, а затим рекао:

-Куда је то пошла банда? Хоћете фунте, а? Хоћете везу са Енглезима? Бришите док вам нисам поломио кичму!

„Ћопо“ је био познат по ломљењу ребара и кичме. Везао би жртви руке и ноге, оборио је на под и у чизмама скакао по кичми и ребрима...

Играју козарачко коло

Подсетник: Није „Ћопо“ у овом избору мучења био једини - сваки затвор у несрећној Србији и свака ОЗНА имала је бар по једног таквог „скакача“. Писац Петроније Стојановић Зоркин, аутор мноштва потресних књига, описује једног таквог злочинца, по имену Веља, у нишком затвору 1949. године. Петроније је оптужен као заклети непријатељ комунистичке владавине иако је тада био тек на прагу пунолетства.

„Прво иду ковачке лисице на руке забачене на леђа. Затим ме Веља, уз помоћ свог колеге изнуђивача признања, поставља на две столице, окренуте наопачке. Следи скидање обуће и ударање мокрим конопцем по табанима. После долази оно најгоре, што жртву излуђује. Спуштају ме на под, пети пут, Веља наређује да донесу балон и да цев прљавог металног левка гура у моја уста. Чуло се клокотање течности која је напуштала утробу балона. Слана вода? Ракија? Не! То је вода из канализације, пуна људског и животињског измета. То је чувени Вељин метод изнуђивања признања. А куд ће веће признање од овог које им у лице говорим: јесте, мрзим вас, презирем вас, борићу се против вас, ви не заслужујете да живите, ви сте злотвори, ви сте ниткови, ви сте ништаци, ви знате само за мучење, за убијање честитих људи и за отимачину имовине...

Вода ми раздире стомак и смањује дисање. Гушим се. И у том гушењу, ту тој несвестици која ме обузима чујем Вељин глас: Признај, признај! Онда се наизменично Веља и његов ортак у злу пењу на мој стомак и газе ме. Крећу се у круг, играју, кажу, козарачко коло, док се вода у млазевима враћала из мојих уста и разливала по поду. А они газе, газе, газе по стомаку, по ребрима, по кичми, играју козарачко коло.

И данас, после толико деценија, кад додирнем чворове на стомаку, вратим ту слику и осетим бол...

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml